Pravda za krivdu (4)

Večernje novosti

JEDAN od najboljih pripovedača srpske književnosti prve polovine 20.veka, književnik i novinar Grigorije Božović osuđen je na smrt streljanjem presudom Vojnog suda Komande grada Beograda u januaru 1945. godine. Izgubio je glavu, između ostalog, jer je uređivao "izdajnički" list Pljevaljski vjesnik, u kome je pisao članke protiv narodnog ustanka. Njegov primer nije bio usamljen, jer su i intelektualci, bez obzira na njihov Prethodni doprinos kulturi, bili na udaru onih koji su uspostavljali revolucionarnu pravdu.

Na ovim prostorima, uz borbu protiv fašističih okupatora tokom Drugog svetskog rata, besneo je građanski rat i međuetnički sukobi, a i socijalistička revolucija bila je u punom jeku. Pobednici, pripadnici Narodno oslobodilačkog pokreta, sa KPJ na čelu, shodno tome,sudili su ne samo kolaboracionistima, već i klasnim i svim ostalim političkim neprijateljima. Ti procesi, koji bi usvajanjem zakona o rehabilitaciji, sada mogli da budu revidirani, posebno su bili smutni u vremenu neposredno posle oslobođenja, dok nisu uspostavljeni regularni sudovi.

"Sude vojni sudovi- improvizovano i nemilosrdno- piše dr Rajko Danilović u knjizi "Upotreba neprijatelja"- Mnogi su uspeli zbog raznih okolnosti da izbegnu prve progone, ostali su živi, a ne mali broj je izbegao i krivični progon. Ujedno, mnogi "nevini" ili "bezazleni krivci" u prvom talasu suđenja ili progona bili su likvidirani, kao"sluge okupatora", "narodni izdajnici" i pristalice protivnika NOB-a i partizana".

- U to vreme bilo je dovoljno da neka značajna ličnost pokaže prstom na nekog i da taj bude odveden u zatvor i likvidiran- svedoči beogradski advokat Prijezda Popović.- Bila je dovoljna najmanja mržnja ili netrpreljivost, pa da vas proglase nistomišljenikom i da zbog toga izgubite glavu.

Neistomišljenici su izvođeni i pred sudove za "zločine i prestupe srpske nacionalne časti". Čak je i jedan od utemeljivača moderne u srpskoj poeziji i naš najbolji prevodilac Šekspira, Sima Pandurović, koji je rat proveo u Beogradu kao penzioner, izbegavajući javni angažman, pred jednim takvim sudom izgubio "srpsku nacionalnu čast" na pet godina. Kazna ga je stigla najviše zbog predgovora koji je 1944. godine napisao za "ljotićevsku" zbirku pesama "Tvrđava", a u grehe mu je pripisano i što je tokom rata objavljivao u listu "Novo vreme", prevodio sa nemačkog dela Hatmana za potrebe Narodnog pozorišta, potisao apel protiv komunista, objavljivao pesme u SKZ, čime je "propagandno i kulturno sarađivao sa okupatorima i sa domaćim izdajnicima". I što je možda najapsurdnije "što je za vreme okupacije priredio za štampu rodoljubive pesme Đure Jakšića".

Posle kraha Trećeg Rajha cela Evropa prošla je kroz proces denacifikacije. Sudski postupci nisu vođeni samo protiv nacističkih vođa,ideologa i političara, članova kvislinških vlada, već i protiv brojnih pisaca, intelektualaca i umetnika koji su pružali podršku nacistima.

U sjajnoj drami "Na čijoj strani", britanski pisac Ronald Harvud, podseća na sudbinu dirigenta Vilhema Furtveglera, koji je izgubio građanska prva i građansku čast, zbog telegrama kojim je Hitleru čestitao rođendan (iako je mnoge jevrejske muzičare spasio od pogroma), dok je njegov kolega Herbert fon Karajan i pored činjenice da se dva puta učlanjivao u nacističku partiju, ostao nekažnjen. Put od pobede nad fašizmom, do uspostavljanja novog društva, ni u Evropi nije prošao bez osvete i torture.

Ukoliko Narodna skupština usvoji predlog zakona o rehabilitaciji vlade Srbije, pred sudijama beogradskog Okružnog suda (prema predlogu o zahteve za rehabilitaciji razmatra tročlano veće ovog suda)biće delikatan i težak zadatak- da posle svih voda koje su protekle poslednjih šezdeset godina, objektivno izvagaju krivde i pravde jednog burnog i haotičnog istorijskog perioda.

- Procesom rehabilitacije neće se revidirati istorija, već će se promeniti odnos prema konkretnim imenima, prevrednovaće se njihove ličnosti, a ne pokreti kojima su pripadali- objašnjava advokat Sava Anđelković.- Ovaj zakon treba da izvrši individualzaciju odgovornosti svake konkterne ličnosti.

A na naše pitanje koliko je pravosuđe u ovom trenutku spremno da se odupre eventualnim političkim pritiscima, do kojih bi moglo da dođe, Anđelković odgovara:

- Posle toliko godina od jedne, druge revolucije, mi nemamo zreo ni parlament, ni ličnosti u njemu, a moram da kažem da je razoren i pravosudni kadar, koji mora da bude nosilac jednog takvog drakonskog projeta. Bojim se da bi, iz raznoraznih, partijsko-demagoških, čak ličnih razloga, moglo iskompromitovati jedno ovakvo angažovanje za rehabilitaciju nevino osuđenih. Kao advokat verujem u sud svoje zemlje i znam da u sudu još postoje stručni i časni ljudi, koji će se dići iznad svih pritisaka i odluke donositi objektivno, stručno i savesno.

Akademik Matija Bećković:

ŽIVI SE PROTIVE MRTVIMA

- Predloženi zakon ne razumem kao rehabilitaciju žrtava, već kao rehabilitaciju pravde i prava- kaže akademik Matija Bećković.- Reč je o oduzimanju legitimiteta teroru i bezakonjima počinjenim u prošlosti i odricanja od bezakonja i terora u budućnosti. Ustvari, zakon izjednačava pristalice i protivnike Josipa Broza u Srbiji, prekida se posmrtno stradanje političkih protivnika.Recimo, suđen je predsednik SANU, najveši srpski pravni pisac i predsednik vlade u Londonu, Slobodan Jovanović, kao ratni zločinac i saradnik okupatora. Sada je predloženo da se ta presuda poništi. Ili, neprestano se traži grob Draže Mihailovića, a niko i ne pominje da niko ko je pogubljen na tojs strani nema groba.

- Postoji Muratovo turbe, tursko, austrijsko, nemačko i italijansko groblje usred Beograda, ali nema nigde nigde groblja jugoslovenske vojske u otadžbini- nastavlja Bešković.- Jedini koji ima grob je Josip Broz Tito, koji je sahranjen na najčuvenijem srpskom brdu. Oko njega su masovne grobnice bezimenih žrtava koje niko ni ne spominje, a kamoli da ih kao ljude sahrani. Reč je o pomirenju i izjednačenju pokojnika, pa ipak, ima nas dosta među živima, koji se tome protive. Nažalost, još nisam čuo nekoga ko je pripadao jednoj strani da se smilovao na žrtve one druge. Tu se završava naš humanizam i kosmopolitizam. Možda bismo silom zakona nekako došli do te pravde i pameti, kako bi i nas neko ubrajao među ljude.

M.B.