Vesti » Dnevnik 01.03.2008
Butici proterali veliko platno
Dnevnik subota, 1. mart 2008.
Tako je najupečatljiviji utisak, pedantno zaveden u teci jednog mitrovačkog školarca 1910, ostavio neki dokumetarac "o lovljenju divljih lavova u žarkome srcetu Afrike". Dve godine kasnije, u dvorištu Stare pivare kreću redovne projekcije u "Grand elektro bioskopu", pa se za "Noćnog leptira", kojeg je glumila čuvena Asta Nilsen, tražila karta više. Brzo je taj jedini bioskop postao tesan te je otvoren novi pod šatrom kod Stare kaznione. Brojna publika, učenici, uz pokazivanje đačke knjižice, i vojnici su "imali pravo karte kupovati u po cene", a te 1912. su najviše uživali u komendiji "Kako se Lizika udala?" Između ratova filmovi su prikazivani u dvoranama "Park", “Hrvatski dom" i "Zeleno drvo". Istančanog ukusa, Mitrovčani za cenu karata nisu pitali kad je Greta Garbo igrala špijunku Matu Hari.
Posleratne generacije su ostale verne „sedmoj umetnosti”, ali u to doba nevinosti, kad se na korzo u šest izlazilo a kod kuće moralo biti ne kasnije od osam – pola devet, u bioskopu je za mlađe važila predstava od pola šest, za starije večernja od osam. Naravno, uz obaveznu posetu poslastičaru deda-Velji po čuvene bombone "orasnice" ili "salamice", ili kod Kange semenkara po pun džep belog bundevskog ili crnog suncokreta. Od te prošlosti ostaće za nezaborav čuveni cepači karata Steva Prća i Marinko, te kino-operater Kiseli, koje su svi "mrzeli" što mogu da "bezbroj" puta gledaju "Prodavačicu ljubičica" ili "Mamu Huanitu". Redovi su bili beskonačni, a srećnici koji su već prvog dana uspeli da nabave dve karte, potom su džentlmenski podmetali rame za plakanje lepšim polovinama, nudeći im u bioskopskoj tami pripremljene, kao sneg bele maramice, da obrišu suzne oke. Kakvi su to ugođaji bili! Eh, koliko li je samo predstava zaredom morao da odgleda Dejan Tucić ne bi li skinuo čuvenu trubačku numeru "Tišina" iz kultnog filma "Odavde do večnosti".
U elitnu bioskopu dvoranu "Fruške gore" je odlazila "gradska inteligencija", dok je radničko "Jedinstvo" bilo rezevisano za B produkciju, špageti-vesterne sa Đulijanom Đemom ili erotiku tipa "Hopa-cupa u krevetu". "Fruška" je bila po "difoltu" predodređena za kultni "Bal na vodi", dok su već ispred "Jedinstva" zapamćene čuvene masovne šorke mališana nakon kung-fu filmova njihovog idola i najboljeg tabadžije na svetu Brusa Lija. Izvanredno profitabilan posao su pravili "tapkaroši", kupujući po nekoliko desetina karata pa ih po nekoliko puta većim cenama prodavali napaljenicima koji su morali da već prvog ili drugog dana gledaju kakav film.
Ali sve što je lepo kratko traje. Era bioskopa u Mitrovici trajala je gotovo osam decenije, a onda je era video-rikordera preselila publiku iz bioskopskih drvenih sedala u mekoću kućnih fotelja. Broj posetilaca konstantno je opadao, pa ako ih je bilo manje od 20, projekcije je otkazivana, a novac za kupljene karte vraćan. Nije pomagalo ni kad je čuveni filmofil Slavko Lađinović, željan kakvog dobrog filma, kupovao minimalnih 20 ulaznica. Cepač Marinko ipak nije odobrio projekciju, uz obrazloženje da je uslov 20 posetalaca, a ne karata. Prvo se ugasilo"Jedinstvo", iz njega su iščupana sedišta, polupane stare kaljevare koje su grejale generacije filmofila, a ogromna dvorana pretvorena u salon nameštaja. Devedesetih godina prošlog veka je eutanazirana i elitna "Fruška gora", koja je u memljivoj kino-dvorani umesto bioskopskih posetilaca ugostila golubove i slepe miševe. U godinama siromaštva je tavorila, pretvorivši foaje u dugi niz dućančića, od čijih kirija su isplaćivane mizerne platice za četiri-pet zaposlenih. Od projekcija se ipak nije odustajalo. Pominjalo se da bioskop postane javno preduzeće, koje bi finansirala opština, ali od toga ne bi ništa. Svi željni da gledaju film "kako to Bog zapoveda" idu u Rumu ili Inđiju, gde su sale renovirane i još postoji navika odlaska u kino. "Frušku goru" je kupio kontroverzni biznismen Mile Jerković, onda je došlo do neke frke, dvorana pređe u vlasništvo drugog gazde, koji se još nije izjasnio o tome šta namerava s velikim prostorom u strogom centru. Teško da će zadržati prvobitnu namenu. Danas se samo u podrumu pozorišta "Dobrica Milutinović" može na većem platnu odgledati kakav film. Tužno. I više od toga.
Nikola Nikšić Poslato 29.02.2008
Posleratne generacije su ostale verne „sedmoj umetnosti”, ali u to doba nevinosti, kad se na korzo u šest izlazilo a kod kuće moralo biti ne kasnije od osam – pola devet, u bioskopu je za mlađe važila predstava od pola šest, za starije večernja od osam. Naravno, uz obaveznu posetu poslastičaru deda-Velji po čuvene bombone "orasnice" ili "salamice", ili kod Kange semenkara po pun džep belog bundevskog ili crnog suncokreta. Od te prošlosti ostaće za nezaborav čuveni cepači karata Steva Prća i Marinko, te kino-operater Kiseli, koje su svi "mrzeli" što mogu da "bezbroj" puta gledaju "Prodavačicu ljubičica" ili "Mamu Huanitu". Redovi su bili beskonačni, a srećnici koji su već prvog dana uspeli da nabave dve karte, potom su džentlmenski podmetali rame za plakanje lepšim polovinama, nudeći im u bioskopskoj tami pripremljene, kao sneg bele maramice, da obrišu suzne oke. Kakvi su to ugođaji bili! Eh, koliko li je samo predstava zaredom morao da odgleda Dejan Tucić ne bi li skinuo čuvenu trubačku numeru "Tišina" iz kultnog filma "Odavde do večnosti".
U elitnu bioskopu dvoranu "Fruške gore" je odlazila "gradska inteligencija", dok je radničko "Jedinstvo" bilo rezevisano za B produkciju, špageti-vesterne sa Đulijanom Đemom ili erotiku tipa "Hopa-cupa u krevetu". "Fruška" je bila po "difoltu" predodređena za kultni "Bal na vodi", dok su već ispred "Jedinstva" zapamćene čuvene masovne šorke mališana nakon kung-fu filmova njihovog idola i najboljeg tabadžije na svetu Brusa Lija. Izvanredno profitabilan posao su pravili "tapkaroši", kupujući po nekoliko desetina karata pa ih po nekoliko puta većim cenama prodavali napaljenicima koji su morali da već prvog ili drugog dana gledaju kakav film.
Ali sve što je lepo kratko traje. Era bioskopa u Mitrovici trajala je gotovo osam decenije, a onda je era video-rikordera preselila publiku iz bioskopskih drvenih sedala u mekoću kućnih fotelja. Broj posetilaca konstantno je opadao, pa ako ih je bilo manje od 20, projekcije je otkazivana, a novac za kupljene karte vraćan. Nije pomagalo ni kad je čuveni filmofil Slavko Lađinović, željan kakvog dobrog filma, kupovao minimalnih 20 ulaznica. Cepač Marinko ipak nije odobrio projekciju, uz obrazloženje da je uslov 20 posetalaca, a ne karata. Prvo se ugasilo"Jedinstvo", iz njega su iščupana sedišta, polupane stare kaljevare koje su grejale generacije filmofila, a ogromna dvorana pretvorena u salon nameštaja. Devedesetih godina prošlog veka je eutanazirana i elitna "Fruška gora", koja je u memljivoj kino-dvorani umesto bioskopskih posetilaca ugostila golubove i slepe miševe. U godinama siromaštva je tavorila, pretvorivši foaje u dugi niz dućančića, od čijih kirija su isplaćivane mizerne platice za četiri-pet zaposlenih. Od projekcija se ipak nije odustajalo. Pominjalo se da bioskop postane javno preduzeće, koje bi finansirala opština, ali od toga ne bi ništa. Svi željni da gledaju film "kako to Bog zapoveda" idu u Rumu ili Inđiju, gde su sale renovirane i još postoji navika odlaska u kino. "Frušku goru" je kupio kontroverzni biznismen Mile Jerković, onda je došlo do neke frke, dvorana pređe u vlasništvo drugog gazde, koji se još nije izjasnio o tome šta namerava s velikim prostorom u strogom centru. Teško da će zadržati prvobitnu namenu. Danas se samo u podrumu pozorišta "Dobrica Milutinović" može na većem platnu odgledati kakav film. Tužno. I više od toga.
Nikola Nikšić Poslato 29.02.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari