Arhiva » Vesti » Dnevnik 01.03.2008
Intervju: MILETA PRODANOVIĆ: Misija pisca je da piše
Dnevnik subota, 1. mart 2008.
Knjigu "Agnec" Milete Prodanovića koju čini 16 priča, žiri "Vitalove" nagrade je okarakterisao kao groteskan, fantastičan i realističan prosede, tvorevinu imaginacije čiji su učinci oživljeni u ambijentu gustih i traumatičnih slika naše stvarnosti, s uverenjem da pripovedanje ima svojstva svedočenja i razumevanja društvenog, istorijskog i neponovljivog života pojedinca.
Vaši junaci savršeno govore našim jezikom. Još od knjige "Pas prebijene kičme" mnogi su se vrlo lako poistovećivali s vašim književnim svedočanstvom. Kako osećate i tumačite taj piščev dar?
- Sve moje knjige se razlikuju, a pomenuta ima najmanji stupanj fikcije, više je esejistička i fokusira vreme našeg tonjenja u sveopšti građanski rat. U tom trenutku odlučio sam da budem neka vrsta dokumentariste i da otvorim srce čitaocima na najjednostavniji način, predočavajući sve bez ikakve ironije, i bez nečega što se kasnije mnogo češće pojavljivalo u mojoj književnosti. Govorio sam o skupu vrednosti za koje sam mislio da su temeljne, a koje su tada, početkom devedesetih bile u opasnosti. Meni je to što vi kažete mnogo ljudi reklo i znam da je ta knjiga imala jedan tajni kult. U to vreme je dočekana s dva prikaza, ali je na neki čudan način imala podzemni život i čitala se mnogo među našim ljudima koji su otišli van zemlje.
Taj pristup je mač s dve oštrice, nešto što uvek postavljam sebi kao pitanje kad krećem da pišem, a to je da li će ove natruhe našeg vremena biti smetnja za čitanje koje će se odvijati za deset ili 15 godina, ako tad ikome bude stalo to da čita. Pošto se pojavila potreba da ta knjiga bude prisutna na tržištu drugo izdanje "Psa prebijene kičme" je izašlo posle čitavih desetak godina. Ponovo sam je uzeo, pogledao i video da je ta moja strategija, pokušaj da uvek sve što pišem čitam očima nekog ko će to čitati za deset godina, uprkos efemernim činjenicama, uspela da održi tu knjigu u životu. Kako i koliko će priče iz najnovije knjige biti viđene za desetak godina to ostaje da se vidi, ali one su u mnogo većoj meri fikciji.
Ove godine ste u prilično jakoj konkurenciji dobili jednu od značajnijih domaćih književnih nagrada, a to ste uspeli s knjigom priča, a ne romanom, kako bi se to dalo za očekivati?
- Svemu što se događa treba pristupiti, kako su to rekli stari Latini, sa zrncem soli. Duboko poštujem i kriterijume i odluke svih žirija. Postoje odluke koje nam se čine ispravnima, a kasnije vreme pokaže da su bile neispravne, i obrnuto. Ceo sistem nagrada je u mnogim krugovima podvrgnut jednom seciranju i činjenica je da je u devedesetim godinama taj sistem bio pod jakim uticajem pojedinih izdavačkih kuća i da je on u moralnom smislu krahirao, ali"Vitalova" nagrada je vrlo često bila korektiv tog sistema i jedno osvrtanje na dosadašnje dobitnike bi dalo, rekao bih, časnu situaciju. Utoliko mi je ova nagrada značajnija. Ponoviću da nisam očekivao da će mi žiri pokloniti neku veću pažnju. Svi mi podsvesno mislimo da su romani ti koji izazivaju najviše pažnje.
Koja istina pripada književnosti, kako ona povezuje sadašnje vreme ili ga tumači, reflektuje i koliko je to zaista njen zadatak? Da li se to odrazilo i u vašoj najnovijoj strategiji pripovedačke parabole, mešavine fikcije i realnosti?
- Ja sam se od vremena studija i praćenja brdovite situacije u književnosti tokom osamdesetih, a potom i devedesetih, uvek zbunjivao tim što je kod nas na javnoj sceni uvek na delu jedno totalno mešanje žanrova. Tokom osamdesetih su, recimo, vrlo često igrani filmovi o partizanima bili korišćeni kao dokumentarni materijal. Tokom devedesetih za lik, misiju i profesiju pisca vezivane su najrazličitije predrasude. Rekao bih da su oni vrlo često bili precenjeni, da su pisci bili birani i shvatani u nekom devetnaestovekovnom ili čak romatičarskom smislu kao neka vrsta tribuna naroda, a njihove fikcije su čak korišćene kao argumentacija u nekim ideološkim ili političkim svađama.
Naravno, mislim da to nije misija ili mesto književnosti. I kada slikam, odnosno koncipiram svoje radove u vizuelnoj umetnosti, i kada pišem, trudim se da to deluje zaista kao komad. Ne razmišljam mnogo o tekućoj upotrebljivosti. Shvatam da je možda zbog ponavljanih zloupotreba došlo do jednog totalnog razglavljivanja, jedne zabune oko pozicije pisca i umetnosti u celini u našem društvu, ali verujem da će vreme koje dolazi te uloge staviti na svoje mesto. Ne volim zastranjenja ni u nacionalno-romantičarskom smislu, a ne volim ih ni u onom drugom koji se isto valja iza brda, a to je jako ideološko čitanje svega što nastaje i opet stavljanje u matricu nekih pseudoimperativa ovog vremena. Možda zvuči demagoški, ali misija pisca je pre svega da piše.
S obzirom na to šta nam se sve dešava da li ste pesimista ili optimista?
- Optimista.
Igor Burić
Poslato 29.02.2008
Vaši junaci savršeno govore našim jezikom. Još od knjige "Pas prebijene kičme" mnogi su se vrlo lako poistovećivali s vašim književnim svedočanstvom. Kako osećate i tumačite taj piščev dar?
- Sve moje knjige se razlikuju, a pomenuta ima najmanji stupanj fikcije, više je esejistička i fokusira vreme našeg tonjenja u sveopšti građanski rat. U tom trenutku odlučio sam da budem neka vrsta dokumentariste i da otvorim srce čitaocima na najjednostavniji način, predočavajući sve bez ikakve ironije, i bez nečega što se kasnije mnogo češće pojavljivalo u mojoj književnosti. Govorio sam o skupu vrednosti za koje sam mislio da su temeljne, a koje su tada, početkom devedesetih bile u opasnosti. Meni je to što vi kažete mnogo ljudi reklo i znam da je ta knjiga imala jedan tajni kult. U to vreme je dočekana s dva prikaza, ali je na neki čudan način imala podzemni život i čitala se mnogo među našim ljudima koji su otišli van zemlje.
Taj pristup je mač s dve oštrice, nešto što uvek postavljam sebi kao pitanje kad krećem da pišem, a to je da li će ove natruhe našeg vremena biti smetnja za čitanje koje će se odvijati za deset ili 15 godina, ako tad ikome bude stalo to da čita. Pošto se pojavila potreba da ta knjiga bude prisutna na tržištu drugo izdanje "Psa prebijene kičme" je izašlo posle čitavih desetak godina. Ponovo sam je uzeo, pogledao i video da je ta moja strategija, pokušaj da uvek sve što pišem čitam očima nekog ko će to čitati za deset godina, uprkos efemernim činjenicama, uspela da održi tu knjigu u životu. Kako i koliko će priče iz najnovije knjige biti viđene za desetak godina to ostaje da se vidi, ali one su u mnogo većoj meri fikciji.
Ove godine ste u prilično jakoj konkurenciji dobili jednu od značajnijih domaćih književnih nagrada, a to ste uspeli s knjigom priča, a ne romanom, kako bi se to dalo za očekivati?
- Svemu što se događa treba pristupiti, kako su to rekli stari Latini, sa zrncem soli. Duboko poštujem i kriterijume i odluke svih žirija. Postoje odluke koje nam se čine ispravnima, a kasnije vreme pokaže da su bile neispravne, i obrnuto. Ceo sistem nagrada je u mnogim krugovima podvrgnut jednom seciranju i činjenica je da je u devedesetim godinama taj sistem bio pod jakim uticajem pojedinih izdavačkih kuća i da je on u moralnom smislu krahirao, ali"Vitalova" nagrada je vrlo često bila korektiv tog sistema i jedno osvrtanje na dosadašnje dobitnike bi dalo, rekao bih, časnu situaciju. Utoliko mi je ova nagrada značajnija. Ponoviću da nisam očekivao da će mi žiri pokloniti neku veću pažnju. Svi mi podsvesno mislimo da su romani ti koji izazivaju najviše pažnje.
Koja istina pripada književnosti, kako ona povezuje sadašnje vreme ili ga tumači, reflektuje i koliko je to zaista njen zadatak? Da li se to odrazilo i u vašoj najnovijoj strategiji pripovedačke parabole, mešavine fikcije i realnosti?
- Ja sam se od vremena studija i praćenja brdovite situacije u književnosti tokom osamdesetih, a potom i devedesetih, uvek zbunjivao tim što je kod nas na javnoj sceni uvek na delu jedno totalno mešanje žanrova. Tokom osamdesetih su, recimo, vrlo često igrani filmovi o partizanima bili korišćeni kao dokumentarni materijal. Tokom devedesetih za lik, misiju i profesiju pisca vezivane su najrazličitije predrasude. Rekao bih da su oni vrlo često bili precenjeni, da su pisci bili birani i shvatani u nekom devetnaestovekovnom ili čak romatičarskom smislu kao neka vrsta tribuna naroda, a njihove fikcije su čak korišćene kao argumentacija u nekim ideološkim ili političkim svađama.
Naravno, mislim da to nije misija ili mesto književnosti. I kada slikam, odnosno koncipiram svoje radove u vizuelnoj umetnosti, i kada pišem, trudim se da to deluje zaista kao komad. Ne razmišljam mnogo o tekućoj upotrebljivosti. Shvatam da je možda zbog ponavljanih zloupotreba došlo do jednog totalnog razglavljivanja, jedne zabune oko pozicije pisca i umetnosti u celini u našem društvu, ali verujem da će vreme koje dolazi te uloge staviti na svoje mesto. Ne volim zastranjenja ni u nacionalno-romantičarskom smislu, a ne volim ih ni u onom drugom koji se isto valja iza brda, a to je jako ideološko čitanje svega što nastaje i opet stavljanje u matricu nekih pseudoimperativa ovog vremena. Možda zvuči demagoški, ali misija pisca je pre svega da piše.
S obzirom na to šta nam se sve dešava da li ste pesimista ili optimista?
- Optimista.
Igor Burić
Poslato 29.02.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari