ČOBANICA I SKOČICA

Nataša je rođena u Zagrebu, gde je odrasla i živela sve do početka rata. Kaže ne može da zamisli lepše detinjstvo od onog koje je imala. Što je starija, dodaje, sve je svesnija toga, naročito kada vidi koliko današnja deca drugačije rastu.

- Nama je materijalna strana bila potpuno nebitna, glavna stvar bila je mašta, koja nam je služila za izmišljanje uvek nekih novih igara. U kvartu u kom sam odrasla znam svaki kamenčić i žbun, stalno smo jurcali, bez obzira na to da li je bilo leto ili ciča zima. Imala sam ključić oko vrata ako su roditelji bili na poslu, i obavezno lastiš. Nije se mogao zamisliti dan da ga pola ne provedem skačući preko lastiša. Bila sam kao loptica skočica - priča Nataša.

Posebno je volela da ide kod baka, u Liku i Slavoniju. U Liki, u obližnjem selu sa tamošnjim drugarima obožavala je da čuva ovce i krave po brdima. Druga baka je živela u Slavoniji, u Drvaru, gde je Nataša prvi put išla u diskoteku.

Sa starijim bratom Sašom „slagala" se tako što ju je mlatio kad god bi stigao! Kaže, obožavao je da lutkama lomi noge i, naročito, glave, a kad dobiju džeparac, uvek je umeo da namami sestru da mu da svoj deo.

- Međutim, kada god bi on dobio batine od mame i tate zato što me je maltretirao, ja sam ga branila! Kasnije, kad su počela zaljubljivanja, bila sam mu kurir u prenošenju pisama.

Nataša kaže da je bila vrlo samostalna odmalena i da su roditelji imali veliko poverenje u nju, sve dok se kao tinejdžerka nije zatreskala u jednog Branimira. Tada je kontrola pojačana!

Dodaje da je bila veoma pouzdano i dobro dete. Mogla je satima da se igra sama ili čita, ali je u društvu postajala hiperaktivna:

- Smišljala sam raznorazne vragolije, mama je uvek govorila da sam kolovođa. Ako je trebalo da se trči, takmičila sam se s muškarcima; ako je trebalo da se penje na drvo, eto me za čas na najvišoj grani; ako smo se igrali škole, preuredila bih podrumski prostor u zgradi u učionicu sa sve tablom, napravljenom od stola za stoni tenis zbog čega sam naravno dolazila u sukob s bratom.

Jednom je Natašin brat oboma hidrogenom izblajhao po pramen kose. Kad su ih roditelji videli, morali su odmah kod frizera na šišanje. Ona je bila tužna jer je prvi put morala da ima kratku kosu.

- Međutim, nije mi đavo dao mira, pa sam sličnu vragoliju priuštila baki. Uvek bi me pred pranje kose pitala šta je šampon od svih onih flašica u kupatilu, a ja sam joj namerno podvalila drečavo ljubičasti kolor šampon. Pre toga, ona je bila prava lička seda bakica - seća se Nataša jednog u nizu nestašluka.

Želela je da postane prvo balerina, pa glumica ili plesačica modernog plesa. Volela je baletanke i mogla je da đuska po ceo dan. U osnovnoj školi je organizovala plesnu grupu s kojom je nastupala na priredbama:

- Počeli su da nas zovu na nastupe u okolne škole i pozorišta! Kasnije su me zvali „pozorišni repertoar", jer sam svaki dan posle škole išla u pozorište. Nije bilo predstave koju nisam znala napamet - završava Nataša priču i dodaje da je u školi više prolazila na snalažljivost, nego na učenje i da je bila majstor za puškice.

Pošalji komentar