UZ PLANINU BEZ RUKU!

Da je život nekima majka a nekima maćeha, odavno je poznato. Sa Danijelom Jovanović iz Beograda sudbina se gorko poigrala. Od prvog trenutka, od dana kada je ugledala svet život joj je velika borba, večito traženje mesta pod suncem.

Rođena bez obe šake i jednog stopala, veći deo života provela je u raznim ustanovama za zbrinjavanje hendikepiranih osoba. Život u karantinu, bez porodice, prijatelja i posla, bio joj je, barem na prvi pogled, jedina izvesnost. Ipak, Danijela se nije predavala. Zahvaljujući svojoj upornosti, ali i Društvu za pomoć osobama sa Daunovim sindromom Srbije, ona već tri godine živi u zajedničkom domaćinstvu, svakodnevno ide na posao, na aerobik i plivanje, vozi bicikl i planinari.

- U životu sam puno toga uspela da pregrmim uz pomoć sporta - kaže Danijela. - To mi je i danas najveća ljubav. Prošle godine sam otišla sa planinarima na Rajac. Bilo je to moje prvo uspinjanje, koje me je toliko oduševilo da sam nastavila da se pentram. Bila sam na Vitoši u Bugarskoj, pela sam se na Stolove kod Bora, naučila da se krećem, da ne zaostajem, da se čuvam. Osvojila sam mnoge gorske vrhove u Srbiji, a sada mi je želja da se popnem i na Mom Blan. A kada nešto dovoljno želim, po pravilu, ja i ostvarim.

Zajednica kao i svaka druga

Od svoje 11 godine Danijela je štićenik Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Sremčici. Tu je provela skoro četvrt veka, naučila da čita i piše, osposobila se da može i sama štošta da uradi. Prvi posao joj je bio rad na telefonskoj centrali u samom Domu, a aparat sa brojčanikom joj nije predstavljao poseban problem. Uostalom, uspešno je obavljala i druge poslove, a uporedo se bavila i sportom. Kao predstavnik Jugoslavije učestvovala je na svetskim prvenstvima u takmičenju invalida-plivača u Argentini, Češkoj i Nemačkoj, sa kojih je donela pregršt medalja.

Ipak, život dostojan čoveka započeo je tek pre tri godine, kada je ušla u program Društva za pomoć osobama sa Daunovim sindromom Srbije. Stručni tim koji je osmislio projekat, omogućio je osobama sa intelektualnim i telesnim oštećenjima da stanuju u zajednici, u iznajmljenom stanu, u kome se život u malo čemu razlikuje od života u bilo kojoj drugoj porodici. U trosobnom stanu na Banjici, Danijela živi zajedno sa Femkom, Marinkom i Anicom. Društvo je svakom od njih omogućilo radni angažman, pa oni sada svakodnevno odlaze na posao, primaju plate i samostalno raspolažu svojim slobodnim vremenom.

Strah od povratka

Danijela je zaposlena u restoranu „Sinagoga", gde radi kao pomoćna kuvarica. Nismo je pitali kako se snalazi na radnom mestu, jer način na koji nas je ugostila, skuvala i poslužila kafom, dovoljno govori o njenim sposobnostima. Kaže da tek sada ima mogućnosti da ispuni neke svoje snove, ali priznaje da pomalo i strahuje.

Naime, projekat koje je Društvo razvilo nema stalnu materijalnu budžetsku podršku. Svake godine se podnosi molba za potrebna sredstva za njihovo stanovanje, pa niko ne zna dokle će država biti tako „milosrdna". Danijela i njeni prijatelji strahuju da će jednoga dana sve biti ukinuto i da će ih negde vratiti. Gde tačno, u ovom trenutku, niko pouzdano ne bi znao da kaže. Za mnoge od njih bi to bio i konačan udarac sudbine. Ipak, veruju da se to neće dogoditi. Barem ne tako brzo. VLADA ARSIĆ

Pošalji komentar