Vesti » Dnevnik 02.03.2008
U Manđelosu, na partiji karata
Dnevnik nedelja, 2. mart 2008.
Nekada su jednopartijski novinari, juče tako reći (a sad se kao ne sećaju), odlazili u skerletni Manđelos (Divoš, Sviloš, Bešenovo, Stejanovce i ostala bombaška i pravoverna fruškogorska sela) po tzv. praznične partizanske rubrike obasjane zvezdama petokrakama i okićene srpovima, čekićima i lopatama; pa sam i sam pre dvadeset i kusur godina – tada u svojstvu honorarnog prašinara “Dnevnikovog” čeda “Glasa omladine” – i ja, možda po nečijoj direktivi, više se (ni ja) ne sećam, doputovao u lubeničarske Stejanovce i, posle, u “Glasu omladine” (19. februar 1985, str. 8), pročitao svoj razgovor razvučen preko cele strane – ej, preko cele strane! – novosadskih omladinskih novina, sa baba Smiljom Petrović, ženom koja je rodila nesuđenog berbera i legendarnog ubijenog bombaša Stevana Petrovića Brileta (1921–1943).
Ali, isto tako, mogao sam da odem i u Manđelos, rodno mesto drugog proslavljenog i, takođe, ubijenog fruškogorskog skojevca i partizana Boška Palkovljevića Pinkija (1920–1942), bombaša koji je u prebogatoj sremskoj partizanskoj mitologiji išao “pod ruku” s Briletom kao Mirko sa Slavkom – mogao sam, ali, eto, dođoh prvi put u Manđelos tek ovih februarskih dana, dođoh kod Pinkija, na partiju karata.
Kad tamo, u Pinkijevom Manđelosu, presušio izvor Vranjaš! I kao što bi jedan ovakav senzacionalni naslov, pod uslovom da je istinit – a nije, ponavljam da nije istinit, Vranjaš brizga kroz punu cev! – uznemirio selo užireno od pre Hrista na vodenom “rimskom” vranjaškom mitu, tako bi se valjda uznemirila i ovdašnja harizmatična kafana Doma penzionera da Žuća i Milovac, zakleti gosti i brend ovejane muške birtije u fruškogorskom selu bez raskršća, prekinu svoju “pre Hrista” započetu partiju tablića, igru koju nastavljaju iz dana u dan, usidreni za svojim stolom-ostrvom, pod palmama, bananama i narandžama, sve dok jednog jutra jedan od njih ne dođe u kafanu, daleko bilo...
I tako, karta na kartu, curi život u manđeloškoj kafani! To je nevelika, skučena prostorija, skoro kao nekakva berbernica, premda je to relativno – iskustvo je pokazalo – u bliskom prisustvu potencijalno (zlo)upotrebljenog alkohola. Rečju, pogon kafane Doma penzionera u Manđelosu, s jednim prozorom preko celog zida u zavesama, sastoji se iz drvenog šanka (za dve stajaće osobe suvljih stomaka) i, ako mi sećanje ne propušta vodu, pet konvencionalnih baštenskih stolova, čija je ljubičasta plastična golotinja nadgrađena šarmantnim, egzotičnim mušemama, svaki sto opremljen posudicima za ubijanje cigareta, ali i tipskim crvenim činijicama sa “smokijem”, simboličnim izrazom pažnje osoblja prema klijanteli nervoznog želuca.
Šank je zimzelen, romantičan, vanvremenski, obrastao vertikalno zakucanom vrežom mirišljavih vatreno crvenih ruža bez trnja u punom februarskom cvatu (osoblje, kao što čitalac primećuje, protežira plastično rastinje i, uopšte, plastična rešenja). U šanku je stari, odrtaveli kućni frižider s prehlađenim motorom, zastrt kuhinjskom krpom na kojoj se cedi oprana staklarija, tranzistor privremeno zaustavljenog disanja, muzejski televizor ukrašen, odozgo, plastičnom saksijom i, naravno, lavabo na zidu. Konobar se zove Đorđe Radaković, vrdničko-dobočaški zet...
Kafana je sva u morskim bojama, živahna, bučna. Skromna, starinska, ali disciplinovana i čista. Plastične, karnevalski razbarušene mušeme obrasle mediteranskim voćkama drečećih boja i silikonskog savršenstva, s krupnim, raspuklim smokvama, falusoidnim bananama i nabreklim, vitaminskim kuglama limuna, narandži i nara (od kojih se širi, s vremena na vreme, okrepljujući miris parfema primorskih voćnih pijaca), prekrivaju okrugle i kockaste ploče stolova s izglobljenim nogama i kukovima. Za tim stolovima-ostrvima, sede dekoncentrisani nenajavljenim prepodnevnim upadom novinara, dežurni likovi partizanskog Manđelosa, stalni gosti kafane Doma penzionera s kačketima i šeširima zakucanim za glave ekserima navike i lokalnog konfekcionizma.
Pod jednim od tih šešira duboko nagnutim iznad trudnih, plastičnih narandži, pod crnim i ofucanim šeširom “bećarski” spuštenim na oči, s glazurom fine, ljuspičaste masnoća (zapazio bi melanholični detaljista D. Kiš) na prednjim, uglačanim ivicama oboda usled svakodnevnog izlaganja (šešira) jagodocima prstiju – proseda kosa u slobodnom, lepršavom padu, rascvetana na krajevima (primećuje se kad se oko primakne), i ufrćkani, slepljeni “jevrejski” zulufi, čekinjaste, nepodrezane obrve i, najzad, lice dobričine obloženo do očiju vegetacijom pretežno mrtvih, belih dlaka. To je Dragan Milovac. Stari momak. Živi sam u porodičnoj kući mame Julke iz Pavlovaca i oca Radovana iz Manđelosa. Rođen “nepredviđeno” kao blizanac s bratom Milivojem (u inostranstvu). Voli “pepsi-kolu”.
A pod kačketom nasuprot gore opisanom šeširu, sa zapadne strane mediteranskog stola, izdvojenog od ostalih stolova, priljubljenog kod ulaznih vrata uz bele, kuhinjske, porculanske kocke kojima je kao kasapnica oblepljena donja zona zida – veštačke oči socijalnih okvira i debelih sočiva, okačene o bobuljicu na litici nosa, i pod naočarima gnjecava, duboko zauvučena usta s jezikom koji nervno vavolji u desnima i povremeno bubri kao balon žvakaće gume među tankim, poluosmehnutim usnama. To je Vidosav Barjaktarević, zvani Žuća. Rođen iz braka Manđelošana Sofije i Drage, roditelja devetoro dece. Rezervni kapetan prve klase i “Titov oficir”. Nekadašnji komandant teritorijalne odbrane Manđelosa. Penzioner zemzadruge (“Pet puta sam se prevrto s traktorom!”). Voli rakiju.
Žuća i Milovac ne prekidaju svoju partiju karata u nastavcima i ne daju se zbuniti. I dok, oko njih, živi svet manđeloške kafane, zabavljen došljacima, nagađa u pola glasa šta novinari iz Novog Sada (ako im je verovati da su odatle), zapravo, traže na tom familijarnom penzionerskom mestu, s onim urođenim ispitivačkim oprezom i “distancom” autentičnog prečanskog čoveka iz Granice, kome je još austrougarski doušnički režim uterao skepticizam u kosti, pa ga starosedeoci u Sremu prenose u genetskom kodu – dotle, na svom ostrvu, Žuća i Milovac razbacuju karte u igri tablića, ubijaju vreme u partiji kojoj se već godinama ne vidi ni kraj ni početak.
I kao što valjda ni jedan novinar, pogotovo ne putopisac, nije zabasao u Manđelos, a da nije, bar, kasnije pomenuo u svojoj reportaži ili priči nepresušivi “rimski” izvor Vranjaš (na ulazu u selo iz pravca Grgurevaca), ako već nije došao samo zbog te vode i pisao samo o toj vodi, koja je još u predhrišćansko nekršteno doba “slepima vraćala vid” (a budalama pamet) i u slobodnom padu s Pitome gore (Alma mons) kroz vodovodne cevi napajala imperijalni Sirmijum, dole pod bregom na Savi – tako se još nije dogodilo (formalno jeste, ali tako retko, da je u ime istine poštenije slagati da nije) da ova dva “najpoznatija manđeloška kartaroša”, Milovac i Žuća, ne razbace svoju dnevnu dozu karata za njihovim stolom kafane Doma penzionera!
I dok se kafana, znojava i uspaljena, poslovično bavi kafanisanjem, zaokupljena isterivanjem svetske pravde, “paritetima cena” i, već, standardizovanim frustracijama opljačkanih seljaka (gde si sad Ticane?), ili, pak, ćuti spuštenih očiju u nemoćnom besu uz kafu, pivo ili, češće, čašicu domaće rakije – dotle njih dva, Milovac i Žuća, zaigrani sami na svom mediteranskom, voćnom ostrvu zabačenom duboko na pučini, ubijaju egzistencijalnu jezu i teraju kome(n)diju sa monotonom, sivomaslinastom stvarnošću crvenog Manđelosa.
Jednom smo u Grgurevcima, na puškomet od Manđelosa, “terali kera” i, pod ciganskim ćemanima, forsirali laku konjicu sa rođenim bratom Marka Peričina Kamenjara (1912–1982), ojađenim čovekom koji je ostao na selu i imao tu kiselu privilegiju da, s vremena na vreme, olakša dušu i nakrpi u bartiji na grgurevačkom raskršću ceo tadašnji partizanski lokalni vrh (bez posledica, osim mamurluka).
Da su bombaši Pinki iz Manđelosa i Brile iz Stejanovaca doveslali do ovih naših srećnih demokratskih vremena i – pogledajmo sada istini u oči – suočili se sa stvarnošću osiromašenog, poniženog i frustriranog sremskog sela, zaparloženog i zaboravljenog u slobodi koja još nije naučila da peva – možda bi i oni, poput Žuće i Milovca, demonstrativno napustili kopno kontinenta Srema, odveslali duboko na pučinu, zauzeli busiju za svojim stolom-ostrvom u kafani Doma penzionera u Manđelosu, i pod palmama, među narandžama, bananama, smokvama i maslinama, razbacili partiju karata i terali kome(n)diju sa Velikim Majstorom Životom!
Željko Marković
Foto: S. Šušnjević Poslato 01.03.2008
Ali, isto tako, mogao sam da odem i u Manđelos, rodno mesto drugog proslavljenog i, takođe, ubijenog fruškogorskog skojevca i partizana Boška Palkovljevića Pinkija (1920–1942), bombaša koji je u prebogatoj sremskoj partizanskoj mitologiji išao “pod ruku” s Briletom kao Mirko sa Slavkom – mogao sam, ali, eto, dođoh prvi put u Manđelos tek ovih februarskih dana, dođoh kod Pinkija, na partiju karata.
Kad tamo, u Pinkijevom Manđelosu, presušio izvor Vranjaš! I kao što bi jedan ovakav senzacionalni naslov, pod uslovom da je istinit – a nije, ponavljam da nije istinit, Vranjaš brizga kroz punu cev! – uznemirio selo užireno od pre Hrista na vodenom “rimskom” vranjaškom mitu, tako bi se valjda uznemirila i ovdašnja harizmatična kafana Doma penzionera da Žuća i Milovac, zakleti gosti i brend ovejane muške birtije u fruškogorskom selu bez raskršća, prekinu svoju “pre Hrista” započetu partiju tablića, igru koju nastavljaju iz dana u dan, usidreni za svojim stolom-ostrvom, pod palmama, bananama i narandžama, sve dok jednog jutra jedan od njih ne dođe u kafanu, daleko bilo...
I tako, karta na kartu, curi život u manđeloškoj kafani! To je nevelika, skučena prostorija, skoro kao nekakva berbernica, premda je to relativno – iskustvo je pokazalo – u bliskom prisustvu potencijalno (zlo)upotrebljenog alkohola. Rečju, pogon kafane Doma penzionera u Manđelosu, s jednim prozorom preko celog zida u zavesama, sastoji se iz drvenog šanka (za dve stajaće osobe suvljih stomaka) i, ako mi sećanje ne propušta vodu, pet konvencionalnih baštenskih stolova, čija je ljubičasta plastična golotinja nadgrađena šarmantnim, egzotičnim mušemama, svaki sto opremljen posudicima za ubijanje cigareta, ali i tipskim crvenim činijicama sa “smokijem”, simboličnim izrazom pažnje osoblja prema klijanteli nervoznog želuca.
Šank je zimzelen, romantičan, vanvremenski, obrastao vertikalno zakucanom vrežom mirišljavih vatreno crvenih ruža bez trnja u punom februarskom cvatu (osoblje, kao što čitalac primećuje, protežira plastično rastinje i, uopšte, plastična rešenja). U šanku je stari, odrtaveli kućni frižider s prehlađenim motorom, zastrt kuhinjskom krpom na kojoj se cedi oprana staklarija, tranzistor privremeno zaustavljenog disanja, muzejski televizor ukrašen, odozgo, plastičnom saksijom i, naravno, lavabo na zidu. Konobar se zove Đorđe Radaković, vrdničko-dobočaški zet...
Kafana je sva u morskim bojama, živahna, bučna. Skromna, starinska, ali disciplinovana i čista. Plastične, karnevalski razbarušene mušeme obrasle mediteranskim voćkama drečećih boja i silikonskog savršenstva, s krupnim, raspuklim smokvama, falusoidnim bananama i nabreklim, vitaminskim kuglama limuna, narandži i nara (od kojih se širi, s vremena na vreme, okrepljujući miris parfema primorskih voćnih pijaca), prekrivaju okrugle i kockaste ploče stolova s izglobljenim nogama i kukovima. Za tim stolovima-ostrvima, sede dekoncentrisani nenajavljenim prepodnevnim upadom novinara, dežurni likovi partizanskog Manđelosa, stalni gosti kafane Doma penzionera s kačketima i šeširima zakucanim za glave ekserima navike i lokalnog konfekcionizma.
Pod jednim od tih šešira duboko nagnutim iznad trudnih, plastičnih narandži, pod crnim i ofucanim šeširom “bećarski” spuštenim na oči, s glazurom fine, ljuspičaste masnoća (zapazio bi melanholični detaljista D. Kiš) na prednjim, uglačanim ivicama oboda usled svakodnevnog izlaganja (šešira) jagodocima prstiju – proseda kosa u slobodnom, lepršavom padu, rascvetana na krajevima (primećuje se kad se oko primakne), i ufrćkani, slepljeni “jevrejski” zulufi, čekinjaste, nepodrezane obrve i, najzad, lice dobričine obloženo do očiju vegetacijom pretežno mrtvih, belih dlaka. To je Dragan Milovac. Stari momak. Živi sam u porodičnoj kući mame Julke iz Pavlovaca i oca Radovana iz Manđelosa. Rođen “nepredviđeno” kao blizanac s bratom Milivojem (u inostranstvu). Voli “pepsi-kolu”.
A pod kačketom nasuprot gore opisanom šeširu, sa zapadne strane mediteranskog stola, izdvojenog od ostalih stolova, priljubljenog kod ulaznih vrata uz bele, kuhinjske, porculanske kocke kojima je kao kasapnica oblepljena donja zona zida – veštačke oči socijalnih okvira i debelih sočiva, okačene o bobuljicu na litici nosa, i pod naočarima gnjecava, duboko zauvučena usta s jezikom koji nervno vavolji u desnima i povremeno bubri kao balon žvakaće gume među tankim, poluosmehnutim usnama. To je Vidosav Barjaktarević, zvani Žuća. Rođen iz braka Manđelošana Sofije i Drage, roditelja devetoro dece. Rezervni kapetan prve klase i “Titov oficir”. Nekadašnji komandant teritorijalne odbrane Manđelosa. Penzioner zemzadruge (“Pet puta sam se prevrto s traktorom!”). Voli rakiju.
Žuća i Milovac ne prekidaju svoju partiju karata u nastavcima i ne daju se zbuniti. I dok, oko njih, živi svet manđeloške kafane, zabavljen došljacima, nagađa u pola glasa šta novinari iz Novog Sada (ako im je verovati da su odatle), zapravo, traže na tom familijarnom penzionerskom mestu, s onim urođenim ispitivačkim oprezom i “distancom” autentičnog prečanskog čoveka iz Granice, kome je još austrougarski doušnički režim uterao skepticizam u kosti, pa ga starosedeoci u Sremu prenose u genetskom kodu – dotle, na svom ostrvu, Žuća i Milovac razbacuju karte u igri tablića, ubijaju vreme u partiji kojoj se već godinama ne vidi ni kraj ni početak.
I kao što valjda ni jedan novinar, pogotovo ne putopisac, nije zabasao u Manđelos, a da nije, bar, kasnije pomenuo u svojoj reportaži ili priči nepresušivi “rimski” izvor Vranjaš (na ulazu u selo iz pravca Grgurevaca), ako već nije došao samo zbog te vode i pisao samo o toj vodi, koja je još u predhrišćansko nekršteno doba “slepima vraćala vid” (a budalama pamet) i u slobodnom padu s Pitome gore (Alma mons) kroz vodovodne cevi napajala imperijalni Sirmijum, dole pod bregom na Savi – tako se još nije dogodilo (formalno jeste, ali tako retko, da je u ime istine poštenije slagati da nije) da ova dva “najpoznatija manđeloška kartaroša”, Milovac i Žuća, ne razbace svoju dnevnu dozu karata za njihovim stolom kafane Doma penzionera!
I dok se kafana, znojava i uspaljena, poslovično bavi kafanisanjem, zaokupljena isterivanjem svetske pravde, “paritetima cena” i, već, standardizovanim frustracijama opljačkanih seljaka (gde si sad Ticane?), ili, pak, ćuti spuštenih očiju u nemoćnom besu uz kafu, pivo ili, češće, čašicu domaće rakije – dotle njih dva, Milovac i Žuća, zaigrani sami na svom mediteranskom, voćnom ostrvu zabačenom duboko na pučini, ubijaju egzistencijalnu jezu i teraju kome(n)diju sa monotonom, sivomaslinastom stvarnošću crvenog Manđelosa.
Jednom smo u Grgurevcima, na puškomet od Manđelosa, “terali kera” i, pod ciganskim ćemanima, forsirali laku konjicu sa rođenim bratom Marka Peričina Kamenjara (1912–1982), ojađenim čovekom koji je ostao na selu i imao tu kiselu privilegiju da, s vremena na vreme, olakša dušu i nakrpi u bartiji na grgurevačkom raskršću ceo tadašnji partizanski lokalni vrh (bez posledica, osim mamurluka).
Da su bombaši Pinki iz Manđelosa i Brile iz Stejanovaca doveslali do ovih naših srećnih demokratskih vremena i – pogledajmo sada istini u oči – suočili se sa stvarnošću osiromašenog, poniženog i frustriranog sremskog sela, zaparloženog i zaboravljenog u slobodi koja još nije naučila da peva – možda bi i oni, poput Žuće i Milovca, demonstrativno napustili kopno kontinenta Srema, odveslali duboko na pučinu, zauzeli busiju za svojim stolom-ostrvom u kafani Doma penzionera u Manđelosu, i pod palmama, među narandžama, bananama, smokvama i maslinama, razbacili partiju karata i terali kome(n)diju sa Velikim Majstorom Životom!
Željko Marković
Foto: S. Šušnjević Poslato 01.03.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari