Ivan Tasovac: Umem dobro da prodam sezonu

Znam da napravim dobar orkestar, da ponudim interesantnu koncertnu sezonu, a znam i da prodam karte za nju. Činjenica je da uglavnom radim instinktivno. Zapravo, držim se principa da istorija ne prepoznaje kategoriju nerealizovanog talenta. To znači da je obaveza svakog talenta koji vodi jednu instituciju, bio on muzičar ili menadžer, da pronađe način da obezbedi sredstva za njeno funkcionisanje. U Srbiji se olako kuka kako nema novca. Pazite, novca ne može da nema dovoljno ili da ga ima suviše. Ima ga upravo onoliko koliko je moguće. E sad, drugo je pitanje kako se raspoređuje i koji to kriterijumi određuju da se neka institucija podrži - kaže u intervjuu za Biznis Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije.

Poziv da budete direktor Beogradske filharmonije prihvatili ste iz drugog puta. Šta je presudilo?

- Sve se to dešava posle 2000, kada smo svi bili mnogo mlađi i imali više entuzijazma. Imao sam stabilnu karijeru pijaniste sa 20 do 30 koncerta godišnje, sedeo u najboljim žirijima, držao majstorske kurseve i dobro zarađivao. Nije mi bilo lako da promenim odluku i krenem u potpuno drugom pravcu. Bilo je više tih razgovora, na kraju sam, naravno, pristao, jer kao svaki Hercegovac smatram da sve manje od direktora znači da nisi uspeo u životu. To je nekako bio logičan put jednog Tasovca, poreklom iz Hercegovine, preko Moskve do direktorske fotelje. (Osmeh)

Šta vas je najviše iznenadilo na novom poslu?

- To je ono što nisam znao u startu, da je ovo posao koji u potpunosti, i vremenski i mentalno, obuzima čoveka. Nisam znao da ću morati da prekinem s karijerom pijaniste. Sada volim s tim da koketiram, jer sebi nisam definitivno rekao da nikad više neću svirati. Zapravo, ja sam pijanista na privremenom radu na mestu direktora Filharmonije.

Mnogi misle da ste dolaskom u Filharmoniju od nje napravili kulturni brend, što implicira da ste dobar menadžer. Šta je sve vaš posao?

- Prvenstveno orkestar koji je suština filharmonije i naš proizvod. On broji oko 100 vrhunskih muzičara koje treba nekako psihološki složiti da zajedno rade na jednom koncertu. Potom, sama koncertna sezona, koja se objavljuje godinu dana unapred. A to podrazumeva da ste najmanje dve godine unapred potpisali ugovore sa svim dirigentima i solistima i uspeli da organizujete da sa najrazličitijih evropskih i svetskih destinacija dođu u Beograd na vreme. Takođe, i novi, kvalitetniji instrumenti. Velika je sreća da smo dobili donaciju iz Japana od 400.000 evra i donaciju iz Nacionalnog investicionog plana od oko milion evra. To je ono što se vidi, a uz to treba uraditi i mnogo drugih stvari.

Dečja filharmonija je osvojila ljude na prečac. Koji su vam planovi?

- Već posle prvog koncerta obezbedili smo dve stipendije za decu. Audicija za sledeća četiri koncerta biće 9. marta. Plan je da uključimo i decu van Beograda. Osmišljen je projekat čiji bi radni naslov bio „Rame uz rame", jer nameravamo da ubacimo te klince na scenu da sviraju u okviru velikog simfonijskog orkestra.

Kulturne institucije obično kubure sa novcem. Kako se vi snalazite?

- Spomenuću i ovoga puta Dragutina Gostuškog koji je knjizi „Umetnost u nedostatku dokaza" rekao da je čitava istorija umetnosti u stvari istorija cigančenja za pare. Ti izvori su se pomerali od crkve preko dvora, centralnih komiteta, pa sve do raznih nevladinih organizacija. Obaveza menadžera koji vodi jednu instituciju je da pronađe pukotinu, način na koji će obezbediti sredstva koja su neophodna za njeno funkcionisanje. I u krajnjoj liniji, da onoliko koliko može utiče na one koji donose odluke da se racionalnije odnose prema novcu iz budžeta. Čini mi se da je sada previše onih koji dobijaju po parčence i da onda nema dovoljno novca ni za koga.

Filharmonija dobija novac iz budžeta?

- Da, dobijamo novac iz budžeta. S njim ne bismo mogli da održimo nijedan koncert mesečno.

I zbog toga ste osnovali Fondaciju Beogradske filharmonije?

- Da. Osnovali smo VIP klub sa članarinom od 1.000 evra po sezoni. Za to se dobijaju određene beneficije, ulaz na sve naše koncerte, kao i na nekoliko VIP koncerta sa prijemom. Takođe je razrađen sistem kojim VIP članovi uživaju popuste u najboljim restoranima u gradu, noćenje u „Hajatu" posle nekog od koncerta... Ove godine imamo sjajnu saradnju sa DDOR-om Novi Sad, koji su generalni sponzori ove sezone. Naši sponzori su na svojevrstan način i umetnici koji dolaze ovde ispod nivoa svojih honorara napolju. Zubin Mehta je dozvolio da Fond za nabavku instrumenta nosi njegovo ime, što imaju samo Tel Aviv i Beograd. Da ne govorim o tome da je on svoj honorar (60.000 dolara) od koncerata u Beogradu uložio kao prvu bazu Fondacije Filharmonije.

Koliko mesečno zaradi Beogradska filharmonija?

- Ne može to da se izvuče kao računica, jer se postavlja pitanje šta ćemo sve da uključimo u našu zaradu. Konkretno, ako mi dovedemo ovde umetnika čija je normalna cena na tržištu 12 nečega, a mi ga ovde platimo dva, da li to znači da smo u startu zaradili tih deset nečega. Kako tretirati sredstva od sponzora, kao zaradu ili kao bazične potrebe. Ne može ovde baš sve da se svede u biznis kategorije. Cilj orkestra kada ide na turneju je da bude na nuli.

Da li ste na nuli?

- Apsolutno.

Izjavili ste i da vam je veoma važna motivacija muzičara. Da li ste u tome uspeli?

- To treba sa njima pričati. Beskrajno mi je prijatno da dolazim u Beogradsku filharmoniju, jer oni stvaraju sjajnu atmosferu. Njihov prosek je manji od 30 godina. Svoju ulogu generalnog menadžera vidim slično ulozi ruskog reditelja Nikite Mihalkova. Skoro smo se sreli na Mokroj Gori i tad mi je rekao da misli da je za režisera najbitnije da stvori atmosferu u kojoj će svaki glumac ili snimatelj na najbolji način da uradi svoj posao.

Kako biste opisali atmosferu u Filharmoniji?

- U Filharmoniji vlada neka vrsta vesele diktature. Mnogo toga je dozvoljeno, ali istovremeno probe i koncerti počinju tačno u sekund. Čak i naša publika ne kasni na koncerte, jer u 20:00 dirigent izlazi na scenu. To je jedna vrsta poštovanja i prema umetnicima i prema samoj muzici.

Kolika je prosečna plata u Beogradskoj filharmoniji?

- Ona iznosi 37.000 dinara. Smatram da je moja obaveza da rešim taj problem. Ne može se poći od toga da smo svi mi u kulturi jednaki. Prosečna plata u orkestru Filharmonije morala bi da bude 1.000 evra i to je naš cilj. Ako su muzičari Filharmonije najbolji po kvalitetu, imaju najviše termina, najveću prodaju karata, logično je da su im i plate najveće. Dosta sam daleko odmakao u određenim pregovorima koje ne bih otkrivao. Nije to nikakav hir, to je princip koji se poštuje u svetu. Svaka zemlja ima samo jednu nacionalnu filharmoniju. U njenom finansiranju učestvuju i republika i grad čije ona ime nosi. Nemci čak imaju i zakon o Berlinskoj filharmoniji.

Gde smo u odnosu na zemlje u regionu?

- Jako je depresivno poređenje. Najveći konkurent nam je Ljubljanska filharmonija gde se plate kreću od 3.000 evra. Zagrebačka filharmonija, koja je po kvalitetu znatno ispod nas, ima tri puta veće plate. Tamo grad dotira filharmoniju i plate su im duplo veće nego u ostalim orkestrima. Vrlo sam optimističan i verujem da će taj model zaživeti i kod nas do kraja ove godine.

Da li politička dešavanja utiču da ljudi slabije idu na koncerte?

- Ne. Meni je puno ljudi reklo da je odlazak na koncert Filharmonije nešto što ih vraća u život, daje nekakvu energiju, što im omogućava da zaborave bar na dva sata ono što se dešava oko njih. Inače, jedino Filharmonija u ovom trenutku rasprodaje svoje karte za koncerte.

Poznato je da ste naklonjeni DS-u. Neki bi rekli da zato i nije tako teško pridobiti sredstva za Filharmoniju?

- Podrška Borisu Tadiću nije bilo pitanje političkog opredeljenja, već zdravog razuma. I stvarno ne mislim da moja lična simpatija prema Tadiću ima ikakve veze što Filharmonija ovako lepo napreduje.