Stvaralačka i rušilačka mašta

Osvrćući se na proteklih 15 godina, tokom kojih je svet postao ravan, impresionira me da su naše živote tako snažno oblikovala dva datuma: 11/9 (9. novembar) i 9/11 (11. septembar). Ova dva datuma na delu predstavljaju nadmetanje dva oblika mašte u današnjem svetu: kreativnu maštu 9. novembra i destruktivnu maštu 11. septembra. Jedna je oborila zid i otvorila prozore sveta - i operativnog sistema i onu vrstu kroz koju gledamo. Oslobodila je polovinu planete i tamošnje građane načinila našim saradnicima i konkurentima. Druga je oborila Svetski trgovinski centar, zauvek zatvarajući njegove prozore na Svetskom restoranu i podižući nove nevidljive i betonske zidove među ljudima u vreme kad smo pomislili da ih je 9. novembar zauvek izbrisao.

Obaranje Berlinskog zida 9. novembra izveli su ljudi koji su se usudili da maštaju o drugačijem, otvorenijem svetu - u kome će svako ljudsko biće biti slobodno da ostvari svoj puni potencijal - a koji su potom prikupili hrabrost da deluju u skladu s tom maštom. Sećate li se kako se to dogodilo? Bilo je tako jednostavno, zaista: jula 1989, stotine istočnih Nemaca potražile su utočište u zapadnonemačkoj ambasadi u Mađarskoj. U septembru 1989, Mađarska je odlučila da ukloni restrikcije na granici s Austrijom. To je značilo da će svaki istočni Nemac koji stigne u Mađarsku moći da prođe do Austrije i slobodnog sveta. Kako je i očekivano, više od 13.000 istočnih Nemaca pobeglo je kroz zadnja vrata Mađarske. Porastao je pritisak na vladu Istočne Nemačke. Kad je u novembru saopštila da planira ublažavanje restrikcija na putovanja, desetine hiljada istočnih Nemaca skupile su se pred Berlinskim zidom, gde su 9. novembra 1989. stražari na granici jednostavno otvorili vrata.

Neko je u Mađarskoj - možda je to bio premijer, možda samo neki birokrata - mora biti sebi rekao, "Zamisli - zamisli šta bi se moglo dogoditi kad bismo otvorili granicu s Austrijom". Zamisli da Sovjetski Savez ostane nepokretan. Zamisli da se istočnonemački građani, mladi i stari, muškarci i žene, toliko ohrabre videvši da njihovi susedi beže na Zapad da se jednog dana okupe pred Berlinskim zidom i počnu da ga ruše. Mora da su neki ljudi vodili razgovore kao što je ovaj i, zato što su ih vodili, milioni istočnih Evropljana mogli su da iziđu iza gvozdene zavese i uključe se u svet koji se poravnavao. Bila je to divna era da se u njoj bude Amerikanac. Bili smo jedina supersila, a svet je bio naša ostriga (U ovom idiomu - The world was our oyster - ostriga je nešto iz čega se može izvaditi velika vrednost, to jest, biser. Poreklo idioma pripisuje se Vilijemu Šekspiru, Vesele žene vindzorske - prim. prev.). Nije bilo zidova. Mladi Amerikanci mogli su razmišljati o putovanju, tokom jednog semestra ili leta, u više zemalja nego ijedna američka generacija pre njih. Zaista, mogli su putovati toliko daleko koliko su im dopuštali njihova mašta i novčanici. Mogli su, takođe, da oko sebe vide svoje vršnjake i ljude iz više različitih zemalja i kultura nego bilo koja druga generacija pre njih.

Naravno, 11. septembar je sve to promenio. Pokazao nam je moć imaginacije veoma različite vrste. Pokazao nam je moć grupe ljudi koji mrze a koji su proveli nekoliko godina maštajući kako da ubiju što je moguće više nedužnih ljudi. U jednom trenutku Bin Laden i njegova banda mora da su doslovno pogledali jedan drugog i rekli, "Zamisli kad bismo mogli zaista da pogodimo obe kule Svetskog trgovinskog centra na pravo mesto, između 94. i 98. sprata. I zamisli ako se svaka kula sruši kao kuća od karata". Da, žao mi je da kažem, neki ljudi vodili su i takav razgovor. I, kao posledica toga, svet koji je bio naša ostriga izgleda da se zatvorio kao ljuštura.

Nikad u istoriji nije postojalo vreme u kome ljudska mašta nije bila važna, ali i pisanje ove knjige kazuje da ona nikad nije bila važnija nego sada, jer u ravnom svetu toliko mnogo oruđa za saradnju postaje roba dostupna svakom. Mnogo više ljudi sad ima moć da stvara sopstveni sadržaj. Postoji, ipak, jedna stvar koja se nije pretvorila u robu i koja nikad neće moći da bude pretvorena u robu, a to je mašta - kakav sadržaj ljudi sanjaju da stvore.

Dok smo živeli u svetu koji je bio centralizovaniji i vertikalnije organizovan - gde su države imale gotovo potpuni monopol moći - individualna mašta bila je veliki problem kad bi lider neke supermoćne države - Staljin, Mao ili Hitler - postajao devijantan. Ali danas, kad pojedinci mogu lako pristupiti svim oruđima saradnje i superosposobiti sami sebe, ili svoje male ćelije, nije potrebno da pojedinci kontrolišu neku zemlju da bi ugrozili veliki broj drugih ljudi. Mali danas mogu delovati kao veoma veliki i predstavljati ozbiljnu opasnost za svetski poredak - bez instrumenata države.

Stoga je razmišljanje o tome kako stimulisati pozitivnu maštu od izuzetne važnosti. Irving Vladavski-Berger, kompjuterski naučnik IBM, izložio mi je to ovako: Treba da razmišljamo ozbiljnije nego ikad o tome kako ohrabriti ljude da se usredsrede na stvaralačke ishode koji unapređuju i ujedinjuju civilizaciju - miroljubivu maštu koja nastoji da "minimalizuje otuđenost i slavi međuzavisnost a ne samodovoljnost, uključivanje a ne isključivanje", otvorenost, priliku i nadu a ne granice, sumnju i jad.

Nastavlja se