NARKOMANSKE IGRE - SCENARIO SKRIVANJA I RAZOTKRIVANJA 12

Rizici probanja i nuđenja

Piše: Zoran Milivojević

Nuđenje droge nekome ko nema nikakva iskustva s tom drogom je postupak čije posledice su nepredvidive. Čak i marihuana, kao najmekša droga, može kod drugog, istina retko, izazvati veoma štetne posledice. Kako onaj koji nudi drogu obično ne poznaje dovoljno šta ponuđeni nosi u svojoj strukturi ličnosti, u svojoj psihi, ponuđač može biti zaprepašćen reakcijom ponuđenog na svega nekoliko udaha dima marihuane: može doći do tahikardije, takozvanog lupanja srca (zbog naglog pada krvnog pritiska), koje prati strah od infarkta i smrti, ili može doći do atipične psihičke reakcije (akutna intoksikacija, psihotična reakcija, itd.), ili čak, iako veoma retko, to može biti okidač za pravu psihozu (na primer šizofreniju) koja se do tada nikada nije manifestovala.

S druge strane, iako je marihuana laka droga, ponuđena osoba može veoma brzo početi da je uzima nekontrolisano i postati teški zavisnik od lake marihuane. S treće strane, to eksperimentalno iskustvo može kod nekih ličnosti pokrenuti takav lanac postupaka da oni, ohrabreni svojim iskustvom s marihuanom, naknadno probaju i razne druge droge i da za neko kraće vreme završe na heroinu. Zbog toga neki uzimaoci smatraju da je nuđenje droge osobi koja je nikada nije probala „đavolja rabota” ili, rečeno jezikom Istoka, nedozvoljeno mešanje u nečiju karmu, pa prema tome – nemoralno ponašanje koje treba po svaku cenu izbegavati.

Postoje dva glavna načina na koja se igra “unutrašnje navlačenje” – „iznutra”, u unutrašnjem socijalnom polju, unutar grupe uzimalaca: kada se osoba koja uzima droge navlači na opasniji način drogiranja („Šmrkanje je bez veze. Fiksanje je prava stvar”), i kada se na droge ponovo navlači osoba koja apstinira i pokušava da prekine drogiranje („Ma daj, šta se foliraš. Uzmi jednom – jednom k’o nijednom”). Postoje tri osnovne varijante navlačenja na opasnije drogiranje onoga ko se već drogira: češće uzimanje, uzimanje novih droga ili uzimanje na nove načine. Prvi način unutrašnjeg “navlačenja” je da se osoba koja je, na primer, rekreativni pušač marihuane, navlači da to čini češće.

Motivi mogu biti isti kao i kod spoljašnjeg navlačenja. Drugi način je navlačenje nekoga ko već uzima neku drogu da proba neku drugu. Na primer, osobi koja duva marihuanu ili puši hašiš nudi se da proba ekstazi, ili se osobi koja uzima ekstazi predlaže da proba da šmrče heroin. Često se dešava da kada neko uzima neku drogu izvesno vreme i postane njen iskusni uzimalac, vremenom postane radoznao i za efekte drugih droga. Ovakva osoba veruje da je demistifikovala droge, da ih uzima kontrolisano, nema strah ili otpor od unošenja hemijskih supstanci, što u velikoj meri olakšava njenu odluku da proba i nešto što je obično predstavljeno kao „jače” ili „bolje”. Treći način unutrašnjeg “navlačenja” tiče se navođenja na novi način uzimanja droge koju je osoba već probala. Na primer, osoba koja povremeno šmrče heroin se navlači da skupi hrabrost i ufiksa ga, jer će jedino na taj način imati „pravi” doživljaj ove droge („navlačenje na iglu”).

Sve ove varijante unutrašnjeg “navlačenja” u značajnoj meri doprinose razvijanju pojedinčeve karijere drogiranja. Eskalaciji s jednog načina drogiranja na drugi koji je teži ili opasniji, svakako doprinose pojedinčevi motivi kao što su radoznalost i želja da se intenzivira ili produži doživljaj delovanja droge, ali i socijalni pritisak koji postoji unutar grupe uzimalaca u igri “navlačenje”. Za sve ove načine “navlačenja” važi većina motiva koje smo opisali za spoljašnju verziju igre. U zavisnosti od vrste droge, načina uzimanja i osobe kojoj se nudi, ova igra može biti igrana na prvi, drugi i treći stepen.

Drugi glavni način na koji se “navlačenje” igra iznutra je kada je ova igra usmerena protiv onih članova grupe ili supkulture uzimalaca koji pokušavaju da prestanu da uzimaju droge ili koji su zaista prestali da se drogiraju. Kada neko ko je zavisan od droga zaista odluči da se izleči, da definitivno prestane da uzima drogu i promeni način života, narkomanska supkultura ga gleda radoznalo i ambivalentno. Takva osoba se suprotstavlja centralnom ubeđenju u supkulturi „Jednom narkoman, uvek narkoman”, čime preti da naruši njenu osnovnu kohezivnu ideologiju. Kada bi osoba zaista uspela da trajno apstinira, dokazala bi da je drogu moguće ostaviti, da je ona dovoljno jaka i uspešna da to učini.

U tom slučaju bi svi oni koji su nastavili da je uzimaju ispali slabi i neuspešni. Zbog toga nečija uspešna apstinencija ugrožava nekadašnje kolege te osobe, izazivajući kod njih zavist i destruktivne impulse. U svakom takvom slučaju je sasvim sigurno da će se u okviru supkulture uzimalaca pojaviti različite glasine o datoj osobi u kojima se diskvalifikuje njena apstinencija i otkriva „prava istina”: da se ona u stvari tajno drogira; da samo što nije ponovo počela da se drogira i slično.

SUTRA: Krhka stabilnost apstinenta

Knjiga dr ZORANA MILIVOJEVIĆA „Igre koje igraju narkomani“ može se kupiti ili poručiti kod izdavača: PSIHOPOLIS INSTITUT, Novi Sad, Matice srpske 14/1, tel. 021/473–66–64, 473–66–65, email: psihopolis@nscable.net.

Poslato 03.03.2008