Pobeda poraženih

Malo je sukoba u istoriji čovečanstva koji su poraženima doneli više slave, a pobednicima tako puno glavobolje, kao što je to bio Suecki rat. Kriza je započela sredinom 1956. godine, odlukom egipatskog predsednika Gamara Abdela Nasera da nacionalizuje Suecki kanal, a kulminirala je krajem iste godine, kada je došlo do oružanog sukoba između Velike Britanije, Francuske i Izraela s jedne, i Egipta s druge strane. Posle dvomesečnih borbi, razaranja i velikih žrtava egipatska vojska je poražena, ali su Egipćani, uprkos tome, izašli iz krize kao moralni pobednici.

S druge strane, za Britance i Francuze ova pirova pobeda praktično je značila kraj jedne epohe u kojoj su predstavljali imperijalističke sile. Posle Suecko-sinajskog rata više ništa nije bilo isto. Ni u zemljama učesnicama, niti na svetskoj političkoj sceni.

Veza Evrope i Azije

Suecki kanal je izgrađen 1869. godine kao veza između Sredozemnog i Crvenog mora. Radove su finansirali francuska i egipatska vlada, ali je već 1882. godine potpunu kontrolu nad kanalom preuzela vlada Velike Britanije. Kanal je imao ogroman značaj za tadašnju svetsku ekonomiju. U vreme kada nije bilo aviona ni savremenih autoputeva, praktično sva trgovina između Evrope i Azije išla je ovim putem. Osim toga, predstavljao je i važnu vezu između Britanije i njenih kolonija na Dalekom istoku, pa se govorilo da će Imperija postojati sve dok bude imala kontrolu nad Suecom. Zapravo, uprava nad kanalom poverena je kompaniji u vlasništvu britanskih i francuskih investitora, a činjenica da je prolaz izgrađen na egipatskoj teritoriji za kolonizatore, očigledno, nije imala previše značaja.

Sjedinjene arapske države

Politički ugled koji je Naser stekao tokom Suecke krize, egipatski predsednik je iskoristio da ujedinjenjem Sirije i Egipta stvori zajedničku državu, kojoj će, nešto kasnije, pristupiti i Jemen. Ova konfederacija, ambiciozno nazvana Sjedinjene arapske države, neće dugo trajati i biće raspuštena posle samo tri godine, nakon vojnog udara u Siriji, 1961. godine.

Važnost Sueckog kanala najbolje se ogledala tokom oba svetska rata, kada je svima bio prvorazredni strateški cilj, ali je do najveće krize došlo nešto kasnije, zajedno sa pogoršanjem izraelsko-arapskih odnosa. Naime, proglašenje nezavisnosti Izraela 14. maja 1948. godine, koje su diplomatski priznale i Amerika i Sovjetski Savez, dovelo je do prvog Arapsko-izraelskog rata. Ujedinjena vojska Sirije, Iraka, Saudijske Arabije, Egipta, Jordana i Libana napala je tek stvorenu državu, ali su Izraelci uspeli ne samo da se odbrane, već i da osvoje polovinu teritorije namenjene Palestini.

Ratni poraz je stvorio velike probleme i u samom Egiptu. Posle četvorogodišnjih političkih previranja vojska je izvršila državni udar i sa prestola zbacila kralja Faruka. S obzirom na to da se Egipat u prethodnom ratu pokazao kao najozbiljniji protivnik, čak i kao regionalna vojna sila, Izraelci su pomno pratili sva dešavanja u ovoj zemlji. Štaviše, želeći da Egipat diskredituju u očima zapadnog sveta, izraelski teroristi su na njihovoj teritoriji podmetali bombe i organizovali protivameričke napade. Međutim, aktivnost izraelskih agenata je otkrivena, a afera je poprimila međunarodne razmere.

Sjedinjene Američke Države se već tada nameću kao veliki svetski mirotvorac. Da bi smirili sukobe između Izraela i Egipta, obema stranama se nudi velika materijalna pomoć. Egiptu se obećava izgradnje Asuanske brane na reci Nil, koja bi sprečila često izlivanje ove reke, ali do toga, ipak, neće doći. Naime, pod izgovorom da pukovnik Gamal Abdel Naser, koji se na čelu vojnog režima u Kairu našao od aprila 1954. godine, previše „koketira" sa Sovjetskim Savezom, Amerikanci otkazaju već odobreni zajam za izgradnju brane. Naravno, to će još više zaoštriti odnose Egipta sa zapadnim zemljama, a do kulminacije krize doći će u julu 1956. godine, kada egipatska vlada jednostrano nacionalizuje Suecki kanal. Biće to, zapravo, prvi prkosni šamar jednog arapskog lidera kolonijalnim silama, Francuskoj i Britaniji, otvoreno suprotstavljanje koje, naravno, neće proteći bez posledica.

Već u oktobru iste godine, na tajnom sastanku premijera Francuske, Velike Britanije i Izraela dogovoreno je da se izvrši napad na Egipat. Saveznici su, pri tom, imali zajednički cilj, ali različite motive. Britanci su želeli da zaštite ugrožene ekonomske interese i da povrate uticaj na Bliskom istoku. Slične želje imali su i Francuzi, koji su, uzgred, verovali da će svrgavanjem Nasera suzbiti vojnu pomoć koju su Egipćani pružali antifrancuskim ustancima u Maroku, Alžiru i Tunisu. Izrael je, prirodno, želeo da se otarasi najvećeg neprijatelja u regionu i da likvidira baze palestinskih boraca, koji su iz pojasa Gaze često dejstvovali po izraelskim ciljevima.

Osim zajedničke vojne akcije na Egipat, saveznici su se dogovorili da sa vlasti uklone pukovnika Nasera, po istom scenariju po kojem je američka CIA, samo godinu dana ranije, srušila iranskog predsednika Mosadega, koji je takođe pokušao da nacionalizuje zapadne naftne kompanije. Sama akcija, nazvana operacija „Teleskop", bila je krajnje jednostavna. Najpre je Izrael trebalo da napadne egipatske položaje na teritoriji Sinajskog poluostrva, a kada bi udar privukao i ostatak egipatskih snaga, umešali bi se Britanci i Francuzi, čiji bi vazduhoplovni napadi u području Sueckog kanala praktično odsekli egipatske jedinice.

Tako je uistinu i bilo. Izraelski vazdušni napad, kojim je komandovao proslavljeni general Moše Dajan, počeo je 29. oktobra, da bi već sutradan, po unapred dogovorenom planu, Britanci i Francuzi diplomatski tražili da se obe zaraćene strane povuku iz oblasti Sueckog kanala, kako bi se, navodno, zaštitili strani brodovi. S obzirom na to da je Egipat, očekivano, odbio ovaj ultimatum, već početkom novembra u rat ulaze britanske i francuske vazduhoplovne jedinice. Desantom britanskih trupa na Port Said, na zapadnu obalu Sueckog kanala, i iskrcavanjem Francuza na područje Port Fuada, na istočnoj obali, saveznici će za manje od mesec dana ostvariti cilj i potpuno ovladati celim područjem.

Prvo slanje mirovnih trupa

Na predlog Daga Hamarskjolda, tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Genaralna skupština je prvi put u svojoj istoriji donela odluku o slanju mirovne misije na područje Sueckog kanala. Za razliku od prethodnih trupa, koje su sprovodile vojne sankcije u skladu sa Poveljom 7, ova misija je došla uz saglasnost svih konfliktnih snaga, sa ciljem da održe postignuto primirje. To je, svakako, tokom vremena postao najvažniji instrument Ujedinjenih nacija, koji se i dan-danas koristi.

Tokom ove vojne operacije Egipćani su pretrpeli velike žrtve, dok je na strani saveznika bilo jedva nešto više od 200 stradalih (189 Izraelaca, 16 Britanaca i 10 Francuza). Tokom dvomesečne borbe ubijeno je više od 1.650 Egipćana. Sem toga, njihovo vazduhoplovstvo je skoro uništeno, a teško je stradala i ratna mornarica. Od regionalne vojne sile, Egipat je praktično preko noći ostao bez armije.

Povredili sujetu Velikom bratu

Međutim, umesto brze pobede i velikog ugleda, pobednici su se suočili sa osudom skoro cele svetske zajednice. Anglo-francuski napad na Egipat izazvao je oštru diplomatsku reakciju Sovjetskog Saveza, ali još veće nezadovoljstvo u Sjedinjenim Američkim Državama. Naime, Amerikanci su bili zaprepašćeni odlukom njihovih saveznika da preduzmu akciju, a da ih prethodno ništa ne pitaju, pa čak i ne obaveste. Za nekoga ko je pretendovao da bude svetski policajac, mirođija u svakoj svetskoj čorbi, ovo je bilo ništa drugo do saveznički nož u leđa. Osim povređene sujete, Amerikanci su imali i konkretne razloge da se suprotstave ovoj akciji. Naime, u jeku američke predsedničke kampanje, aktuelnom američkom predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru sigurno da ovako nešto nije odgovaralo, tim pre što su i odnosi sa Sovjetskim Savezom, nakon njihovog nasilnog gušenja revolucije u Mađarskoj, bili na najnižem mogućem nivou.

Posle američkog pritiska, Velika Britanija i Francuska bile su primorane da poštuju odluku Ujedinjenih nacija o prekidu vatre i da ubrzo (već 22. decembra) povuku snage sa Sueckog kanala. Time je i javnost nekadašnjih imperijalnih sila konačno shvatila da njihove zemlje više nisu neprikosnoveni činilac svetske političke scene. Štaviše, za tadašnjeg britanskog premijera, Entoni Idna, Suec se preko noći pretvorio u političku katastrofu. Ne samo da su se njegova partija, pa i cela zemlja, podelile po ovom pitanju, već su ga napustili i najbliži saveznici - Amerikanci. Dvajt Ajzenhauer je, između ostalog, zapretio da će Sjedinjene Države iz svojih rezervi početi da prodaje funte, što bi sigurno dovelo do devalvacije britanske valute.

Da paradoks bude veći, pravi pobednici Suecke krize postali su Izrael i Egipat. Dolaskom snaga Ujedinjenih nacija na Sinajsko poluostrvo, koje je ubrzo usledilo, Izrael je osigurao svoje južne granice, uspostavio je vojnu saradnju sa Francuskom koja će, kasnije, dovesti i do izgradnje nuklearnog reaktora u njihovoj zemlji, i naposletku, dokazao je i sebi i svetskoj javnosti da poseduje vojnu silu. S druge strane, Egipat je i pored vojnog poraza zadržao kontrolu nad Sueckim kanalom, a ujedno je ostvario i veliki diplomatski prestiž. Gamar Abdel Naser je znatno ojačao poziciju u sopstvenoj zemlji, ali se istovremeno nametnuo i kao neprikosnoveni arapski lider.

VLADA ARSIĆ

Pošalji komentar