Ženski snovi o ljubavi

Novosadsko pozorište/Ujvideki sinhaz u ovom mesecu priprema novu predstavu, Lorkin “Dom Bernarde Albe” u režiji Radoslava Milenkovića, koja će premijerno biti izvedena 27. marta.

Komad kao stvoren da pokaže potencijal ženskog dela ansambla, u slučaju ovog pozorišta, i već poznatih pohvala na račun njegovih glumaca, zaista ima puno opravdanje da se nađe na repertoaru ovog pozorišta. U predstavi igraju ženske snage Ujvideki sinhaza/Novosadskog pozorišta, kako napominje reditelj Radoslav Milenković, a pored njih i još tri devojke s akademije.

U glumačkom ansamblu su: Livija Banka (Bernarda) Edit Farago (Josefa), Melinda Jaškov (Angustias), Andrea Jankovič (Magdalena), Gabrijela Crnković, studentkinja (Ameljia), Margareta Taboroši (Adela), Agota Ferenc (Martirio), Iren Abraham (Poncia), Julija Kokrehel, studentkinja (Sluškinja), Emina Elor (Prudencija), Čila Lovaš (Prosjakinja) i Agneš Rafai, studentkinja (Jedna žena). Kostimograf je Erika Janovič, scenograf je Radoslav Milenković, dramaturg je Barbara Horvat, a koreograf je Ildiko Lavro-Đeneš.

- Postoji predrasuda da se ovaj komad uvek radi upravo da bi se zaposlio ženski deo ansambla, i uvek kada “Dom Bernarde Albe” stigne na repertoar, u startu se malo gleda “sa strane” na to, jer se smatra da se time rešava pomenuti problem, a ne zato što je zaista taj komad nešto posebno zanimljiv - napominje reditelj Radoslav Milenković - Ja jako volim taj komad, mislim da je perfektno napisan i dramaturški besprekoran. Sve su uloge odlične, a sama priča, problem koji otvara, i tema, izuzetno su važni, budući da se radi o posebnoj vrsti nasilja, o pogubnom uticaju i prisili koju roditelji sprovode iz najboljih namera prema svojoj deci. U ovom komadu su svi u pravu.

Sve je u tom komadu jako živo i sveže, napominje Milenković, i pritom je poetski sublimirano. Ne radi se o nekakvom brutalnom realizmu i sitnim ilustracijama, ističe Milenković, nego o antičkoj situaciji, i o nečemu što, kao takvo, ima i antičku konsekvencu, odnosno kaznu.

- Međutim, pokretač svih likova je ljubav, ili želja da se ona domaši, bez obzira da li je roditeljska, ili je ljubav žene prema muškarcu. Kod svih je ona i pokretač i motiv. Nema valjda snažnijeg. S druge strane, taj sudar s tragičnim ishodom je neminovan. Sudarena su dva sveta. Generacijski je okrenut ceo jedan novi krug, a kad malo bolje pogledamo ovaj komad, onda oko čitave te priče majke i pet kćeri postoji još jedan koncentrični krug oko babe koja je luda, zatočena u kući, tako da je u pitanju očigledno neki kontinuitet greha i kazni - objašnjava reditelj ove predstave.

Po rečima Radoslava Milenkovića, u tragičnosti, dubini i višeslojnosti ovog komada, neophodno je izbeći nekakvu opštu stilizaciju, tako da neće sve u predstavi biti tako crno i tamno, jer su teskoba, crnina, i tamnost svih njihovih unutrašnjih života, zapravo unutrašnja stvar. Zato će scenografiju predstavljati obična bela soba, ali velika i gotovo prazna, bez puno nameštaja, i bez poznatih španskih zidova, kao i bez španske muzike, kako najavljuje Milenković, gotovo i bez muzike uopšte. Ali će biti jasnih aluzija na leto i vrućinu i žarko špansko leto, što je, po rečima reditelja, dodatna okolnost u ovom Lorkinom komadu.

- Mislim da je neophodno da u tom komadu postoji i puno duhovitih mesta. Neću da menjam žanr, i da pravim parodiju, ali ću pokušati sa glumicama da sačuvam životnu uverljivost i sočnost, i pokažem da tu svi imaju vrlo stvaran život. Osim toga, u pojedinačnim odnosima u jednoj porodici, gde postoji ćerka iz prvog braka i još četiri iz drugog, gde je razlika od 39 do 20 godina, jako je moguće domaštati vrlo konkretne odnose između svake ponaosob. S druge strane, postoji i ta istinska duhovitost, gotovo šekspirovska struktura sa slugama i gospodarima, kao namerna relaksacija pučkim, narodskim humorom, s pričama dve služavke koje su u kući, a sve to u odnosu na strašnu katastrofu koja se približava. Dosta spominjem Almodovara dok radim ovaj komad, naročito kada govorim o ovim, uslovno rečeno komičnim, duhovitim kontrapunktima, jer mislim da bi ih on jako dobro uradio. Ili mi razumemo svet s iskustvom Almodovarovih filmovima, jer smo iz njih štošta naučili, da u nečemu prepoznamo ono što je i pre njega bilo napisano i postojalo. Na kraju krajeva, on je i Lorkin zemljak...

N. Pejčić

Poslato 09.03.2008