Vesti » Glas javnosti 11.03.2008
Moje ispovesti
Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji, na primer, vole Savu, „savce“, i one koji vole Dunav, „dunavce“. Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju „vajfert“ pivo i na one koji vole Bajlonijevo
Glas javnosti utorak, 11. mart 2008.
Jedan od najčitanijih srpskih pisaca ikad, čije su pojedine rečenice ušle u opštu upotrebu poput poslovica, pronicljiv i duhovit u svojim dubokim zapažanjima zaodenutim „nepodnošljivom lakoćom postojanja“, uskoro će obradovati svoje brojne čitaoce novim romanom, a on se opet mirno vratiti svojoj prvoj i najvećoj ljubavi, slikarstvu... sve do novog rukopisa. U razgovoru za Glas javnosti o svom novom romanu i još ponečemu, Momo Kapor kaže:
- Upravo sam juče predao uredniku Srpske književne zadruge svoj novi autobiografski roman „Ispovesti“ za jubilarno 100. plavo kolo. Knjiga ima tri stotine strana i pisana je, čini mi se, čitavog života, jer su u njoj i mladost i zrelo doba i sve frke u kojima sam učestvovao, uključujući tu i ratove u Bosni i Krajini, kao i onaj poslednji, 1999. godine u Beogradu. Sada najzad mogu da se vratim slikarstvu.
Otkrijte našim čitaocima neki detalj iz romana?
- Mislio sam da mi je najbolji početak romana onaj iz „Une“ - („Kad sam je video, sat mi je stao“), ali „Ispovesti“ počinju bolje: „Sa takvim očima, pre rata, nisu puštali u poštene kuće, rekao sam devojci koja me je pribola sa dva azurna lasera. Pre kog rata, upita ona. Pre onog, onogÖ, rekao sam“.
Poznati ste kao veoma pronicljiv posmatrač svih dešavanja oko nas. Kako gledate na sve veću polarizaciju u srpskom društvu, koja je dovela i do najnovije krize u vladi i Skupštini?
- Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji na primer vole Savu, „savce“, i one koji vole Dunav, „dunavce“. Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju „vajfert“ pivo i na one koji vole Bajlonijevo. Delili su se na one koji čitaju Politiku i one koji čitaju Borbu, na zvezdaše i partizanovce, mada su u upravama oba kluba i obe redakcije sedeli isti generali Udbe. Tako ni ova nova podela nije ništa novo. Sa neba navijaju Obrenovići i Karađorđevići. Podele su i u nama samima; jednog dana sam za Rusiju, drugog dana za Ameriku. Probudim se pa odem u „Konobu“, u kojoj redovno sedim kao deo inventara da se malo svađam sa vlasnikom Dekijem. Što je najsmešnije, penušamo se od besa, a niko od nas nema nikakvog uticaja ni na šta.
ZNAMO ODAKLE SMO
Sve češće se čuju zabrinuti glasovi kako će mladi ljudi održati tradiciju i identitet naroda, kad odrastaju uz TV, holivudske filmove i Internet. Koliko je, po vašem mišljenju, realna ta bojazan?
- Imam potpuno drugačiji utisak. Pojavljuje se sve više mladih ljudi koji zastupaju srpsku stvar. Za razliku od prethodnih generacija Srba ruralnog tipa, oni su veoma obrazovani, govore manje-više svi engleski i vladaju internetom, a mnogi su i školovani na Zapadu, pa najbolje znaju za tu šarenu lažu koja se krije iza šopinga i provincijalnog pogleda na svet. Računam među njih i one koji žive na Zapadu i koji su svakim danom sve više svesni svog porekla, tradicije, identiteta i jezika i one koji čeznu da se vrate kući jednog dana.
Ne govorim napamet, srećem ih lično po svetu, na svojim književnim večerima i otvaranjima izložbi.
Kako ste doživeli 17. februar, proglašenje nezavisnosti Kosmeta i događaje koji su potom usledili?
- Što se mene lično tiče, osećao sam se poniženo. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da neću moći da odem u Gračanicu i dodirnem prstima nogu Simonide, ili da pripalim sveću u Pećkoj patrijaršiji. Na sličan način to je osećala i masa Srba koja je ispunila Beograd svojim poniženjem i besom. Najlepše od svega je to što je tu nepreglednu masu koja je disala kao jedan čovek B92 izbrojao kao 150.000 ljudi, a bilo ih je najmanje milion, ako računamo i one po kućama koji su osećali isto što i oni na ulici. Gledam mazohistički program tog studija kao što čovek sebi ubrizgava serum od zmijskog otrova protiv pravog ujeda zmija, ali ostavimo njih, oni su nevažna epizoda u našem životu. Dovoljan dokaz o njihovoj omiljenosti je to što ih policija čuva od gneva gledalaca. Naravno, u toj masi ima uvek i procenat agresivnih tipova. Ko su oni? Divlji navijači, dečaci puni gneva, oni koji ne znaju kako da ispolje svoju potisnutu energiju. Ali dovoljno je postaviti policiju pred ta osetljiva mesta, a to nije učinjeno, ko zna zašto.
Šta sad, treba dalje kao narod, a teret sve veći? Gde vidite mogući izlaz?
- Uvek kad se nađemo na dnu u meni se pojavi trag optimizma, pomislim na to ko je sve vladao ovim narodom i ovom zemljom i gde je sada. Preživeli smo i gore stvari; petsto godina smo uspeli da sačuvamo identitet, usmenu književnost, običaje, tradiciju... Ovo danas je samo jedan tren za istoriju, tako reći treptaj oka; nevolja je samo u tome što mi imao samo jedan život, ali treba verovati da će naša deca i unuci doživeti da vide kraj velike imperije zla i da ćemo se ponovo vratiti na Kosovo.
- Jedini je problem u tome što je ta zemlja zauvek zatrovana osiromašenim uranijumom iz bombi kojima su je zasuli naši bivši saveznici devedeset devete. Sve više Šiptara umire od karcinoma, nevolja je u tome što je tamo ostalo i nešto Srba i što je to nerešiv problem, a problem koji nema rešenja i nije problem. U međuvremenu, mi vodimo naše male živote i gledamo TV vesti kao neku kriminalističku seriju. Ko je ubica, videćemo na kraju.
Autor:
Maja Radonić
- Upravo sam juče predao uredniku Srpske književne zadruge svoj novi autobiografski roman „Ispovesti“ za jubilarno 100. plavo kolo. Knjiga ima tri stotine strana i pisana je, čini mi se, čitavog života, jer su u njoj i mladost i zrelo doba i sve frke u kojima sam učestvovao, uključujući tu i ratove u Bosni i Krajini, kao i onaj poslednji, 1999. godine u Beogradu. Sada najzad mogu da se vratim slikarstvu.
Otkrijte našim čitaocima neki detalj iz romana?
- Mislio sam da mi je najbolji početak romana onaj iz „Une“ - („Kad sam je video, sat mi je stao“), ali „Ispovesti“ počinju bolje: „Sa takvim očima, pre rata, nisu puštali u poštene kuće, rekao sam devojci koja me je pribola sa dva azurna lasera. Pre kog rata, upita ona. Pre onog, onogÖ, rekao sam“.
Poznati ste kao veoma pronicljiv posmatrač svih dešavanja oko nas. Kako gledate na sve veću polarizaciju u srpskom društvu, koja je dovela i do najnovije krize u vladi i Skupštini?
- Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji na primer vole Savu, „savce“, i one koji vole Dunav, „dunavce“. Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju „vajfert“ pivo i na one koji vole Bajlonijevo. Delili su se na one koji čitaju Politiku i one koji čitaju Borbu, na zvezdaše i partizanovce, mada su u upravama oba kluba i obe redakcije sedeli isti generali Udbe. Tako ni ova nova podela nije ništa novo. Sa neba navijaju Obrenovići i Karađorđevići. Podele su i u nama samima; jednog dana sam za Rusiju, drugog dana za Ameriku. Probudim se pa odem u „Konobu“, u kojoj redovno sedim kao deo inventara da se malo svađam sa vlasnikom Dekijem. Što je najsmešnije, penušamo se od besa, a niko od nas nema nikakvog uticaja ni na šta.
ZNAMO ODAKLE SMO
Sve češće se čuju zabrinuti glasovi kako će mladi ljudi održati tradiciju i identitet naroda, kad odrastaju uz TV, holivudske filmove i Internet. Koliko je, po vašem mišljenju, realna ta bojazan?
- Imam potpuno drugačiji utisak. Pojavljuje se sve više mladih ljudi koji zastupaju srpsku stvar. Za razliku od prethodnih generacija Srba ruralnog tipa, oni su veoma obrazovani, govore manje-više svi engleski i vladaju internetom, a mnogi su i školovani na Zapadu, pa najbolje znaju za tu šarenu lažu koja se krije iza šopinga i provincijalnog pogleda na svet. Računam među njih i one koji žive na Zapadu i koji su svakim danom sve više svesni svog porekla, tradicije, identiteta i jezika i one koji čeznu da se vrate kući jednog dana.
Ne govorim napamet, srećem ih lično po svetu, na svojim književnim večerima i otvaranjima izložbi.
Kako ste doživeli 17. februar, proglašenje nezavisnosti Kosmeta i događaje koji su potom usledili?
- Što se mene lično tiče, osećao sam se poniženo. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da neću moći da odem u Gračanicu i dodirnem prstima nogu Simonide, ili da pripalim sveću u Pećkoj patrijaršiji. Na sličan način to je osećala i masa Srba koja je ispunila Beograd svojim poniženjem i besom. Najlepše od svega je to što je tu nepreglednu masu koja je disala kao jedan čovek B92 izbrojao kao 150.000 ljudi, a bilo ih je najmanje milion, ako računamo i one po kućama koji su osećali isto što i oni na ulici. Gledam mazohistički program tog studija kao što čovek sebi ubrizgava serum od zmijskog otrova protiv pravog ujeda zmija, ali ostavimo njih, oni su nevažna epizoda u našem životu. Dovoljan dokaz o njihovoj omiljenosti je to što ih policija čuva od gneva gledalaca. Naravno, u toj masi ima uvek i procenat agresivnih tipova. Ko su oni? Divlji navijači, dečaci puni gneva, oni koji ne znaju kako da ispolje svoju potisnutu energiju. Ali dovoljno je postaviti policiju pred ta osetljiva mesta, a to nije učinjeno, ko zna zašto.
Šta sad, treba dalje kao narod, a teret sve veći? Gde vidite mogući izlaz?
- Uvek kad se nađemo na dnu u meni se pojavi trag optimizma, pomislim na to ko je sve vladao ovim narodom i ovom zemljom i gde je sada. Preživeli smo i gore stvari; petsto godina smo uspeli da sačuvamo identitet, usmenu književnost, običaje, tradiciju... Ovo danas je samo jedan tren za istoriju, tako reći treptaj oka; nevolja je samo u tome što mi imao samo jedan život, ali treba verovati da će naša deca i unuci doživeti da vide kraj velike imperije zla i da ćemo se ponovo vratiti na Kosovo.
- Jedini je problem u tome što je ta zemlja zauvek zatrovana osiromašenim uranijumom iz bombi kojima su je zasuli naši bivši saveznici devedeset devete. Sve više Šiptara umire od karcinoma, nevolja je u tome što je tamo ostalo i nešto Srba i što je to nerešiv problem, a problem koji nema rešenja i nije problem. U međuvremenu, mi vodimo naše male živote i gledamo TV vesti kao neku kriminalističku seriju. Ko je ubica, videćemo na kraju.
Autor:
Maja Radonić
Preuzeto sa sajta glas-javnosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari