Besmrtna Žizela

Nedavna vest da nema više velike ruske balerine Natalije Besmertnove dosta se tiho čula u našoj javnosti. Uglavnom, koncizno, onako agencijski: što više podataka na nevelikom broju redova. A Beograd joj je, ipak, malo više dužan. Ako smo dobro izbrojali, nastupila je ovde šest puta: što sa svojim ansamblom (Boljšoj teatar), što u nekim drugim aranžmanima. I govorila je kako voli ovaj grad.

Kad nam je prvi put došla, 1965. godine, bilo je to i prvo gostovanje slavnog Baleta Boljšog teatra u Beogradu. Imala je nepune 24 godine i već je ušla u sjajno sazvežđe ruskog baleta. Njena dobra vila zove se Žizela. Pratila ju je kroz čitavu karijeru (završila se 1995), a u tom periodu mnogi su je nazivali – najbolja Žizela na svetu. Zabeležene su i reči slavnog igrača i koreografa Serža Lifara, izrečene koncem 1970. godine u Ljubljani, gde je Besmertnovoj uručio nagradu Francuske akademije za igru, čiji je predsednik bio: „Dosad sam bezbroj puta gledao Žizelu, ali samo tri puta skoro da sam doživeo srčani udar. Prvi put to je bilo kada sam video Anu Pavlovu, drugi put gledajući Spesivcevu, a treći put sada, kada sam ugledao Nataliju Besmertnovu”. Kakav kompliment ruskoj igri! Nakon toga doputovala je u Beograd koji je, eto, imao sreće da više puta vidi Natašu, kako su je ovdašnje kolege i „verna publika” obično zvali, u naslovnom liku slavnog klasičnog baleta francuskog kompozitora Adolfa Adama.

Nataliji Igorjevnoj, kako su je kod kuće najčešće oslovljavali, Žizela je donela najviše aplauza i izvanrednih kritika, ali ona je samo na početku dugog spiska naslova i uloga ostvarenih tokom gotovo tri i po decenije provedene na sceni. Ona je brzo postala zvezda u zemlji u kojoj kandidati za takvu „titulu” niču kao pečurke. I danas je tako, pa ih vidimo na svim baletskim meridijanima. U rodnoj Moskvi diplomirala je u školi Baleta Boljšog teatra kao izuzetan đak. Nekadašnja dugogodišnja baletska kritičarka „Politikine” kuće, Milica Jovanović, koja se i sama školovala (studirala) u istom gradu, jednom je zapisala da je na diplomskom ispitu mlada N.Besmertnova ocenjena sa 5+, što se nikad nije desilo u dugoj istoriji škole čiji su đaci bili mnogi svetski velikani umetnosti igre. Pomenutu ocenu, važno je i to reći, predložila je predsednica ispitne komisije, takođe slavna Galina Ulanova. Takav biser Boljšoj je, razume se, brzo stavio u svoju krunu.

Besmertnova je igrala vodeće role i u „Labudovom jezeru”, „Krcku Oraščiću”, „Don Kihotu”, „Romeu i Juliji”, „Rajmondi”, „Ivanu Groznom”, „Legendi o ljubavi”, „Zlatnom veku”, „Angari”... Iza ovih nekoliko poslednjih naslova stoji veliko koreografsko ime njenog supruga Jurija Grigoroviča. Obično je isticana kao idealni interpretator romantičnih baleta. Ali, ne zaboravimo još neke atribute vezane za njenu ličnost – na sceni i van nje: muzikalna, tanana, ljupka, ljubazna... I još jedan obavezan njen znak – krupne crne oči.

Svojim plesom obišla je sve kontinente, što je rado isticala. U tim godinama njenog najvećeg sjaja, za građane nekadašnjeg SSSR „put oko sveta” postojao je samo u najlepšim snovima ili među koricama knjige Žila Verna. – Natalija Besmertnova umrla je u 67. godini. Ne baš dug vek za nekog sa takvim prezimenom. Ono će sigurno biti dugovečno.

M. Šehović

[objavljeno: 12/03/2008.]