Glas mu je podrhtavao od besa

Prvi i jedini put kada se Karla del Ponte nasamo srela sa Slobodanom Miloševićem u Haškom tribunalu, bivši jugoslovenski i srpski predsednik nastojao je da ostavi utisak da dominira razgovorom, kao da je i dalje šef države, „bos svih bosova“, opisuje taj neuspeli razgovor bivša haška tužiteljka u svojoj knjizi „Lov.

U knjizi, koja treba da bude objavljena krajem marta u Italiji, a u čije je izdanje dostupno za novinare pre zvaničnog objavljivanja imala uvid agencija Beta, ona opisuje i događaje na početku suđenja Miloševiću u Hagu, navodeći da je pred prvo saslušanje bivšeg predsednika Jugoslavije tražila da se s njim sastane nasamo.

Iz bezbednosnih razloga, razgovor s Miloševićem je upriličen u sudnici, pošto su sudije i ostali članovi suda otišli.

„Sela sam za jedan kraj stola i čekala da dvoje, troje službenika obezbeđenja dovedu Miloševića. Nekoliko trenutaka gledao je oko sebe, izbegavajući moj pogled. Predstavila sam se i počela da mu objašnjavam pravila procedure i moje pravo da tražim ispitivanje“, navodi Karla del Ponte.

NEZASLUŽENE ČESTITKE

Nakon što je Milošević prebačen u Sheveningen, Del Ponteovoj su, kako navodi, stigle „nezaslužene čestitke iz celog sveta“.

„Više od bilo koga drugog, zaslužne su osobe poput Zorana Đinđića i drugih u Srbiji koji su uz veliki lični rizik predali vođu mafije koja je držala u svojim rukama veliki do zemlje i institucija“, piše Karla del Ponte.

SUDBINA KIDNAPOVANIH SRBA

Pišući o jednoj od propalih istraga o sudbini oko 300 kidnapovanih Srba koji su završili u severnoj Albaniji, Del Ponteova piše da su otete mladiće dobro hranili i nisu tukli. U jednoj kući se nalazila priručna hirurška klinika u kojoj su mladićima odstranjivani unutrašnji organi koji su preko tiranskog aerodroma „Majka Tereza“ prenošeni u inostranstvo i prodavani.

Žrtve kojima je odstranjen samo jedan bubreg bile su zašivane i ponovo zatvarane i tako su živeli dok dok ih ne bi ubili da bi im odstranili i prodali ostale vitalne organe. Zarobljeni Srbi molili su da budu ubijeni.

STRAH OD ALBANACA

Karla del Ponte u knjizi opisuje Kosovo kao zemlju bez zakona i institucija, zemlju krvne osvete i siledžija koji se predstavljaju kao heroji napaćenog naroda, te da su neki zvaničnici Unmika i Kfora strahovali za svoje živote zbog istraga zločina OVK.

Ona tvrdi da su istrage OVK bile najteže koje je Tribunal preduzeo i da su se istražitelji suočavali sa klanovima, vendetama, raznim političkim nekorektnostima, te da policajci od Berna i Brisela pa do Bronksa znaju koliko je teško istražiti albanski organizovani kriminal.

„Spremna sam da vas odmah saslušam, jer imate mnogo da kažete“, rekla je optuženom.

„Milošević me je tada pogledao u oči. Pokušavao je da ostavi utisak da je snažan, da dominira razgovorom, kao da je i dalje predsednik, šef države, i dalje glavni komandant oružanih snaga, bos svih bosova“, piše bivša haška tužiteljka.

Pošto joj je odgovorio da dobro poznaje proceduru, Milošević je kazao da može da odbije da odgovara na njena pitanja, a zatim je okrenuo glavu i počeo da govori na srpskom jeziku, ‘ponavljajući već pripremljene napade na Tribunal i Tužilaštvo’“.

„Uzbudio se. Glas mu podrhtava od besa. Čini se snažan, bistar, nimalo slab. Ali, to više nije čovek na čiji su šarm i samouverenost naseli toliki političari i diplomate. Liči na razmaženo dete koje svojim hirovima posle izvesnog vremena počinje da ide na nerve“, piše Karla del Ponte.

Ona navodi da joj, pošto je ispunila svoje pravo da ga pozove da sarađuje u istrazi i pošto je on iskoristio svoje pravo da to odbije, razgovor s Miloševićem više nije bio ni od kakve koristi.

„Vodite ga“, rekla je čuvarima.

„Nismo se rukovali. Nikada se više nismo sreli nasamo, licem u lice“, piše Del Ponteova.

Ona piše i o ponašanju Miloševića u večeri kada je izručen Haškom tribunalu, odnosno kada ga je prethodno upravnik zatvora u Beogradu predao Kevinu Kertisu, zvaničniku britanske policije, koji mu je pročitao njegova prava i zvanično ga obavestio da je uhapšen.

Kada je ugledao helikoptere, Milošević se iznenadio, „kao da nije znao da dogovori koje je postigao s Koštunicom više ne važe“, piše Del Ponteova.

Dok su leteli za Tuzlu, Milošević je pokušavao s Kertisom da razgovara na engleskom jeziku, a kada su stigli u bazu NATO u blizini tog grada, „zatražio je da na zemlju položi maramicu kako ne bi morao da zgazi na tlo BiH“, piše bivša tužiteljka.

Opisujući događaje koji su prethodili hapšenju Miloševića, Del Ponteova piše o razgovorima s tadašnjim premijerom Srbije Zoranom Đinđićem.

Početkom marta 2001. Đinđić je zatražio od bivše tužiteljke da se tajno sastanu. Tokom susreta 3. marta u Luganu, rekao joj je da Milošević pokušava da se preobrati u lidera opozicije i tako preživi politički i da mora biti „neutralizovan“.

„Koštunica odugovlači sa saradnjom s Tribunalom“, rekao joj je, navodi Del Ponteova, tada Đinđić, objašnjavajući da on pokušava da se suprotstavi Koštuničinoj taktici odugovlačenja i da „postigne nešto pre kraja marta da bi pokazao spremnost Srbije da sarađuje sa Tribunalom“.

„Predaću Miloševića Hagu, pa makar morao da ga otmem“, tvrdi bivša haška tužiteljka da joj je tada rekao Đinđić.

Kako je navela, bivši srpski premijer ispričao joj je i da je Koštunica postigao dogovor s Miloševićem, veče pre nego što je Milošević napustio vlast, ali da ne zna šta je sadržaj tog dogovora.

„Kada sam ga pitala zašto je prihvatio da podrži kandidaturu Koštunice za predsednika Jugoslavije, odgovorio je da nije mogao ništa drugo da učini, iako je znao da je to isto kao da je sklopio dogovor s đavolom“, piše Del Ponteova.

Ona navodi i da je 29. marta 2001, tokom njene posete Makedoniji, pozvao Đinđić i rekao joj da je poslao svog saradnika Vladimira Popovića Bebu da joj prenese važnu poruku.

„Milošević se nije odazvao na sudski poziv. Biće uhapšen. Sutra pokrećemo akciju“, obavestio ju je tada Popović.

Slobodan Milošević uhapšen je u noći između 30. i 31. marta 2001, a predat je Tribunalu 28. juna iste godine.

Autor:

Ekipa Glasa javnosti