Soko vreba iz visina

Petar Ćuković, kustos izložbe

U SUBOTU u 13 časova u Muzeju 25. maj otvara se velika, reprezentativna retrospektivna izložba sa 180 dela Petra Lubarde (1907-1974). Ovaj likovni spektakl preiređen je povodom veka od rođenja jednog od najveđih umetnika Srbije i Crne Gore, ali i umetnika koji svojim jedinstvenim delom podjednako pripada i svetu. Tako će publika, posle bezmalo 40 godina, ponovo moći da vidi Lubardine slike - celovit opus koji su organizatori podelili u 11 logičnih tematskih celina.

Izložba smeštena u atraktivno „skrojen“ prostor - posebno i za ovu priliku adaptiran enterijer Muzeja 25. maj, počinje segmentima „Mora“ i „Samoća“ koji obuhvataju slikarstvo pre Drugog svetskog rata. Tu su pejzaži, mrtve prirode... ali svim tim tamnim slikama je karakteristična sumorna atmosfera i izrazita epska nota. Kako ističe Petar Ćuković, kustos izložbe, epika i epsko u Lubardinom delu je pre svega vezano za njegovo biće. Podjednako su dramatični njegovi crnogorski kao i oni vojvođanski pejzaži tog perioda.

Već na slici „Ustanak“ iz 1949. koja uslovno spada u soc-realizam, Ćuković nalazi jednu od osnovnih karakteristika Lubardinog slikarstva: tu se vidi da umetnik pre nego što slika - zida svoje delo! A, na pejzažu iz 1934. iz beogradskog Narodnog muzeja, zapravo počinje serija pejzaža koji će ga proslaviti. Ovde je vidljiv „put“ od pejzaža koji primaju, do onih koji emituju, koje zrače, isijavaju svetlost.

U ovom donekle novom, sjajnom čitanju Lubardinog dela, na beogradskoj izložbi Petar Ćuković otkriva jedan, do sada „nedopustivo zapostavljen cilus“ nazvan „Plod“. Slike tog segmenta su dokaz samorazvoja. „Sam iz sebe raste“. Tu su evidentni slikarski elementi koji upućuju na ta da „ovde u ovim slikama zvoni lepota čistog slikarstva“.

Vrhunce Lubardine umetnosti Ćuković locira u segment nazvan „Čvor“. Ti apstraktni i neasocijativni pejzaži učvoravaju i kovitlaju horizonte. Tu je Lubarda, kako ga oseća Isidora Sekulić - kao pticu, sokola koji vreba iz visina. Tu ona, ali i Ćuković otkrivaju Lubardinu želju da bude „vladar sveta“.

Celina „Krik“: „Guslar“, „Konji“ i ciklus „Kosovski boj“ je centralna za razumevanje njegove misije u društvu, za misiju umetnosti u društvu. Lubarda tu prepoznaje koliko je važno evocirati prošlost „da bi sadašnjost koja se gradi imala oslonac u tradiciji“. Lubarda s ovim slikama postaje državni umetnik, ali u najboljem smislu te reči. Njegove slike postaju neka vrsta amblema tog oslonca, koji se traži u tradiciji, a po načinu to su prvoklasne moderne slike. To je bila odlična legitimacija modernog društva koje nikad ne zaboravlja svoju tradiciju. Nakon dva segmenta „Logora“, jednog nastalog za vreme Lubardinog zarobljeništva i drugog, dramatičnog, rađenog za Kragujevac - izložba završava segmentima „Sevom“, gde se prati rasplinavanje materije i „Epilogom“ koji nastaje po njegovom povratku iz Indije, kad on odvojen od svog terena „gubi tlo pod nogama“ - po Ćukoviću Lubardine ambicije su toliko porasle, a nije imao aparaturu, jer nema slikarskog jezika koji može da pokrije tako veliku temu kao što je svet. Svuda nalazi kosmičke elemente i on se u tom kosmosu na neki način „izgubio“.