Božidar Aleksandrović: Dobro vino nema konkurenciju

Veliki broj priznanja na domaćim i međunarodnim manifestacijama izdvojio je Vinariju „Aleksandrović" u prepoznatljiv srpski brend. Zlatna medalja na Međunarodnom sajmu vina u Ljubljani 2005. godine, dve zlatne medalje na zagrebačkom Sajmu vina, nagrada za kvalitet na International Wine Challenge u Londonu, članak u prestižnom nemačkom specijalizovanom nemačkom časopšisu „Vinum", uz zaista mnogo zlatnih medalja i priznanja na domaćim manifestacijama. U svetu vina, i van granica Srbije, vlasnik vinarije Božidar Aleksandović viđen je kao jedan od lidera novog vinskog „talasa" koji stiže iz jugoistočne Evrope.

Kakav je osećaj kad se probijete u svet pored jake konkurencije?

- Po meni dobro vino nema konkurenciju. Svako vino je priča za sebe. Svako vino je originalno. Onaj ko hoće da pije vino sa Fruške gore, nikako ne može takvo vino da poredi sa nekim vinom iz Makedonije. Baš i zbog toga ko postigne pravi kvalitet, mora i da uspe u ovom poslu.

Da li ste u posao sa vinom ušli kao u bajku kojoj se nazirao hepiend?

- Ne baš! Domaćinstvo Aleksandovića je podelilo sudbinu svih vinogradara osamdesetih godina, kada je taj posao postao neproduktivan i kada je počelo krčenje vinograda. Srbija je nekad imala 55.000 hektara pod vinovom lozom, danas ima jedva osam hiljada hektara, i po tom kriterijumu je apsolutno nerazvijena zemlja. Čak i Švajcarska, zemlja čokolade i satova, ima 25.000 hektara pod vinogradima. Problem je, dakle u pogrešnoj strategiji.

Lična karta

Rođen 1966. godine u selu Vinča, na Oplencu. Vinogradarstvom se Aleksandrovići bave duže od 100 godina. Završio Poljoprivredni fakultet 1986. godine, vratio se u selo i nastavio da se bavi vinogradarstvo i voćarstvom. Od 1991. godine počinje da flašira svoja vina. Vinarija Aleksandrović je nastavljač porodične tradicije, jer je pradeda Božidara Aleksandrovića bio osnivač Venčačke vinogradarske zadruge 1903. godine.

Oženjen je i ima tri ćerke.

Zakon je do 1990. godine onemogućavao da privatni proizvođač ima svoje vino sa svojom etiketom. Proizvođač je bio usmeren da grožđe „preda" velikim društvenim firmama koje su proizvodile vino. I one su, normalno, skidale kajmak. U godinama inflacije cela godišnja muka vinogradara, pčo jednom sektoru vinograda, posle godinu dana isplaćivana je jednom paklicom cigareta. I naravno da je takva politika dovela do krčenja vinograda.

Ko je, onda, sačuvao vinograde?

- Ono vinograda što je ostalo u Srbiji u privatnom sektoru, to je sačuvala tradicija, jer su ljudi prodavali sir, kajmak, mleko, pšenicu, i ulagali u čokote da bi sačuvali tu našu vrstu iz razloga što znaju kolika je muka podići jedan vinograd,

Država od pre nekoliko godina stimuliše podizanje vinograda, na primer, daje bespovratna sredstva?

- To je jako dobro što država to radi, pitanje je samo gde je ta država bila država pre sedam - osam godina. Tada je trebalo oformiti, recimo, nekakav fond da se vinogradi održe u životu, jer bi to bilo mnogo jeftinije nego sada ulagati u nove vinograde. Od momenta dok se kupe sadnice pa dok ne stigne prvi grozd, po hektaru treba uložiti između 15 i 20 hiljada evra.

A da li je bilo problema sa plasmanom i kako se razvijala proizvodnja?

- Do 2002. godine to je bila proizvodnja od sedam do osam hiljada boca koje sam prodavao u par restorana i ljudi su dolazili kući Proizvodio sam samo jedno vino - trijumf . Normalno, onih godina od 1992. do 2000. godine nije bilo mogućnosti za ovaj posao. Ja sam kod kuće radio tu proizvodnju od sedam do osam hiljada boca, učio zanat i prolazio kroz sankcije i sve ove političke promene. Onda kada je počeo da funkcioniše sistem ja sam u rukama imao školu, podrume, ideju, sve što sam naučio, ali i neke vinarske tajne i od 2002. i počeo to profesionalno da radim. Kad me snađe loša godina, podignem kredit da održim likvidnost.

Šta vama donosi stabilnost u poslu? Koliko hektar pod lozom može da donese vina?

- Kvalitet omogućava stabilnost u poslu. Oko 5.000 litara vina rodi po hektaru. Ako vino košta šest do sedam evra, svake godine hektar može da donose 15 do 20 hiljada evra. Naravno, sve zavisi kakvo je vino proizvedeno, kako je ta marka vina pozicionirana, ko je kupac...

Koliko danas imate vinograda, koliko radnika, koliko ...

- Imamo 14 hektara svojih vinograda, 12 hektara pod zakupom i 25 hektara u kooperaciji. Kad je dobra godina proizvedemo 200.000 litara vina. Podrum „Aleksandrović" okuplja jedan tim. I upravo taj timski rad je uspeh svega ovoga. Tu su stručnjaci iz različitih oblasti. Ja sam diplomirani inženjer vinogradarstva, tehnolog je Vlada Nikolić, moj kolega diplomirani inženjer vodi sektor vinogradarstva, dizajner je takođe u timu...To su stručnjaci koji imaju zadatak zajednički da naprave vrhunsko vino. Krenemo od zamisli da napravimo ozbiljno, moćno, upečatljivo vino. Tek na kraju tog procesa stignemo do vinograda.

Gde se sve prodaju vaša vina?

- Mi smo postali na neki način regionalno poznata vinarija. Najdalja destinacija je Čikago, Švajcarska gde se moja vina jako dobro prodaju, Nemačka, a od nove godine ima nas i na Tasosu, čime se posebno ponosim. Naše cene su između pet i deset evra po boci, kod nas u vinariji. Naša izlazna cena je 9 evra na veliko, a naš distributer u Švajcarskoj prodaje vina po 24 evra. Ima nas i na tržišti Francuske, u BiH, pogotovo u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, u Hrvatskoj, Zagrebu, u hotelima i restoranima u Srbiji.

Kakvu šansu ima Srbija pored svetskih džinova u proizvodnji vina?

- U Evropi snagu odmeravaju vinari iz celog sveta. Danas se najintenzivnije probijaju bugarska vina, odmah za njima su rumunska, pa moldavska. Potrošači traže neka nova vina, nove mirise, a tu je i naša šansa. Moja vina su se u Švajcarskoj pojavila pre 4-5 godina, u uzeli smo prvi glen slem, tako da smo postali poznati.

Šta treba uraditi da bi se naša vina prodala u svetu?

- U Evropi oko 30 odsto vina nema kupca. Destiliše se u alkohol, jer ne može da se proda. To su vina kvantiteta, masovna vina. Zato vina visokog kvaliteta postižu abnormalne cene. Prodaju se na aukcijama. I vinarije koje proizvode kvalitet nemaju nikakav problem sa prodajom. Jedina šansa u Srbiji i u svim zemljama koje se bave ovom proizvodnjom je - kvalitet.

Šta odvaja dobro vino od običnog?

- Kad je dobro grožđe, kad se nakupi dovoljno prirodnog šećera, već postoji uslov da se proizvede vrhunsko vino. Pomoću opreme, najhigijenskiji što je moguće, obavlja se proces fermentaciju. To mora da se učini na određenoj temperaturi. Ko nema mogućnost hlađenja, ne može da proizvede vrhunsko belo vino. Fermentacijom se oslobađa energija, temperatura i ako nemate mogućnost hlađenja, onda se mirisne materije izgube, odu... Rezultat je - vino bez mirisa... Zato naša vina, pažljivo proizvedena, tako dobro mirišu. Uhvatimo od svake sorte grožđa njen pravi miris. Umeće vinara i jeste u tome da uhvati miris grožđa i da ga pretoči u čašu. vinara da uhvati taj miris i da ga pretoči u čašu. Zato se razlikuju vina, zato postoje različite sorte grožđa i zato degustator na osnovu mirisa mogu da lociraju odakle to vino dolazi.