„Zid me poklopio, nisam mogao da dišem“

Kristijan Gere, jedini preživeli učesnik preključerašnje drame na salašu u okolini sela Tornjoj kod Snete, oporavlja se od povreda u bolnici. Njegovi prijatelji Benedik Šatai(24) i Karolj Tot (52) i Žolt Tot(23), koji su poginuli pirlikom obrušavanja zemljanog zida iz čijeg su temelja vadili cigle, sahranjeni su juče na grobljima i Senti i Totovom selu.

Kristijan Gere je zadobio prelom podlaktice i u senćanskoj bolnici kažu da je van životne opasnosti.

- Vadili smo cigle iz zida, sakupljali ih i ubacivali u prikolicu. Posle sat vremena uočio sam da se veliki zemljani zid pokrenuo. Viknuo sam ostalima da zid pada i potrčao ka kraju prikolice. Napravio sam par koraka i zid me je poklopio. Bio sam pri svesti i uklonio zemlju da dođem do vazduha. Pokušao sam da uzmem mobilni telefon i pozovem pomoć, ali nije bilo signala. Činimi se da je prošla čitava večnost dok nije došao čobanin Antal Laslo, kome je bilo čudno što pored traktora i priklice ne vidi nikoga. U to je naišao i komšija Ferika pa su me, posle skoro pola sata, izvukli iz ruševina. Tek tada sam video da su ostali potpuno zatrpani debelim naslagama zemljanog zida - govori Kristijan Gere iz bolničkog kreveta u Senti.

Prema njegovim rečima on Benedek bili su dobri drugari sa Žoltom i došli su da njemu i njegovom ocu pomognu da prikupe cigle na salašu koji su rušili i prenesu ih do kuće kod Bogaraša gde su od njih zidali ekonomske objekte.

Marta Ujhazi je bila u dvorištu svog salaša kada je čula zapomaganje čobanina.

- Pozvali smo hitnu pomoć i vatrogasce. Ubrzo su i oni stigli, ali su mogli da pomognu samo Kristijanu - kaže Marta Ujhazi.

Eržebet Tot (83), majku Karolja i Žolta zatekli smo na salašu Kavai. Ophrvana bolom govori da su na ovaj porodični salaš došli posle bratove smrti, a da su građevinski materijal sa starog salaša koristili sin i unuk za zidanje čardaka, štale i obora za stoku.

- Otišli su od kuće oko deset sati, sa njima su otišli i Žoltikini drugari sa kojima se družio i išao u provod, a kad je trebalo uvek su se ispomagali. Ni slutili nismo kakva nesreća će nas zadesiti, - govori kroz plač Eržebet Tot.