SALAŠARSKI DIVANI: Lokvanji na Beravi ispod zvezda miruju

Na dve - tri duži od poslednje kuće u Bođanu, vidi se izdaleka salaš Ivana i Drenke Kulaš. Kod Kulaša se ide pre u njihovu čardu, izuzetno atraktivan objekat uz rečicu Beravu, a mi smo se namerili da divanimo baš na salašu.

Ne bi kazali da je to i prebivalište ove vredne porodice, pre je proizvodni pogon. Ovce i jaganjci zabeleli, petlovi kukuriču i naskaču na kokice, ima jaja ispod kamare sena, snele su koke i u staroj laboški u štali i u valovu koji je pun slame, jer sermija se napaja na drugom mestu. A radila raštrkana po avliji pa se gazda Ivan nervira.

- Baš se jedim, dobro mi kaže žena moja Drenka da ne vodim ljude u taj brlog - divani Ivan, a da ga nismo ništa ni pitali. Nije to nered u klasičnom smislu, pre bi kazali da je stvaralački nemir onih koji gaje stoku i opremaju traktore i sejalice za predstojeću setvu kukuruza i soje. Žito je oko salaša na dvadesetak jutara Ivanovih već dobro ižđikalo. Zeleni se i umiruje dušu ravničarsku. - Rodiće dobro, takve su prognoze, al’ kiše treba, kad u martu okiša nekoliko dana zaredom, tada znaj da će roditi žito i da će zemlja dobro primiti seme onih kultura kojima je setva u proleće.

Ravnica je prostrana, zelena i plodotvorna. Samo treba po vasceli dan raditi. Nisam naučio rano da ustajem, al’ radim sve dok se dobro nesnoćka. Imam i dvojicu ljudi na salašu, njihova je briga o stoki i spremanju dvorišta, i ogradu planiram da izgradim, tu prema drumu da mi ne zaviruju ovi što prolaze. Voćke smo orezali i stabla okrečili. Volem kad se stabla bele, onako u red postrojena k’o vojska, Bože me prosti.

Kažeš da je rodilo?

- Od kajsija i šljiva ispekli smo dosta rakije i kad ustanem fićok rakije baš godi. Znaš, rakija se pije iz fićoka, čaše koristimo za vino, a pivo je slađe, bar ovde na salašu kad se popije iz flaše, onako na gušt!

Šetamo oko salaša i pogledujemo prema čardi, uredio je Ivan sve pod konac.

- Reka Berava ide od Labudnjače u Kanal Dunav -Tisa - Dunav, a onda kod Plavne skreće ka Dunavu. Ne znaš kad je Berava lepša, dal’ u zimu kad okolo zabeli il’ u proleće kad lokvanji procvetaju i ispod zvazdanog neba miruju. Možeš galamiti kol’ko oćeš, ništa se na Beravi ne pomera. Tek kad čamcem krenem po reci, lokvanji kao da izmiču ispred pramca, prave put ka sredini Berave i kao da pokazuju di su “bunari” za pecanje. Ima ribe, rečica je čista i treba je poribljavati, da svi imamo koristi.

Dolaze nam gosti u čardu imenom “Ranč”, ima ih i iz Beograd, a da ne divanim kol’ko ih vikendom dođe iz Novog Sada i Bačke Palanke. Pecaju, uživaju u spremanju đakonija od ribe, a moja Drenka im ugađa. Ume da skuva riblju čorbu k’o niko, a znaš tajnu. Dabome da ne znaš! Važno je da se riba pristavi kad gost dođe, nema podgrevanja čorbe il’ paprikaša. Sve je gotovo za manje od sata, a dotle se ispijaju fićoci rakije i gledi naokolo. Ne znaš šta je lepše: il’ nedogled ravnice i posejanih i uzoranih njiva il’ nebo iznad nas. Vazduh miriše na pokošeno seno i žito kad za to dođe vreme, a sada u proleće miriše na plodnost i materinstvo. Šta, ne veruješ da vazduh miriše? Udahni, čoveče - razdivanio se gazda Ivan.

Stvarno je zamirisalo, da li na proleće ili se to čorba sprema.

- Uveče kad poležemo pluća k’o da su nova. Zaboravimo na sve paorske probleme, misli nam lete po ravnici, divanimo Drenka i ja o našoj deci, o ćerkama, zetovima i unučadi koja su daleko, u Lincu. Do Austrije mogli bi i Dunavom da je neko drugo vreme, a ovako idemo autom, kako bi drugačije. Ova treća nam ćerka je ovde, drži ostale poslove i ponosimo se kako rukovodi ciglanom i fabrikom drvenarije - a onda kao da se Ivan Kulaš nečeg važnog setio, pa nam priča, da li vic ili stvarnost, života na selu.

- Doš’o bata Mile pekar kući iz bircuza, dremka za astalom u kujni, a žena Kata mu reče:

- Pa ja sam, Mile moj, Kata.

- Oćeš se ti udati za mene?

- Bože, Mile, pa ja sam, Kata.

- Meni daj pivo, a ti popij šta god oćeš!

- Pa ja sam tvoja Kata - odgovara mu žena rođena, i ne pogledavši. U međuvremenu, Mile pekar je za astalom zadremo.

Salašarskom divanu kraja nema, a Ivan Kulaš kao da se uvredio.

- Šta, ne veruješ da je tako bilo. Nije to vic, to je bilo u Miletovoj kući. Tako je, pitaj u Bođanima, zna se to u selu.

I još nešto ispriča nam Ivan dok šetamo oko salaša.

- Navek se ovde dobro jelo i glasno divanilo. Što se tiče galame na salašu, graja nikom ne smeta pa sam tako naučio, a znaš šta mi radimo sa čvarcima i krvavicom što se nakupi između dva svinjokolja. Kerovima damo i čvarke i krvavicu da se ne baci i zato naše vaške ovako laju da se njihov lavež do Bođana čuje.

Jovan Tanurdžić

Poslato 15.03.2008