SAD bile protiv odlaska srpskih generala u Hag

BEOGRAD - Bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte tvrdi da je trpela oštre napade SAD zbog optužnica protiv generala Sretena Lukića, Vladimira Lazarevića, Nebojše Pavkovića i Vlastimira Đorđevića za zločine na Kosovu 1999, te da joj je predočeno da „vrata Vašingtona za nju više nisu otvorena“.

U knjizi „Lov“ Del Ponteova piše da su se SAD protivile objavljivanju tih optužnica 2003. jer bi to „otežalo napore u hvatanju Ratka Mladića“. Ambasador za ratne zločine Stejt departmenta Pjer Prosper, krajem oktobra 2003, rekao joj je da su „on i Vašington nezadovoljni“ zbog toga.

- Za žaljenje je i neprimereno što je Tribunal objavio optužnice protiv četvorice generala. Stigle su dok su u toku bile inicijative za hapšenje Mladića. Znate da su za vas u Vašingtonu vrata bila otvorena. Od sada pa nadalje ćete morati da kucate - poručio joj je Porsper, a prenosi Beta, koja je imala uvid u knjigu.

HTELA DA SUD „KAPITULIRA“

Del Ponteova, razočarana nedostatkom podrške međunarodne zajednice, najavila je 2007. evropskim zvaničnicima mogućnost da Tribunal „kapitulira“, odnosno zaključi sve procese i obustavi potragu za optuženicima. U razgovoru početkom 2007. s britanskim ministrom za evropska pitanja Džefrijem Hunom o mogućnosti nastavka pregovora o SSP Srbije i EU, što je bilo uslovljeno saradnjom sa Hagom, ukazala je da su srpske vlasti mogle da uhapse Mladića da su htele i da bi se odlukom EU da nastavi pregovore poslala veoma loša poruka. Prenela mu je da je Mladić, verovatno, u jednom stanu u Beogradu, da domaće službe sigurno „znaju gde je on tačno, ali da nisu dobile zeleno svetlo za hapšenje od Koštunice“.

- Boris Tadić sigurno bi dozvolio hapšenje Mladića, ali, kao predsednik, on nema moć da to učini - kazala je ona Hunu i dodala da ima podatke da je i Karadžić u Srbiji, da često ide u RS i da se uz pomoć SPC kreće od jednog do drugog manastira ili sela.

- Karadžić zavisi od prodaje droge - objasnila je ona i dodala da Tužilaštvo traži pomoć srpskih privrednika iz BiH, koji više nisu raspoloženi da plaćaju njegovu zaštitu.

I Havijera Solanu ubrzo je upozorila da bi nastavak pregovora EU sa Srbijom imao „najgori mogući efekat“. A Oli Ren joj je, marta 2006, rekao da veruje srpskim vlastima da zaista pokušavaju da uhapse Mladića (do kraja aprila) i da je upozorio Koštunicu da će, ako ne održi reč, „veoma skupo to platiti“. Ren je zatim pozvao Koštunicu koji ga je uverio da će, ako Mladić ne bude uhapšen, podneti ostavku, piše Del Ponteova i dodaje da je april došao i prošao, ali da im srpski premijer nije „ništa dao, niti je napustio vlast“.

Prosper je prethodno od nje tražio da „ne čini ništa po pitanju objavljivanja optužnica“, jer pokušava da se dogovori sa srpskim vlastima da predaju Mladića, a da u zamenu četvorici generala bude suđeno u Beogradu.

- To smo već znali, iako nas Prosper nikada nije obavestio da se radi na tome, nikada se nije s nama konsultovao i nikada mu nije palo na pamet da tako gazi nezavisnost Tribunala - piše Del Ponteova.

Objavljivanju optužnica, pre svega protiv Lukića, protivio se i Beograd, koji je zahtevao da Del Ponteova odustane od njih, jer bi destabilizovale zemlju „a obećao je i da će, u zamenu, Mladić sigurno biti uhapšen“. Mesec dana pre objavljivanja optužnica, tadašnji premijer Zoran Živković preneo joj je da je Mladić glavni prioritet Beograda i da je vlada osnovala specijalnu grupu od 30 ljudi da ga uhapsi. Ubrzo je bio propali pokušaj hapšenja Mladića. Kada je pitala Živkovića, tvrdi Del Ponteova, može li toj grupi da se pridruži i jedan član Tužilaštva, rekao je da nema ništa protiv, ali da se s tim „moraju saglasiti i SAD“.

Tokom posete Vašingtonu, oktobra 2003, Del Ponteovu je tadašnji državni sekretar SAD Kolin Pauel pozvao da „ima u vidu političku situaciji u Srbiji i da ne obelodanjuje optužnice“, na šta ona nije pristala. Pre nego što je napustila Vašington, Prosperu je rekla da se nada da Lukić nije uključen u jedinicu za hapšenje Mladića, jer bi to „bio vrhunac“.

Ona piše i o susretima sa direktorom CIA Džordžom Tenetom 2000. i 2001. od koga je tražila da koordiniše aktivnosti s naporima Haga i drugim obaveštajnim agencijama radi hvatanja Karadžića i Mladića.

- Karadžić je moj prioritet broj jedan - rekao joj je Tenet.

A prilikom njihovog sledećeg susreta, naredne godine, tužiteljka je podsetila Teneta da „imajući u vidu rezultate, teško može da mu veruje“, i pitala ga je koje mere je CIA preduzela da osigura hapšenja.

- U okvirima zakona SAD, trebalo bi da možemo da razmenjujemo informacije i radimo zajedno s obaveštajnim agencijama drugih zemalja, pre svega Francuske, Britanije i Nemačke. Ako nemate nameru da nešto učinite, trebalo bi barem da podržite naše napore - poručila mu je.

- Slušaj, gospođo, za ono što ti misliš baš me briga! - odgovorio joj je Tenet.

U knjizi je navela i da je Vašington bio protiv toga da Beograd ponovo preuzme kontrolu nad Kosovom, jer je želeo „što pre da status pokrajine bude rešen u korist Albanaca, kako bi Pentagon mogao da preusmeri svoje trupe na kritičnije konfliktne zone, poput Iraka i Avganistana“.

- Pošto su se Amerikanci sada našli u situaciji da vuku konce koji nisu vezani nizašta, Koštunica je slobodan da igra na rusku kartu po pitanju Kosova, i tako i igra - zaključila je Del Ponteova.

Autor:

Ekipa Glasa javnosti