Arhiva » Vesti » Večernje novosti 17.03.2008
Ljubav, moda, dečaci...
Večernje novosti ponedeljak, 17. mart 2008.
KO se još seća da Dadov znači Dramski atelje Doma omladine Vračar? Ali zato i danas, pola veka od osnivanja, slovi za „republiku slobodnog duha“, „beogradsku emociju“ koja je uspela da na scenu iznese „sve što drugi nisu mogli, hteli ili smeli da igraju“, kuću kroz koju je u ranoj mladosti prošlo stotinak eminentnih glumaca, reditelja i dramskih pisaca. Za dan njegovog osnivanja uzima se prva premijera: 27. decembar 1958. godine i predstava „Gradinar“. Ipak, proslava ovog sentimentalnog jubileja već je u toku, a sve je počelo inicijativom Zorana Ratkovića, Momčila Baljka, Jovana Ristića i Mihaila Tošića, koji su te davne godine postavili temelje prvom repertoarskom amaterskom pozorištu.
- Umetnički porivi vodili su nas u ovu pozorišnu avanturu. Ristić i ja smo ušli kao reditelji, Ratković je bio i glumac i reditelj, a Baljak je kasnije otišao u političare, mada je bio jedan od naših najdarovitijih glumaca - objašnjava Mihailo Tošić, koji je dvanaest godina bio upravnik Dadova i na njegovoj sceni ostvario 35 režija. - Odmah po osnivanju, uspeli smo da iz jedne privatne zgrade u Molerovoj 33, izbacimo Opštinski komitet Narodne omladine Vračara! Potom smo zgradu adaptirali za pozorište: porušili zidove, napravili scenu i gledalište sa 120 mesta.
U to vreme, u ondašnjoj SFRJ već su se dešavale velike promene i otvaranje prema Zapadu. Sve češće se putovalo u inostranstvo, pre svega Trst, iz koga su mladi donosili glavni trofej - mantil „šuškavac“. Upravo u filmu „Ljubav i moda“ igrao je jedan od prvih članova Dadova, reditelj njegovog prvenca „Gradinar“, Miloš Žutić.
- Kao alternativni teatar morali smo da sklapamo ugovore sa tadašnjim opštinskim fondom za kulturu, koji nas je finansirao po premijeri i predstavi: pet premijera i osamdeset predstava godišnje. Odmah smo postali repertoarsko pozorište. Klasiku (Šekspir, Molijer, Dostojevski, Kosta Trifković) igrali smo na svoj način. Tako smo Šekspirov komad „Mnogo buke ni oko čega“, u koreografiji Lokice Stefanović, postavili na scenu kao mjuzikl. Molijerov „Tartif“ u našoj interpretaciji bio je savremena drama sa izmenjenim krajem, dok smo u Trifkovićevoj „Izbiračici“ (režija Nebojša Komadina, scena i kostim Žak Kukić) dali jedan ironijski pristup - kaže Tošić.
„Izbiračica“ do današnjih dana slovi i za najveći uspeh Dadova. Iako je nastala samo sedam godina posle osnivanja, donela je njegovom ansamblu prvo mesto na Svetskom festivalu amaterskih pozorišta u Monte Karlu. Tim povodom, čuveni Žan Vilar je na jednom primerku programa napisao: „Trupu sa Vračara krasi ukus, red, talenat i prefinjenost“.
- Predstava je bila čudo, a mi smo aplauz dobili i za scenografiju... Istina, tih godina bilo je i izvesnih primedbi na naš rad zato što smo, recimo, Šekspira prikazivali uz električne gitare tada popularne grupe „Zlatni dečaci“. Ali, sve u svemu, imali smo podršku društva i uvek punu salu!
Među „dadovcima“ su se našla i neka danas vodeća umetnička imena: Srba Milin, Seka Sablić, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus (pa i druga generacija, njegova kći Vanja), Zorica Jovanović, Mirjana Karanović, Dara Džokić, Goran Sultanović. Novije vreme donelo je i neke nove talente kao što su Milena Pavlović, Milica Mihailović, Alisa Stojanović, Kokan Mladenović, Jug Radivojević, Darjan Mihailović, Nenad Stojmenović, Marinko Madžgalj...
- Igrali smo, između ostalog, žurnale i kabaree u kojima smo na svoj način komentarisali dnevna zbivanja. Ponekad je to bilo krajnje provokativno i smelo. Zbog toga se dešavalo da ljudi iz komiteta napuste izvođenje predstave, ali ih nikad nisu zabranjivali - kaže Tošić. - U Dadovu su se oduvek okupljali veoma daroviti ljudi, što su kasnije potvrdile njihove uspešne karijere. Uostalom, grupa Bate Miladinovića i Dadov su bili glavni izvori FDU. Brojne generacije su uz našu pomoć sticale veliko scensko iskustvo, sigurnost koja ih je učvrstila u poslu. Neko bi ostao tek jednu sezonu, a neko i petnaest godina! Miloš Žutić je uveliko bio profesionalac kada je kod nas igrao „Velikog inkvizitora“ kao monodramu. I Kokan Mladenović je nedavno režirao u Dadovu: „Ilijadu“ (u preradi Aleksandra Barika), koja je među desetak aktuelnih predstava na repertoaru. Svojevrstan kuriozitet je rekord našeg glumca Draška Brajovića (inače novinara Radio Beograda) - već sedamnaest sezona veran je Dadovu.
Ovo pozorište pružilo je šansu i mnogim domaćim piscima, tada mladim i anonimnim autorima: Velimiru Lukiću, Miodragu Iliću, Dragovanu Jovanoviću, Vesni Janković... Za prethodnih pola veka održano je oko dve stotine premijera, rekord drži „Mušica“ sa Dragoljubom Vojnovim u podeli - imala je sedamdeset izvođenja.
- A eto, danas, igramo komade Dragoljubovog sina, Dimitrija. On je autor „Sedamdeset dve device“, dok je Igor Brakus na našoj sceni sa komadom „Mozak afrodizjak“... Inače, posle prve faze u kojoj nas je finansirala opština Vračar, prošli smo kroz brojne promene i krize. Jedno vreme bili smo čak pred zatvaranjem, potom pred „udruživanjem“ s nekim od KUD-ova, a čak su nas pripajali i Centru za kulturu „Božidar Adžija“. Konačno, posle pedeset godina, brigu o nama preuzima Skupština grada - kaže Tošić.
RADOST ZBOG „DAVITELJA“
- U DADOVU sam se našao posle dolaska na studije - objašnjava mladi reditelj Jug Radivojević. - Režirao sam predstavu „Davitelj protiv davitelja“, nastalu na filmskom scenariju Slobodana Šijana i Nebojše Pajkića. Vežu me divna sećanja na te dane: Dadov je jedini imao otvorena vrata za svakog studenta koji je hteo da se okuša na sceni. Uz fakultet, vežbali smo svoju „buduću profesiju“ i skoro da nema studenta režije koji se nije oprobao u Dadovu. Pre mene je, recimo, bio Kokan Mladenović... Inače, naš „Davitelj“ doneo mi je veliku radost pre početka „zvanične“ karijere. Pobedio je na festivalu amaterskih pozorišta u Kuli.
IZVOR ŽIVOTA
- DADOV je, možda, bio moj najlepši period u životu - kaže glumica Svetlana Bojković. - Desio mi se pre Akademije i poklopio s tinejdžerskim dobom. Dugo mi je trebalo da kasnije ponovim tu bezbrižnost i radost igre, koju sam prvi put osetila na amaterskoj sceni. U Dadovu sam srela i oba svoja muža, Miloša Žutića i Mucija Draškića. Moglo bi se reći da je Dadov izvor mog života - i profesionalnog i privatnog.
- Umetnički porivi vodili su nas u ovu pozorišnu avanturu. Ristić i ja smo ušli kao reditelji, Ratković je bio i glumac i reditelj, a Baljak je kasnije otišao u političare, mada je bio jedan od naših najdarovitijih glumaca - objašnjava Mihailo Tošić, koji je dvanaest godina bio upravnik Dadova i na njegovoj sceni ostvario 35 režija. - Odmah po osnivanju, uspeli smo da iz jedne privatne zgrade u Molerovoj 33, izbacimo Opštinski komitet Narodne omladine Vračara! Potom smo zgradu adaptirali za pozorište: porušili zidove, napravili scenu i gledalište sa 120 mesta.
U to vreme, u ondašnjoj SFRJ već su se dešavale velike promene i otvaranje prema Zapadu. Sve češće se putovalo u inostranstvo, pre svega Trst, iz koga su mladi donosili glavni trofej - mantil „šuškavac“. Upravo u filmu „Ljubav i moda“ igrao je jedan od prvih članova Dadova, reditelj njegovog prvenca „Gradinar“, Miloš Žutić.
- Kao alternativni teatar morali smo da sklapamo ugovore sa tadašnjim opštinskim fondom za kulturu, koji nas je finansirao po premijeri i predstavi: pet premijera i osamdeset predstava godišnje. Odmah smo postali repertoarsko pozorište. Klasiku (Šekspir, Molijer, Dostojevski, Kosta Trifković) igrali smo na svoj način. Tako smo Šekspirov komad „Mnogo buke ni oko čega“, u koreografiji Lokice Stefanović, postavili na scenu kao mjuzikl. Molijerov „Tartif“ u našoj interpretaciji bio je savremena drama sa izmenjenim krajem, dok smo u Trifkovićevoj „Izbiračici“ (režija Nebojša Komadina, scena i kostim Žak Kukić) dali jedan ironijski pristup - kaže Tošić.
„Izbiračica“ do današnjih dana slovi i za najveći uspeh Dadova. Iako je nastala samo sedam godina posle osnivanja, donela je njegovom ansamblu prvo mesto na Svetskom festivalu amaterskih pozorišta u Monte Karlu. Tim povodom, čuveni Žan Vilar je na jednom primerku programa napisao: „Trupu sa Vračara krasi ukus, red, talenat i prefinjenost“.
- Predstava je bila čudo, a mi smo aplauz dobili i za scenografiju... Istina, tih godina bilo je i izvesnih primedbi na naš rad zato što smo, recimo, Šekspira prikazivali uz električne gitare tada popularne grupe „Zlatni dečaci“. Ali, sve u svemu, imali smo podršku društva i uvek punu salu!
Među „dadovcima“ su se našla i neka danas vodeća umetnička imena: Srba Milin, Seka Sablić, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus (pa i druga generacija, njegova kći Vanja), Zorica Jovanović, Mirjana Karanović, Dara Džokić, Goran Sultanović. Novije vreme donelo je i neke nove talente kao što su Milena Pavlović, Milica Mihailović, Alisa Stojanović, Kokan Mladenović, Jug Radivojević, Darjan Mihailović, Nenad Stojmenović, Marinko Madžgalj...
- Igrali smo, između ostalog, žurnale i kabaree u kojima smo na svoj način komentarisali dnevna zbivanja. Ponekad je to bilo krajnje provokativno i smelo. Zbog toga se dešavalo da ljudi iz komiteta napuste izvođenje predstave, ali ih nikad nisu zabranjivali - kaže Tošić. - U Dadovu su se oduvek okupljali veoma daroviti ljudi, što su kasnije potvrdile njihove uspešne karijere. Uostalom, grupa Bate Miladinovića i Dadov su bili glavni izvori FDU. Brojne generacije su uz našu pomoć sticale veliko scensko iskustvo, sigurnost koja ih je učvrstila u poslu. Neko bi ostao tek jednu sezonu, a neko i petnaest godina! Miloš Žutić je uveliko bio profesionalac kada je kod nas igrao „Velikog inkvizitora“ kao monodramu. I Kokan Mladenović je nedavno režirao u Dadovu: „Ilijadu“ (u preradi Aleksandra Barika), koja je među desetak aktuelnih predstava na repertoaru. Svojevrstan kuriozitet je rekord našeg glumca Draška Brajovića (inače novinara Radio Beograda) - već sedamnaest sezona veran je Dadovu.
Ovo pozorište pružilo je šansu i mnogim domaćim piscima, tada mladim i anonimnim autorima: Velimiru Lukiću, Miodragu Iliću, Dragovanu Jovanoviću, Vesni Janković... Za prethodnih pola veka održano je oko dve stotine premijera, rekord drži „Mušica“ sa Dragoljubom Vojnovim u podeli - imala je sedamdeset izvođenja.
- A eto, danas, igramo komade Dragoljubovog sina, Dimitrija. On je autor „Sedamdeset dve device“, dok je Igor Brakus na našoj sceni sa komadom „Mozak afrodizjak“... Inače, posle prve faze u kojoj nas je finansirala opština Vračar, prošli smo kroz brojne promene i krize. Jedno vreme bili smo čak pred zatvaranjem, potom pred „udruživanjem“ s nekim od KUD-ova, a čak su nas pripajali i Centru za kulturu „Božidar Adžija“. Konačno, posle pedeset godina, brigu o nama preuzima Skupština grada - kaže Tošić.
RADOST ZBOG „DAVITELJA“
- U DADOVU sam se našao posle dolaska na studije - objašnjava mladi reditelj Jug Radivojević. - Režirao sam predstavu „Davitelj protiv davitelja“, nastalu na filmskom scenariju Slobodana Šijana i Nebojše Pajkića. Vežu me divna sećanja na te dane: Dadov je jedini imao otvorena vrata za svakog studenta koji je hteo da se okuša na sceni. Uz fakultet, vežbali smo svoju „buduću profesiju“ i skoro da nema studenta režije koji se nije oprobao u Dadovu. Pre mene je, recimo, bio Kokan Mladenović... Inače, naš „Davitelj“ doneo mi je veliku radost pre početka „zvanične“ karijere. Pobedio je na festivalu amaterskih pozorišta u Kuli.
IZVOR ŽIVOTA
- DADOV je, možda, bio moj najlepši period u životu - kaže glumica Svetlana Bojković. - Desio mi se pre Akademije i poklopio s tinejdžerskim dobom. Dugo mi je trebalo da kasnije ponovim tu bezbrižnost i radost igre, koju sam prvi put osetila na amaterskoj sceni. U Dadovu sam srela i oba svoja muža, Miloša Žutića i Mucija Draškića. Moglo bi se reći da je Dadov izvor mog života - i profesionalnog i privatnog.
Preuzeto sa sajta novosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari