Nezavisnost na pepelu

Sukobi u Mitrovici 2004. godine

DOKTRINU da put do države vodi preko nasilja i zločina, pre tačno četiri godine kosmetski Albanci primenili su u najčistijem obliku - nad ostacima srpskog stanovništva u pokrajini, koje do tada još nisu bili proterali, ni uništili.

17. marta 2004. godine, počeli su neredi na Kosovu i Metohiji, u kojima je poginulo 19 ljudi, na stotine je ranjeno i lakše povređeno, a četiri hiljade Srba proterano je iz svojih domova - naočigled više od 20.000 vojnika Kfora i Misije Ujedinjenih nacija. Pre mesec dana, 17. februara 2007, Albanci su se u Prištini radovali svojoj drugoj državi, koju, međutim, još nije priznala ni svaka šesta zemlja na svetu.

Paradoksalno, pogrom od 17. marta bio je „okidač“ za deo međunarodne zajednice da počne da dovodi u pitanje sopstvenu politiku na Kosmetu - „standardi pre statusa“. Na sednici Saveta bezbednosti UN 18. marta 2004, na kojoj je formalno osuđeno nasilje u pokrajini, ambasadori zapadnih zemalja još su se kleli u ovu formulu; u stvarnosti - na zgarištu srpskih kuća i spomenika, održali su opelo svom zahtevu albanskoj većini da prvo ispoštuje prava ugnjetene srpske manjine da bi mogla da traži rešenje za svoju budućnost.

Tako je i stvorena politička klima koja je omogućila da se, jedva primetno, pređe na krilaticu, „standardi i status“, pa, konačno, na besmislenu, obrnutu formulu „status pa standardi“. Zato je i norveški diplomata Kaj Eide, specijalni izvestilac generalnog sekretara UN za procenu standarda na Kosovu, iako je napisao da srpska zajednica tamo živi u „mračnoj situaciji“, oktobra 2005. mogao (ili morao) da predloži početak pregovora o budućem statusu pokrajine.

Tokom tih pregovora, albanski predstavnici više puta su potegli svoj krunski argument - pretnju. Na prvom pregovaračkom sastanku „na vrhu“, u leto 2006. u Beču, predsednik Sejdiju poručio je: „Nezavisnost, ili novo nasilje na Kosovu“. Zapadni saveznici prihvatili su politiku svršenog čina iz Prištine, albanskom pretnjom plašili iz meseca u mesec same sebe, i priznali nasilnicima pravo da proglase državu.

Politički predstavnici kosmetskih Srba u nedelju su ocenili da je zastrašujuće što su Albanci, četiri godine posle pogroma nad Srbima, od dela međunarodne zajednice nagrađeni državom, i što niko od organizatora martovskog nasilja iz 2004. nije odgovarao za nedela.

Predsednik Zajednice srpskih opština i naselja na KiM Marko Jakšić ocenio je da je 17. mart 2004. bio samo vrhunac etničkog čišćenja Srba iz pokrajine, koje traje od 1999. godine.

- Martovski pogrom je predstavljao plansko čišćenje srpske zajednice sa Kosmeta, naročito onih Srba koji su se našli na samo pet kilometara od Prištine - kazao je Jakšić za Tanjug.

Predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović izjavio je da Unmik sve vreme pristrasno sakriva zločine i nasilje koje se dogodilo na Kosmetu i na taj način krši Rezoluciju 1244 SB UN, i dodao:

- Četiri godine od martovskog nasilja, organizatori pogroma Srba još su na slobodi.

Već deset dana, međutim, nijedna država nije priznala nezavisnost Kosova. Hašim Tači je očekivao da će nezavisnost vrlo brzo priznati oko 100 zemalja, ali je, za prvih mesec dana, to učinilo samo njih 28. U Prištini veruju da će se ovaj proces nastaviti, i to znatno brže, ali opreznije licitiraju brojkama. Sada se, radije nego na kvantitet, pozivaju na „kvalitet“ država koje su ih priznale: reč je, po njima, o najuticajnijim zapadnoevropskim zemljama.

U Beogradu se u bliskoj budućnosti ne očekuje bitno drugačiji epilog međunarodne borbe za odbranu državne celovitosti Srbije: broj pristalica nezavisnosti Kosova možda će se još malo uvećati, možda i duplirati, ali će vrlo teško dostići optimistične Tačijeve procene.

POGREŠNA OBNOVA

VLADIKA raškoprizrenski Artemije izrazio je nezadovoljstvo odbnovom srpskih manastira i crkava uništenih tokom martovskog nasilja 2004. godine, ocenivši da je ceo taj proces postavljen na pogrešan način jer o njemu odlučuju oni koji su te svetinje uništavali.

„Ta obnova nema za cilj i svrhu stvarnu obnovu, jer o tome ne odlučujemo mi već oni koji su rušili i uništavali naše svetinje“, naglasio je vladika Artemije u izjavi za Betu.

Prema vladikinim rečima, pitanje obnove je postavljeno na pogrešan način, jer je potpisivanjem Memoranduma o obnovi crkava i manastira u martu 2005. godine ceo proces prepušten predstavnicima međunarodnih organizacija i kosovskih institucija.

„Sve i da ih pozlate, ako u njih nema ko da dolazi da se bogu moli, one nisu privedene funkciji i obnova nije potpuna“, rekao je vladika i dodao da se dešava da nakon što radnici postave krov neko dođe i odnesu ga.

M. RADONJIĆ

* * * * *

"NJUSVIK"

SVI UZDRŽANI

IAKO je Kosovo dobilo svoju bitku za priznanje od Amerike i u velikoj meri od Evrope, Srbija za sada odnosi pobedu da se ono ne prizna u ostatku sveta, piše u najnovijem broju američki nedeljnik Njusvik.

„Velika većina od 192 članice UN se uzdržala od priznavanja, ili ćutanjem ili izričitim odbijanjem“, navodi se u članku pod nazivom „Pobeđivanje u bici za Kosovo“. Čak i neke zemlje koje su čvrsti saveznici SAD, kao što su Izrael i Kanada još se nisu izjasnile po pitanju Kosova, kao i neke članice EU i NATO kao Španija, Kipar i Slovačka. Sada, kaže nedeljnik, Srbija, pokušava da uradi nešto što je „takoreći bez presedana u diplomatskoj istoriji“ a to je da opovrgne proglašenje nezavisnosti.

* * * * *

UNIŠTENI I OŠTEĆENI HRAMOVI, MARTA 2004.

ZAPALJENA ZENICA OKA

NA udaru Albanaca 17. marta 2004. godine našao se i najstariji pravoslavni hram, Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, jedan od najznačajnijih spomenika srednjeg veka. Po značaju, ona je dragoceni deo evropske i svetske kulturne baštine. Uprkos zlehudim vremenima, koja su često kovitlala Kosovom, uspela je da opstane, sve do genocidnog divljanja Albanaca, 17. marta, pre četiri godine. Uništeni su:

* PRIZREN 1. Crkva svetog Nikole Runovića (16. vek) zapaljena. 2. Crkva svete Nedelje (14. vek), spaljena. 3. Crkva svetog Pantelejmona (14. vek) spaljena. 4. Hram Hrista spasa (14. vek) zapaljen. 5. Saborni hram svetog Đorđa (19. vek) spaljen i miniran. 6. Crkva sv. Kuzmana i Damnjana (14. vek) spaljena. 7. Crkva svete Nedelje (selo Živinjare, kod Prizrena) minirana, eksplozija kompletno uništila crkvu. 8. Manastir svetih Arhanđela (14. vek) spaljen u prisustvu nemačkih vojnika KFOR-a. 9. Bogoslovija svetih Kirila i Metodija u centru Prizrena, zapaljena, kao i Vladičanski dvor.

* ORAHOVAC 1. Crkva svete Nedelje, zapaljena i uništena.

* ĐAKOVICA 1. Crkva Uspenja presvete Bogorodice (16. vek) zapaljena 17. marta, a narednih dana sravnjena sa zemljom. 2. Crkva sv.Lazara (Piskote kod Đakovice) potpuno uništena kao i okolno groblje. 3. Crkva sv. Ilije (Bistražin), uništena.

* SRBICA 1. Manastir Devič (15. vek), spaljen, kao i konaci, a grobnica sveca Joanikija Devičkog otvorena i oskrnavljena.

* PEĆ 1. Crkva sv. Jovana Preteče, spaljena, 2. Crkva presvete Bogorodice, zajedno sa nekoliko povratničkih stanova u blizini, spaljeni, 3. Crkva sv. Preteče u Pećkoj Banji, spaljena i minirana.

* UROŠEVAC 1.Saborni hram cara Uroša, granatiran, 2. Crkva sv. Ilije (selo Mekodin), uništena, kao i lokalno groblje. 3. Crkva sv. Petra i Pavla (Talinovci), zapaljena i uništeno pravoslavno groblje. 4. Crkva presvete Bogorodice (selo Sovtović) uništeno, kao i obližnje pravoslavno groblje.

* KAMENICA 1. Crkva u Donjoj Splašnici, demolirana,

* ISTOK 1. Crkva sv. Petra i Pavla, podmetnuta eksplozija, hram oštećen.

* VITINA 1. Lokalna crkva teško oštećena granatama.

* PODUJEVO 1. Crkva svetog Andreja, uništena zajedno sa grobljem. Albanci su u podujevskom groblju, u danima srpskog pogroma, raskopali pravoslavno groblje i svuda unaokolo razbacivali kosti pokojnika.

* OBILIĆ 1.Oštećena novosagrađena crkva u centru.

* KOSOVSKA MITROVICA 1. Crkva Svetog Save u južnom delu grada, zapaljena

* VUČITRN 1. Crkva sv. Ilije (19. vek), spaljena. 2. Crkva Samodreža, uništena. 3. Crkva u Prilužju, zapaljena.

* ŠTIMLJE 1. Crkva sv. Arhangela Mihaila, zapaljena

* PRIŠTINA 1. Crkva sv. Nikole (početak 19. veka) spaljena sa parohijskim domom.

M. MARKOVIĆ

* * * * *

RANE SRBA NA KIM NISU ZACELJENE, ČETIRI GODINE OD RUŠILAČKOG NALETA ALBANACA 17. MARTA

JURIŠ NA SVE ŠTO JE SRPSKO

KAŽU da vreme leči sve rane. Za Srbe na Kosovu i Metohiji martovski pogrom iz 2004. godine ostaće zauvek živa i nezaceljena rana.

U neviđenom vandalizmu, u kome je učestvovalo oko 50.000 kosovskih Albanaca predvođenih ekstremistima, uništeno je ili oštećeno 35 objekata pravoslavne crkve, među njima i manastiri Devič i Sveti arhangeli kod Prizrena, koji su spaljeni do temelja.

- Taj 17. mart bio je najstrašniji dan u istoriji našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Jer, nikada se u istoriji nije desio tako zgusnuti zločin, nikada za dva dana nije počinjen toliki zločin nad narodom i svetinjama - kaže vladika raško-prizrenski Artemije.

Stravični rušilački nalet Albanaca započeo je u sredu, 17. marta 2004, a uvertiru je imao dan ranije. Dok su Srbi u Čaglavici protestovali zbog ranjavanja svog sunarodnika Jovice Ivića, srednjoškolca, na koga su iz automobila u pokretu pucali dok je bio ispred svoje kuća, 16. marta u gotovo svim gradovima Kosova organizovane su velike albanske demonstracije. U popodnevnim satima na hiljade Albanaca okupilo se u Podujevu, Obiliću, Prištini i Štimlju. Albanci su ustali i u Novom Brdu, Gnjilanu, Vitini, Uroševcu, Kačaniku, Mališevu, Orahovacu, Suvoj Reci, Prizrenu, Dragašu, Istoku, Peći, Klini, Dečanima, Đakovici... Okupljanja Albanaca su u početku bila mirna, sem u Prizrenu, gde je grupa demonstranata kamenovala zgradu Unmikove uprave i lakše ranila jednog policajca.

Tog utorka, na desetine hiljada Albanaca je bilo na ulicama kosovskih gradova. Za to „bure baruta“ bio je potreban „fitilj“, koji je ubrzo potpaljen. Već u popodnevnim satima, u 17.45, kosovski mediji su objavili da je četvoro albanske dece nestalo posle odlaska na obalu Ibra kod sela Čabra na severu Kosova. Jedno dete je spaseno, troje se utopilo.

Bio je to uvod u „kosovske Markale“. Čelnik lokalne podružnice za zaštitu ljudskih prava Bajram Haliti izjavio je da su Srbi naterali osam albanskih dečaka preko nabujale reke. Albanski mediji su sledili trag...

Iako je istraga Unmikove policije pokazala da su ove optužbe bile lažne, kao i da je jedan od preživelih dečaka, koji je svedočio pred kamerama, najverovatnije bio instruiran, u sredu, 17. marta, započeo je veliki lov na kosmetske Srbe.

Albanci su, predvođeni naoružanim grupama ekstremista i pripadnicima Kosovske policije i Kosovskog zaštitnog korpusa (naslednika OVK), širom Kosmeta krenuli u sistematsko etničko čišćenje i uništavanje pravoslavnih svetinja.

Nekoliko hiljada Albanaca započelo je proteste 17. marta u južnoj Kosovskoj Mitrovici, a nešto posle 11 ćasova prešli su za kratko glavni ibarski most i ušli u severni deo grada. Cela Mitrovica ubrzo je bila u oblaku dima i suzavca, pucalo se preko reke i iz albanskih stanova u „Tri solitera“.

U severnom delu grada, od metka ispaljenog sa juga, ubijen je Borivoje Spasojević (53), a iz snajperske puške s vrha jednog od solitera, na terasi svoga stana, poginula je Jana Tučev (36).

Nasilje i napadi Albanaca preneli su se ubrzo južnije, u selo Čaglavicu kod Prištine, u Laplje Selo, Lipljan, Obilić, Kosovo Polje, zatim u srpska sela centralnog Kosova i gradove Gnjilane, Uroševac, Đakovicu, Prizren...

D. ZEČEVIĆ - M. RISTOVIĆ