Narod radi, vitez ratuje, pop se moli

Konj je davao svome vlasniku prvo društvenu, a zatim i zakonsku superiornost, jer su konji bili skupi, pa je samo bogat čovek mogao da ih kupi za sebe u dovoljnom broju (jedan vitez morao je imati barem tri konja), a zatim i da kupuje veliku količinu žita da bi njegovi konji imali šta da jedu. Osim toga, konji su imali nezgodnu sklonost da u bici budu ubijeni. Ukratko, samo oni ljudi koji su se nedavno obogatili zaplenom crkvenih zemljoposeda i dobijanjem zemljoposeda od krune (od kralja) mogli su sebi priuštiti luksuz da se bore odozgo, iz sedla. Iz ovoga je proisticala društvena i zakonska superiornost ratnika-jahača. Već oko 1000. godine, latinski termin "miles" promenio je značenje, od uopštenog "vojnik" u uže značenje "vitez". Franački ratnik napredovao je od vazala u viteza, a odatle u plemića; viteštvo je postalo sinonim za plemstvo. Sad je ovaj miles bio nasledna klasa, maltene kasta, tako da je uskoro zjapila široka provalija između aristokratije u sedlu i seljačke pešadijske mase. Ovaj nastajući sociomilitarni sistem lepo je iskazan srednjovekovnom poslovicom da narod postoji da bi radio, vitez da se bori, a pop da se moli. Troškovi nabavke, održavanja i zamene konja, zatim nabavke oklopa i oružja, i angažovanja slugu i izvesnog broja pešaka pa i strelaca bili su toliko visoki, da je viteštvo bilo zanimanje dostupno samo bogatoj eliti. Imperator Fridrih Drugi Hoenštaufen potvrdio je dominaciju ove klase kad je rekao da slava njegove države, i njegova lična, "počivaju na vitezovima". Kompletan vitez bio je skupocena kreatura. Imao je barem tri konja (koji su u poznijim vremenima dobili lančani oklop); košulju od lančanog oklopa, dugačku do kolena, zvanu hauberk; šlem, a ispod njega i kapuljaču od lančanog oklopa; za telo oklop od metalnih ploča; koplje, mač, svilenu zastavicu, šator, i tovarne životinje koje nose kuhinju, lonce i šerpe, namirnice i vino - ovaj srednjovekovni "bojni brod" koštao je koliko 15 kobila ili 20 volova, a toliko je bilo (za svrhe oranja) u vlasništvu deset seljačkih porodica. Drugim rečima, bila je potrebna materijalna dobit sa barem 300 do 450 hektara plodnog zemljišta da bi se pokrenula i održavala karijera jednog viteza. Čak i pešadija je postala vrlo skupa. Oko godine 1300. standardni komplet naoružanja - kratko koplje, bojni malj, halebarda (sekira sa šiljkom na zadnjoj strani, na dršci dugačkoj poput koplja), i kratka košulja od lančanog oklopa - koštao je koliko šest mesečnih plata. Knjiga sudnjeg dana, (Domesday Book, veliki sveobuhvatni popis stanovništva, naselja i imovine, pa i stoke, koji je u celoj Engleskoj sproveden 1086. po naređenju novog kralja, Viljema Osvajača. Taj popis, verovatno najbolji u celom Srednjem veku, izazvao je veliki otpor u stanovništvu i nazvan je, sa mržnjom, Knjiga sudnjeg dana jer se mislilo da će Isus Hrist na dan Apokalipse prozivati mrtve i suditi im na osnovu tog dokumenta, prim. prev) otkriva da je proizvodnja gvožđa u Engleskoj povećana trostruko u tih dvadeset godina Viljemove vladavine (1066-86), ali mi pretpostavljamo da se slična ekspanzija metalurgije dešavala i na kontinentu. Eto zašto je sad bilo moguće da se i konj i jahač zaogrnu metalnom zaštitom.

U vitešku klasu čovek je ulazio rođenjem, ali, morao je i da prođe kroz rigoroznu obuku. Zapravo je vojna obuka davala moralno jedinstvo toj samosvesnoj, kosmopolitskoj vojnoj eliti. Obavljala se ili na viteškom dvoru, ili na dvoru (i pod nadzorom) nekog drugog viteza. Bio je to ne samo fizički nego i mentalni trening. Pisac Volfram fon Ešenbah (Wolfram von Eschenbach) ostavio nam je jasnu sliku šta se očekivalo od onoga ko je želeo postati vitez: "upotreba štita, borba mačem, odapinjanje na metu, skok udalj, dobro držanje koplja, uspravno sedenje u sedlu". Ovo se moralo odmeriti na turnirima. Iako je na Saboru u Remsu 1312. doneta zabrana upotrebe stvarno oštrog oružja na turnirima, vitezovi u Francuskoj su razvijali visokorealistične simulacije borbe, tako što su na turnirima ostavljali postrani tupo naoružanje i prihvatali se oštrog (oštra koplja, oštri mačevi). Mač je postao simbol časti i društvenog nivoa. O vezi između ta dva svedoči nam Virnt fon Gravenberg u svom spisu Vigaloa (Wirnt von Gravenberg, Wigalois, 1204-1210): "Bog ubio onoga ko uopšte da mač čoveku koji nije po sposobnosti i po rođenju dostojan časti viteške".

Nastavlja se