Arhiva » Vesti » Dnevnik 03.04.2008
KNEZ PAVLE KARAĐORĐEVIĆ – ISTINA O 27. MARTU 8
Dnevnik četvrtak, 3. april 2008.
Sudbonosna odluka Krunskog saveta
Piše: Miodrag Janković i Veljko Lalić
Jasno je da će Nemci brzo da ovladaju čitavim severom zemlje, zauzeće dunavsku i savsku niziju i tri najveća grada - LJubljanu, Zagreb i Beograd. Vojska će morati da se povuče u planine Bosne, gde će moći da izdrži oko šest nedelja
Sudbonosna odluka o pristupanju Trojnom paktu doneta je na Krunskom savetu 6. marta 1941. godine u Belom dvoru, posle Pavlovog povratka iz Berhtesgadena. Za stolom je sedelo devet najmoćnijih ljudi u zemlji: knez Pavle, ostala dvojica namesnika: Radenko Stanković i Ivan Perović, predsednik vlade Dragiša Cvetković, ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković, ministar vojske i mornarice Petar Pešić, ministar Dvora Milan Antić, potpredsednik vlade Vlatko Maček i Fran Kulovec.
Dragiša Cvetković u pismu od 21. februara 1956. obaveštava kneza namesnika kako se mora tačno objasniti šta su tada razgovarali, jer se sada “poturaju te teze o Solunu”. Cvetković kaže da će Pavlu poslati svoju verziju događaja pa, kad je odobri, i profesoru Jakobu Hobtneru koji sprema knjigu o Jugoslaviji. Američkom naučniku istu sednicu opisuje i Vlatko Maček. Nema nikakve razlike:
Knez Pavle je opisao svoj razgovor s Hitlerom i obavestio savet kako firer zahteva da Jugoslavija potpiše Pakt. Naglasio je ozbiljnost situacije i pozvao Cincar-Markovića da izloži sutuaciju. Ministar je upozorio na mogućnost italijanske invazije i zamisao kako da se s Nemačkom potpiše pakt. Istakao je da je siguran da Nemci neće postavljati teritorijalne zahteve, kao i da se jedino potpisivanjem Trojnog pakta mogu obuzdati Italijani. Cincar-Marković je čak bio uveren da se mogu izvući određena obećanja: da osovinska vojska neće ulaziti u zemlju, da nikakav ratni materijal, pa čak ni ranjenici, neće prolaziti kroz Jugoslaviju, da ne moramo da ulazimo u rat na strani Osovine, kao i da će Hitler, kada se završi rat, preduzeti sve kako bi Jugosloveni dobili grad i luku Solun. “Je li situacija tako kritična da nema druge nego potpisati Pakt?”, pitali su ga prisutni.
„Upravo takva”, odgovorio je, posle čega je Kulovec prihvatio njegov predlog, jer bi Slovenija bila prvo područje koje bi u slučaju rata napala Osovina”.
Onda je reč uzeo predsednik vlade. Dragiša Cvetković je podvukao da se “ne sme dozvoliti da se okupira Solun jer će onda i Jugoslavija biti odsečena”. Nemačka će tek tada da postavlja nove zahteve, a ako potpišemo pakt tek onda nećemo moći da sprečimo pad Soluna.
„Zato se on protivi potpisivanju pakta”, uzviknuo je Cvetković, nastavljajući kako se Nemcima mora ponoviti da će se Solun braniti svim sredstvima kao i da se mi moramo braniti ako se nađemo oči u oči s ratom.I namesnik Stanković usprotivio se potpisivanju pakta jer ćemo “takvim činom raskinuti odnose sa zapadnim saveznicima. Zlo je navući rat na sebe, izustio je, ali je još gore napraviti spregu s nacistima”.
Onda se prvi put umešao Vlatko Maček, kako sam priznaje Jakobu Hobtneru, i zatražio od Cincar-Markovića da odgovori na glavno pitanje: da li odbijanje pakta znači rat s Osovinom? - Znači - odgovorio je ministar spoljnih spolova. Maček se okrenuo generalu Pešiću i zatražio ocenu vojnih sposobnosti za rat s Nemačkom.
„Ako izbije rat”, mirno je pričao general, “jasno je da će Nemci brzo da ovladaju čitavim severom zemlje; zauzeće dunavsku i savsku niziju i tri najveća grada - LJubljanu, Zagreb i Beograd. Vojska će morati da se povuče u planine Bosne gde će moći da izdrži oko šest nedelja. Posle toga nećemo imati više ni hrane ni municije i moraćemo da kapituliramo”.
Izbila je prepirka. Namesnik Stanković se setio da “Jugoslavija može da uđe u rat makar simbolično”.
Ja sam stari vojnik - prekinuo ga je Pešić - ali još nisam čuo za simboličan rat. Šta je to?
Namesnik je objasnio da treba da nađemo nekog svog De Gola, a da kralj i vlada s oko 100.000 vojnika mogu da se probiju za Grčku.
- To je sebično gledište - sada ga je prekinuo Cvetković - koje znači da mi sebi spasemo kožu, a ostali narod prepustimo na milost i nemilost nemačkim i italijanskim okupatorima.
Stanković je ostao usamljen. Predsednik vlade sažeo je argumente i pozvao na glasanje. Svi su odobrili potpisivanje trojnog pakta, osim kneza Pavla koji nije glasao, s tim da Nemačka pruži garancije koje je predložio Cincar-Marković.
Cvetković je još dodao da se obećanja Nemačke, ako Jugoslavija potpiše pakt, moraju objaviti kako bi narod saznao šta se zbiva...
SUTRA: Tri tajne klauzule
Poslato 02.04.2008
Piše: Miodrag Janković i Veljko Lalić
Jasno je da će Nemci brzo da ovladaju čitavim severom zemlje, zauzeće dunavsku i savsku niziju i tri najveća grada - LJubljanu, Zagreb i Beograd. Vojska će morati da se povuče u planine Bosne, gde će moći da izdrži oko šest nedelja
Sudbonosna odluka o pristupanju Trojnom paktu doneta je na Krunskom savetu 6. marta 1941. godine u Belom dvoru, posle Pavlovog povratka iz Berhtesgadena. Za stolom je sedelo devet najmoćnijih ljudi u zemlji: knez Pavle, ostala dvojica namesnika: Radenko Stanković i Ivan Perović, predsednik vlade Dragiša Cvetković, ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković, ministar vojske i mornarice Petar Pešić, ministar Dvora Milan Antić, potpredsednik vlade Vlatko Maček i Fran Kulovec.
Dragiša Cvetković u pismu od 21. februara 1956. obaveštava kneza namesnika kako se mora tačno objasniti šta su tada razgovarali, jer se sada “poturaju te teze o Solunu”. Cvetković kaže da će Pavlu poslati svoju verziju događaja pa, kad je odobri, i profesoru Jakobu Hobtneru koji sprema knjigu o Jugoslaviji. Američkom naučniku istu sednicu opisuje i Vlatko Maček. Nema nikakve razlike:
Knez Pavle je opisao svoj razgovor s Hitlerom i obavestio savet kako firer zahteva da Jugoslavija potpiše Pakt. Naglasio je ozbiljnost situacije i pozvao Cincar-Markovića da izloži sutuaciju. Ministar je upozorio na mogućnost italijanske invazije i zamisao kako da se s Nemačkom potpiše pakt. Istakao je da je siguran da Nemci neće postavljati teritorijalne zahteve, kao i da se jedino potpisivanjem Trojnog pakta mogu obuzdati Italijani. Cincar-Marković je čak bio uveren da se mogu izvući određena obećanja: da osovinska vojska neće ulaziti u zemlju, da nikakav ratni materijal, pa čak ni ranjenici, neće prolaziti kroz Jugoslaviju, da ne moramo da ulazimo u rat na strani Osovine, kao i da će Hitler, kada se završi rat, preduzeti sve kako bi Jugosloveni dobili grad i luku Solun. “Je li situacija tako kritična da nema druge nego potpisati Pakt?”, pitali su ga prisutni.
„Upravo takva”, odgovorio je, posle čega je Kulovec prihvatio njegov predlog, jer bi Slovenija bila prvo područje koje bi u slučaju rata napala Osovina”.
Onda je reč uzeo predsednik vlade. Dragiša Cvetković je podvukao da se “ne sme dozvoliti da se okupira Solun jer će onda i Jugoslavija biti odsečena”. Nemačka će tek tada da postavlja nove zahteve, a ako potpišemo pakt tek onda nećemo moći da sprečimo pad Soluna.
„Zato se on protivi potpisivanju pakta”, uzviknuo je Cvetković, nastavljajući kako se Nemcima mora ponoviti da će se Solun braniti svim sredstvima kao i da se mi moramo braniti ako se nađemo oči u oči s ratom.I namesnik Stanković usprotivio se potpisivanju pakta jer ćemo “takvim činom raskinuti odnose sa zapadnim saveznicima. Zlo je navući rat na sebe, izustio je, ali je još gore napraviti spregu s nacistima”.
Onda se prvi put umešao Vlatko Maček, kako sam priznaje Jakobu Hobtneru, i zatražio od Cincar-Markovića da odgovori na glavno pitanje: da li odbijanje pakta znači rat s Osovinom? - Znači - odgovorio je ministar spoljnih spolova. Maček se okrenuo generalu Pešiću i zatražio ocenu vojnih sposobnosti za rat s Nemačkom.
„Ako izbije rat”, mirno je pričao general, “jasno je da će Nemci brzo da ovladaju čitavim severom zemlje; zauzeće dunavsku i savsku niziju i tri najveća grada - LJubljanu, Zagreb i Beograd. Vojska će morati da se povuče u planine Bosne gde će moći da izdrži oko šest nedelja. Posle toga nećemo imati više ni hrane ni municije i moraćemo da kapituliramo”.
Izbila je prepirka. Namesnik Stanković se setio da “Jugoslavija može da uđe u rat makar simbolično”.
Ja sam stari vojnik - prekinuo ga je Pešić - ali još nisam čuo za simboličan rat. Šta je to?
Namesnik je objasnio da treba da nađemo nekog svog De Gola, a da kralj i vlada s oko 100.000 vojnika mogu da se probiju za Grčku.
- To je sebično gledište - sada ga je prekinuo Cvetković - koje znači da mi sebi spasemo kožu, a ostali narod prepustimo na milost i nemilost nemačkim i italijanskim okupatorima.
Stanković je ostao usamljen. Predsednik vlade sažeo je argumente i pozvao na glasanje. Svi su odobrili potpisivanje trojnog pakta, osim kneza Pavla koji nije glasao, s tim da Nemačka pruži garancije koje je predložio Cincar-Marković.
Cvetković je još dodao da se obećanja Nemačke, ako Jugoslavija potpiše pakt, moraju objaviti kako bi narod saznao šta se zbiva...
SUTRA: Tri tajne klauzule
Poslato 02.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari