Mali narodi i kompleks niže vrednosti

Ta previranja bila su pogodna za različita i čak suprotna rešenja. Jedan izlaz mogao je da bude rusofilski panslavizam, za koji se, na primer, zalagao borbeni lider Milan Hodža, blizak idejama i trijalističkim projektima Franca Ferdinanda. Ali, ako je austroslovenstvo koje su ispovedali Česi njima moglo da pruži nade za uvažavan položaj u budućnosti i za priželjkivano carsko ustrojstvo, u tom su projektu Slovaci - podvrgnuti mađarizaciji i prilično odeljeni od Čeha - teško mogli da naslute put izlaska iz svoje pozicije manjine: Štur, revolucionarni pesnik i patriota iz ’48, piše pred kraj svog života knjigu Slavija i svet budućnosti, izdatu posthumno na ruskom 1869, u kojoj proriče raspad Habzburškog carstva.

Slovačka književnost, kaže mi Stanislav Šmatlak, esejista i član Akademije nauka, bila je tužilac na sudu univerzalne istorije, svedok njenog užasnog "duha uništenja", kako ga je zvao Niče. U jednom eseju, napisanom povodom kongresa o miru koji se održavao u Pragu, Šmatlak je ponovo podsetio na te pacifističke i bolne tradicije koje se poput crvene niti, prema njegovom mišljenju, provlače kroz književnost njegove zemlje, od Gentis Slavonicae lacrimae, suspiria et vota Jakuba Jakobeusa iz 1645, ili Desiderium aureae pacis Michala Institorusa iz 1633 - dva dela na latinskom koja oplakuju i optužuju tragedije rata - do Krvavih soneta, kobne 1914, Hvjezdoslava, jednog od otaca nacionalne poezije, čija statua se uzdiže na trgu skoro svakog grada ili gradića.

I u novijoj književnosti pojavljuju se ove teme: Mihalik posvećuje jednu pesmu snovima sluškinja, Valekovi stihovi govore o životu bake koji je bio praćen udarcima biča i o dolini obeleženoj kočijama gospode, čije brazde su natopljene krvavim znojem. František Švantner, živahan i plodan pripovedač, prikazuje u jednoj sjajnoj pripoveci, Sveštenik, nejasno i nesigurno buđenje etičko-političke svesti (tokom nacionalnog antifašističkog ustanka 1944) koje polako izranja iz vekova seljačkog života svedenog na smenjivanje godišnjih doba, na zemlju, na ciklus poljoprivrednih radova. Pripovedačka trilogija Vincenta Šikule oživljava nacionalnu sudbinu odozdo, iz perspektive obespravljenih i potlačenih klasa, a čak i Hiljadugodišnja pčela, roman Petera Jaroša koji je postao slavan zahvaljujući filmu prikazanom na festivalu u Veneciji 1983, saga je o jednoj porodici zidara iz oblasti Lipov.

Istorija ovog naroda nije bila laka; na jednom grbu koji se čuva u Muzeju grada Bratislave slika dvoglavog habzburškog orla propraćena je rečima "sub umbra alarum tuarum", ali Slovaci nisu bili potčinjeni tolerantnoj i korektnoj austrijskoj administraciji, od koje su slovenski narodi često gradili mit, već mađarskoj, snažno nacionalističkoj. Panslovenska ideologija, ili polaganje prava na sopstvenu arhaičnu autentičnost, tumači se kao potreba za samoodbranom, mitski veličajući svoju neuništivu suštinu, protiv moći i protiv kulture koju fascinira moć, koja negira dostojanstvo i budućnost onoga ko je do tog trenutka ostajao u senci.

Filozofi koji su u prošlom veku izvodili neophodne zakone istorijskih zbivanja često nisu bili ni nežni ni optimisti prema malim narodima, kakvi su bili mnogi od slovenskih. Onaj ko je previše oduševljen "velikim svetom" politike često zaboravlja da je i veliko bilo malo, da za svakoga dolazi trenutak uspona i trenutak pada, da i za manjeg dolazi trenutak da podigne glavu.

Ali mali narod koji mora da se oslobodi prezira ili zapostavljanja velikih - onih koji su možda već na putu da to budu još zakratko - mora da se oslobodi i svog kompleksa niže vrednosti, osećaja da stalno mora da ispravlja ili briše taj utisak ili da ga obrne naglavačke do te mere da se njime hvali kao znakom svoje izuzetnosti. Onaj ko je dugo bio u poziciji manjeg i morao sve svoje snage da usmeri na definisanje i odbranu svog identiteta, ima tendenciju da se tako ponaša i kada to nije više potrebno. Okrenut sam sebi, obuzet potvrđivanjem svog identiteta, pazeći da li mu drugi odaju dužno poštovanje, rizikuje da potroši sve svoje snage na tu odbranu i da osiromaši horizonte svog iskustva, da nema otmenosti u odnosima sa svetom.

Kafka, koji je bio toliko oduševljen životom u jevrejskom getu i jevrejskom književnošću, teško i bolno je objavio da pesnik mora da se odvoji od bilo koje književnosti malog naroda koji, primoran da se brani od spoljnih uticaja i sav obuzet tom borbom za preživljavanje, nema razumevanja za velikog pisca. Kafka, piše Đulijano Bajoni, svesno postaje taj veliki pisac koga odbacuje mala književnost i pod pritiskom, usredsređena na odbranu nacionalnog i kulturnog identiteta i željna pozitivnih i utešnih reči, jer on stvara prazninu oko sebe, podstiče razdore, izlaže opasnosti kompaktnost male zajednice.

Nastavlja se