Baš tako je bilo

Milovan Vitezović (1944), pesnik, romanopisac, esejista, aforističar, autor velikog broja filmskih i televizijskih scenarija, pisac za decu i omladinu, objavio je četrdesetak knjiga, u više od 180 izdanja. Teško ih je sve prebrojati, jer je svaka Vitezovićeva knjiga doživela više izdanja. Njegova kultna knjiga „Lajanje na zvezde” imala je čak 28 izdanja.

Vitezović je autor trinaest romana, među kojima su: „Šešir profesora Koste Vujića”, „Čarape kralja Petra”, „Hajduk Veljko Petrović”, „Milena iz Knez-Mihailove”, zbirki pesama: „Vojnici u voćnjaku”, „Slobodnije od slobode”, „Robijaši u srcu”, „Pevanje srpsko”, „Odbrana duše”, knjiga aforizama: „Srce me je otkucalo”, „Moždane kapi”, „Čoveče, naljuti se”.

Srpska književna zadruga, u ediciji „Savremenik”, objavila je nedavno Vitezovićevu novu knjigu „Gospođica Desanka”, romansiranu biografiju o životu mlade Desanke Maksimović.

U romanu ste opisali detinjstvo velike pesnikinje, njeno odrastanje u Brankovini. Po čemu se devojčica Desanka razlikovala od svojih vršnjaka?

Po porodičnoj, dakle, nasleđenoj plemenitosti, po bistrini i otresitosti, po ponosu i inatima i po veoma ranoj pismenosti. Njoj je pismenost bila, tako reći, prirođena. Njen otac Mihailo Maksimović bio je u celom valjevskom kraju veoma čuven učitelj i u srpskim učiteljskim krugovima čuven pesnik. Njen ded bio je brankovinski prota Svetozar Petrović, čiji je ded Stanoje, isto prota, opismenio i duhovno opredelio protu Mateju Nenadovića, najčuvenijeg Brankovčanina svih vremena. I ded i otac su bili od prvog kola pretplatnici Srpske književne zadruge. Nikome kao njoj nisu srpske knjige, duhovne i svetovne, tako bile nadohvat ruke. Za malu Desanku je cela Brankovina strahovala da se ne prečita.

Koliko je odrastanje u dvorištu škole i crkve uticalo na njen životni put?

Desanka je celog dugog života Srbiju doživljavala sa razumevanjem i pobožnošću, iskreno, kao što je kao dete poimala školsko dvorište i crkvenu portu. Prohodala je među đacima školskim dvorištem. Igrala se u crkvenoj porti, ali je u njoj neposredno upoznavala Brankovčane u dane praznika, uz spomenike Nenadovićima stekla poštovanje prema istoriji i, uz dedu, svakodnevno ulazeći u crkvu, svece na ikonostasima gledala je kao na drage ukućane, pojmivši vremenom sudbinu svakog od njih. Kao što je bez bojazni stajala pred ikonostasom, tako je bez straha stajala pred školskom tablom.

U kojoj su srazmeri stvarne činjenice iz njenog života i piščeva mašta?

Sve što je ona objavila pročitao sam. U svemu što je o njoj pisano, naročito po njenim svedočenjima, tražio sam činjenice. Nažalost, takvih je bilo premalo. Zato sam činjenice vadio iz njenih pesama i pripovesti. Otvarao sam njene pesničke slike. Vraćao sam njene metafore u izvorna značenja. Zanimljivo je da je najviše tragova detinjstva u njenim poznim pevanjima. To me nije čudilo, bio sam 1969. godine svedok nastajanja Ćopićeve „Bašte sljezove boje”... Dakle, i ono što je domaštano, domaštano je da bude činjenica. Ja sam zakleti aristotelovac, kome je uverljivost najveći književni zakon... Bili ste svedok u SKZ-u, kako me je profesor Vladeta Jerotić, koji je ovu knjigu čitao na svoj poseban način, „razotkrio” da sam, zamećući narodne poslovice u Desankino detinjstvo, odgonetao psihologiju narodnog detinjstva.

Njen otac Mihailo, učitelj u Brankovini, voleo je da „rimuje”. Da li je Desanka od njega nasledila pesnički talenat?

Njena pesma o ocu, koga vidi kao heruvima, više govori od svakog moga odgovora.

Veliki uticaj na nju je imao i deda, po majci, prota Svetozar?

Kao sasvim mala, bila je uverena da je i njen ded, prota Svetozar Petrović, bio na tajnoj večeri. Uz dedu je upoznala Brankovinu, najlepšu s proleća, kada se sveti vodica. Kada je jednom u Brankovinu kod njenog oca došao i čuveni predsednik vlade Nikola Pašić, Desanka je dedi rekla kako i njen otac ima svetog Nikolu. Kao što je njen ded prolazio Brankovinu, i ona je žurnim hodom, sličnom dedovom, prešla ceo svoj život.

Prvi svetski rat, Valjevska bolnica, smrt oca od tifusa, uticali su na Desankino naglo sazrevanje, odrastanje preko noći?

Bila je to drama cele porodice, koju je Desanka, kao najstarije dete, najteže podnela. Njoj je otac sigurno bio najviši kriterijum za sve, a smrću je postao i zavet. Ona je verovala da joj se otac pretvorio u svetlost. Možda je to poreklo svetlosti koja bije iz njenih rukopisa.

Roman je, istovremeno, i slika patrijarhalne Srbije na kraju 19. i na početku 20. veka?

Brankovina živi i strepi u romanu na isto dramatičnom prelomu vekova, devetnaestog i dvadesetog. Živi i strepi u svim junacima i tako je, ne opisana, već prevedena u red junaka – kolektivnog junaka.

Desankin otac je voleo da kalemi divljake po Srbiji, da pravi „rajske vrtove”. I danas nam treba jedan dobar „kalemar”?

U našem kraju (ja sam sa druge strane Povlena i Maljena), kalemari su bili posvećeni ljudi za koje se verovalo da ih je Bog svojom milošću pomilovao. Zaista nam nedostaje božanske nesebičnosti kalemara.

Imali ste sreće da se družite sa pesnikinjom. Ispričajte nam neku anegdotu iz tih susreta?

Imao sam veliku sreću da me zajedničkom književnom večeri Desanka 1965. godine promoviše za pesnika Studentskog grada. O tome svedoči fotografija prvi put objavljena u ovoj knjizi. Jednom sam te 1965. godina oslovio Branka Ćopića sa: Čika Branko. On se drznuo: „Šta me čikaš, reci Desanki tetka Desanka, ako smeš…” Znam više anegdota o Desanki.

Kad je Krleža dolazio u Beograd, svi su u Savez književnika dolazili da ga pozdrave. A on ih je svojim pozdravom različito udostojavao. Neposredno posle objavljivanja zbirke „Tražim pomilovanje”, Krleža je Desanku pred Markom Ristićem i Oskarom Davičom pozdravio sa ironijom: „A kako je naša Srpkinjica”? Činilo se da Desanka zajedljivost nije primetila. „Ja dobro”, rekla je veselo. A onda je, misleći na Belu Krležu, upitala bezazleno: „A kako je Vaša Srpkinjica”?

Kako bi Desanka, da je živa, reagovala na ovu knjigu?

Verujem da bi sama Desanka Maksimović od sveg srca pristala da, ne jednom, prelista ovu obnovu svog detinjstva kao dragi album slika, iako je iz njenog detinjstva ostala samo jedna poznata fotografija... Verujem čak da bi i za ono što sam domislio rekla: „Baš tako je bilo”!

Zoran Radisavljević

[objavljeno: 05/04/2008]