Arhiva » Vesti » Glas javnosti 06.04.2008
Biti ničiji je neisplativo,ali hrabro
Ovdašnji „vratari“ nisu ni principijelni, ni profesionalno pošteni, pa je njihove partijske katance i klanovske reze teško i mučno otvarati
Glas javnosti nedelja, 6. april 2008.
Uprkos brojnim obavezama koje ima kao umetnički direktor zemunskog Madlenijanuma, priznati reditelj Dejan Miladinović uspeo je da „odvoji“ malo vremena i „skokne“ do Kanade, gde je na sceni prestižne Vankuver opere postavio „Fidelija“, jedinu operu Ludviga Van Betovena. Predstava, koju je Dejan režirao u svom maniru, što podrazumeva vrhunske umetničke standarde, premijerno je izvedena 22. marta, a publika i kritika bili su oduševljeni onim što su videli te večeri. U intervjuu za Glas javnosti, putem elektronske pošte, gospodin Miladinović ističe da je Vankuver opera izuzetno kvalitetna i dobro organizovana kompanija, koja se veoma trudi da osluškuje glasove svojih gledalaca i da istovremeno prati zbivanja i promene koje se događaju u savremenom svetskom muzičkom pozorištu.
- Gospodin Rajt, direktor Vankuver opere, video je u Milvokiju 2005. godine moju verziju „Fidelija“, povodom koje je sada za list Globe and Mail izjavio: „Bio sam potresen do suza kada sam prvi put video ovu predstavu. Naročito me je potresla radost oslobođenog naroda, kojom Miladinović završava svoju predstavu...“ - i posle toga me je pozvao da postavim ovu svoju režiju i za njegovu kompaniju. To opredeljenje dveju uglednih kompanija za moj koncept, kao i divan odziv i američke i sada kanadske publike, nisu samo neposredna potvrda uspešnosti mog rediteljskog pristupa „Fideliju“, nego su mi posredno i potvrda uspešnosti u profilisanju repertoara Madlenijanuma, čija svaka premijera treba našoj publici redovno da pruža ono što je, eto, i u razvijenijim sredinama izniman doživljaj.
Pretpostavljam da su vam posle ove uspešne postavke „otvorena vrata“ i za neke nove umetničke misije u toj zemlji?
- Da, svakako. I to još u toku rada. Gospodin Rajt i ja smo razgovarali o mogućnostima realizacije nekoliko različitih projekata, ali ne bih želeo da otkrivam naslove pre nego što potpišem ugovore. No, u našim uslovima nije naodmet naglasiti kako je tamo umetnički kvalitet jedini kriterijum, pa zato već 18 godina redovno imam posla na američkom kontinentu i u mnogim kompanijama sam više puta gostovao. Čak i u vreme sankcija nisam imao problema sa „otvaranjem vrata“. Ovdašnji „vratari“, međutim, nisu ni tako principijelni, ni profesionalno pošteni, pa je njihove partijske katance i klanovske reze teško i mučno otvarati. Kako nisam vičan bravarskim zanatima, bilans je da sam u razdoblju umetničkog zenita, između 42. i 59. godine života, u inostranstvu režirao preko 50 predstava, a ovde samo četiri.
DOBROBIT POZORIŠTA
Vašim dolaskom na funkciju umetničkog direktora, za veoma kratko vreme, postalo je uočljivo da Madlenijanum polako, ali sigurno postaje kuća koja ima jasno profilisanu repertoarsku politiku. Kakvi su planovi u narednom periodu?
- Pre svega da se profil održi. Naime, mnoga pozorišta gube svoje profile jer se uprave dodvoravaju stalnim ansamblima, ali i spoljnim saradnicima, prijateljima, kolegama... Ne činiti tako, međutim, podrazumeva da razočarate ponekad i svoje najcenjenije i najdarovitije kolege odbijajući i projekte koji su nesumnjivo vredni, ali vam se ne uklapaju u repertoarski profil. Međutim, najvažnija je dobrobit poverenog mi pozorišta, čija ostvarenja najpre treba da zadovolje osnivača pozorišta gospođu Madlenu Cepter, publiku i kritiku.
O KOSMETU I POLITICI
Kanadski mediji su vam posvetili veliku pažnju. Da li su se novinarska pitanja odnosila samo na umetnost, ili je bilo i onih vezanih za aktuelnu političku situaciju na Kosmetu, s obzirom na činjenicu da ste srpski reditelj koji je došao iz Beograda?
- Pitanja su se uglavnom odnosila na razloge zbog kojih sam zbivanje opere premestio u komunističku Istočnu Nemačku i to u trenutak koji se, mereno istorijskim parametrima, dogodio juče, dakle u vreme rušenja Berlinskog zida. O Kosovu i političkoj situaciji pitanja je bilo veoma malo i uglavnom su bila kurtoazna i pristojna, ali većinom nisu ni objavljena jer niko neće da čuje ono što ne želi da čuje.
Koliko njihovi mediji uopšte daju prostora onome što se dešava na Kosovu i Metohiji?
- Relativno malo. Onoliko koliko smatraju dovoljnim da zadovolje formu potpune, necenzurisane informativnosti, kao i znatiželju čitalaca i gledalaca koju u ovom slučaju pažljivo ne podstiču.
Jednom prilikom ste izjavili da se nikada niste bavili politikom. Da li se ona bavila vama?
- To se nikako ne može izvesno znati i saznati osim u nekakvom neobičnom obrtu poput Kovačevićevog „Profesionalca“. No, kako bismo mi izgledali u takvom scenariju, ni ja, ni moja porodica nikada nismo ni marili, zadovoljni sopstvenom čistom ljudskom i patriotskom savešću. Moji roditelji, istaknuti operski umetnici u vreme Tita, koji nisu bili članovi tada jedine partije, sa velikim P, i tada neskriveno privrženi građanskom vaspitanju i pravoslavlju, uvek su govorili da su, kao takvi, sa tadašnjim režimom dobro prošli. Naravno, nikada nisu dobili nijedno državno priznanje, nisu uključivani u zvaničnu razmenu individualnih gostovanja i sve takve inostrane uspehe su postigli sami, nisu mogli da dobiju stan ni kada smo četiri generacije živeli u jednom i stajali u redu za jedno kupatilo. Takvu porodičnu tradiciju na umetničkom putu nastavljamo i ja i moja ćerka Dejana, veoma talentovana mlada glumica. Za razliku od babe i dede, koji su nekada barem dobili šansu da rade i umetnički napreduju, ona danas veoma sporo i teško može da razvije karijeru. Zato se bojim da nekako postaje sve skuplje biti „nečlan“ kako se broj partija umnožava. Teško je, neisplativo, ali svakako hrabro biti ničiji, kada su svi nečiji. Ovakav kakav sam nisam kompatibilan ni sa vulgarnim internacionalistima, ni sa vulgarnim nacionalistima. Dosledno odgajan u porodično očuvanom duhu građanske demokratije, nisam kompatibilan ni sa skorojevićima višepartizma koje su odgajali nekadašnji komesari, preke sudije i drugovi oficiri.
Vaša karijera neraskidivo je vezana i za Ameriku. Bili ste profesor i umetnički direktor operskog pozorišta škole Medouz u Dalasu, predavali ste i na Univerzitetu Južne Kalifornije, a na raznim američkim scenama imali ste uspešne inscenacije „Onjegina“, „Otela“, „Kneza Igora“, „Turandota“, „Aide“, „Elektre“, „Sigfrida“... Hoće li se ovaj niz nastaviti, planirate li, uskoro, opet „preko bare“? Sprečavaju li vas obaveze u Madlenijanumu da se ozbiljnije posvetite inostranoj karijeri?
- Ne, jer ni inostrana karijera ne ometa moj rad ovde. Naime, kada znate da organizujete rad, jednomesečno odsustvo ništa ne remeti. A ko to ne zna, može da sedi u pozorištu od jutra do mraka, pa mu ne vredi! Ovde su upravo takvi uveli običaj zarađivanja plata pukim sedenjem i najglasniji su da se taj običaj slučajno ne poremeti. A želim da verujem da Madlenijanumu odgovara kao direktor umetnik koji često uspešno gostuje u inostranstvu.
Autor:
Mikojan Bezbradica
- Gospodin Rajt, direktor Vankuver opere, video je u Milvokiju 2005. godine moju verziju „Fidelija“, povodom koje je sada za list Globe and Mail izjavio: „Bio sam potresen do suza kada sam prvi put video ovu predstavu. Naročito me je potresla radost oslobođenog naroda, kojom Miladinović završava svoju predstavu...“ - i posle toga me je pozvao da postavim ovu svoju režiju i za njegovu kompaniju. To opredeljenje dveju uglednih kompanija za moj koncept, kao i divan odziv i američke i sada kanadske publike, nisu samo neposredna potvrda uspešnosti mog rediteljskog pristupa „Fideliju“, nego su mi posredno i potvrda uspešnosti u profilisanju repertoara Madlenijanuma, čija svaka premijera treba našoj publici redovno da pruža ono što je, eto, i u razvijenijim sredinama izniman doživljaj.
Pretpostavljam da su vam posle ove uspešne postavke „otvorena vrata“ i za neke nove umetničke misije u toj zemlji?
- Da, svakako. I to još u toku rada. Gospodin Rajt i ja smo razgovarali o mogućnostima realizacije nekoliko različitih projekata, ali ne bih želeo da otkrivam naslove pre nego što potpišem ugovore. No, u našim uslovima nije naodmet naglasiti kako je tamo umetnički kvalitet jedini kriterijum, pa zato već 18 godina redovno imam posla na američkom kontinentu i u mnogim kompanijama sam više puta gostovao. Čak i u vreme sankcija nisam imao problema sa „otvaranjem vrata“. Ovdašnji „vratari“, međutim, nisu ni tako principijelni, ni profesionalno pošteni, pa je njihove partijske katance i klanovske reze teško i mučno otvarati. Kako nisam vičan bravarskim zanatima, bilans je da sam u razdoblju umetničkog zenita, između 42. i 59. godine života, u inostranstvu režirao preko 50 predstava, a ovde samo četiri.
DOBROBIT POZORIŠTA
Vašim dolaskom na funkciju umetničkog direktora, za veoma kratko vreme, postalo je uočljivo da Madlenijanum polako, ali sigurno postaje kuća koja ima jasno profilisanu repertoarsku politiku. Kakvi su planovi u narednom periodu?
- Pre svega da se profil održi. Naime, mnoga pozorišta gube svoje profile jer se uprave dodvoravaju stalnim ansamblima, ali i spoljnim saradnicima, prijateljima, kolegama... Ne činiti tako, međutim, podrazumeva da razočarate ponekad i svoje najcenjenije i najdarovitije kolege odbijajući i projekte koji su nesumnjivo vredni, ali vam se ne uklapaju u repertoarski profil. Međutim, najvažnija je dobrobit poverenog mi pozorišta, čija ostvarenja najpre treba da zadovolje osnivača pozorišta gospođu Madlenu Cepter, publiku i kritiku.
O KOSMETU I POLITICI
Kanadski mediji su vam posvetili veliku pažnju. Da li su se novinarska pitanja odnosila samo na umetnost, ili je bilo i onih vezanih za aktuelnu političku situaciju na Kosmetu, s obzirom na činjenicu da ste srpski reditelj koji je došao iz Beograda?
- Pitanja su se uglavnom odnosila na razloge zbog kojih sam zbivanje opere premestio u komunističku Istočnu Nemačku i to u trenutak koji se, mereno istorijskim parametrima, dogodio juče, dakle u vreme rušenja Berlinskog zida. O Kosovu i političkoj situaciji pitanja je bilo veoma malo i uglavnom su bila kurtoazna i pristojna, ali većinom nisu ni objavljena jer niko neće da čuje ono što ne želi da čuje.
Koliko njihovi mediji uopšte daju prostora onome što se dešava na Kosovu i Metohiji?
- Relativno malo. Onoliko koliko smatraju dovoljnim da zadovolje formu potpune, necenzurisane informativnosti, kao i znatiželju čitalaca i gledalaca koju u ovom slučaju pažljivo ne podstiču.
Jednom prilikom ste izjavili da se nikada niste bavili politikom. Da li se ona bavila vama?
- To se nikako ne može izvesno znati i saznati osim u nekakvom neobičnom obrtu poput Kovačevićevog „Profesionalca“. No, kako bismo mi izgledali u takvom scenariju, ni ja, ni moja porodica nikada nismo ni marili, zadovoljni sopstvenom čistom ljudskom i patriotskom savešću. Moji roditelji, istaknuti operski umetnici u vreme Tita, koji nisu bili članovi tada jedine partije, sa velikim P, i tada neskriveno privrženi građanskom vaspitanju i pravoslavlju, uvek su govorili da su, kao takvi, sa tadašnjim režimom dobro prošli. Naravno, nikada nisu dobili nijedno državno priznanje, nisu uključivani u zvaničnu razmenu individualnih gostovanja i sve takve inostrane uspehe su postigli sami, nisu mogli da dobiju stan ni kada smo četiri generacije živeli u jednom i stajali u redu za jedno kupatilo. Takvu porodičnu tradiciju na umetničkom putu nastavljamo i ja i moja ćerka Dejana, veoma talentovana mlada glumica. Za razliku od babe i dede, koji su nekada barem dobili šansu da rade i umetnički napreduju, ona danas veoma sporo i teško može da razvije karijeru. Zato se bojim da nekako postaje sve skuplje biti „nečlan“ kako se broj partija umnožava. Teško je, neisplativo, ali svakako hrabro biti ničiji, kada su svi nečiji. Ovakav kakav sam nisam kompatibilan ni sa vulgarnim internacionalistima, ni sa vulgarnim nacionalistima. Dosledno odgajan u porodično očuvanom duhu građanske demokratije, nisam kompatibilan ni sa skorojevićima višepartizma koje su odgajali nekadašnji komesari, preke sudije i drugovi oficiri.
Vaša karijera neraskidivo je vezana i za Ameriku. Bili ste profesor i umetnički direktor operskog pozorišta škole Medouz u Dalasu, predavali ste i na Univerzitetu Južne Kalifornije, a na raznim američkim scenama imali ste uspešne inscenacije „Onjegina“, „Otela“, „Kneza Igora“, „Turandota“, „Aide“, „Elektre“, „Sigfrida“... Hoće li se ovaj niz nastaviti, planirate li, uskoro, opet „preko bare“? Sprečavaju li vas obaveze u Madlenijanumu da se ozbiljnije posvetite inostranoj karijeri?
- Ne, jer ni inostrana karijera ne ometa moj rad ovde. Naime, kada znate da organizujete rad, jednomesečno odsustvo ništa ne remeti. A ko to ne zna, može da sedi u pozorištu od jutra do mraka, pa mu ne vredi! Ovde su upravo takvi uveli običaj zarađivanja plata pukim sedenjem i najglasniji su da se taj običaj slučajno ne poremeti. A želim da verujem da Madlenijanumu odgovara kao direktor umetnik koji često uspešno gostuje u inostranstvu.
Autor:
Mikojan Bezbradica
Preuzeto sa sajta glas-javnosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari