Humor je najjače čovekovo oružje

Oko njih dvoje se „vrti“ cela priča. On je hirurg Petipon, a ona fatalna zavodnica Cica Žeravica. Mihailo Lađevac i Katarina Radivojević, glavni protagonisti čuvenog vodvilja Žorža Fejdoa „Dama iz Maksima“ koji će u režiji Slavenka Saletovića, vrhunskog majstora za ovaj pozorišni žanr, premijerno biti izveden 18. aprila od 20 časova na Velikoj sceni zemunskog Madlenijanuma. Inače, tema „Dame iz Maksima“ (čiji su junaci i Gabrijela Petipon, Monžikur, Klementina, Korinjon, načelnik Sovarel...) je malograđansko licemerje, razotkriveno kroz metaforu gramzivosti. Zaplet ove priče, napisane 1899. počinje kada se ugledni građanin i verni bračni drug, hirurg Petipon, upusti u pokušaj neverstva čineći klasičnu „vodviljsku grešku“. Najsmešnijim i najneverovatnijim spletom okolnosti, neverstvo počinje da isplivava na videlo, a precizna mašina vodvilja se pokreće i ubrzava. Pratimo bujicu događanja, laži, skrivanja, bežanja, postavljanja zamki, mimoilaženja „za dlaku“ i spasavanja u poslednjem trenutku...

GLUMCI I SARADNICI

Pored Mihaila Lađevca i Katarine Radivojević, koja će Cicu Žeravicu „deliti“ u alternaciji sa mladom i talentovanom Deanom Miladinović, u glumačkoj podeli su i LJiljana Stjepanović (Gabrijela Petipon), Janoš Tot (Monžikur), Feđa Stojanović (General), LJubica Lukač (Klementina), Viktor Savić (Korinjon), Vladan Gajović (Načelnik Sovarel), Lidija Pletl (Gospođa Sovarel), Eva Ras (Vojvotkinja), Vuk Saletović (Vojvoda) i Zoran Ćosić (Sluga). U saradničkoj ekipi nalaze se Jasna Dragović (scenograf), Milanka Berberović (kostimi) i Miroljub Aranđelović Rasinski (muzika). Prva repriza biće održana 19. aprila.

- Prema svim dosadašnjim književnim analizama, ali i po broju postavki u pozorištima širom sveta, od 39 ili 40 Fejdoovih vodvilja, „Dama iz Maksima“ je njegov sigurno najsloženiji i najbolji vodvilj, kaže Slavenko Saletović u intervjuu za Glas javnosti. - Gledano sa te neke stručne strane, u pitanju je izuzetno kvalitetan komediografski tekst, a sa druge strane, bez obzira na toliku vremensku distancu od kada je napisan, on je i dalje veoma svež i aktuelan.

Uprkos tim parametrima koje ste pomenuli, vodvilj, kao žanr, mnogi i danas smatraju za nešto banalno, jeftino...

- Čuveni Ajfel, kad je konstruisao onu svoju kulu, verovatno je u početku bio podvrgnut ruglu zbog njenog izgleda i ogromne gomile gvožđurije koja je utrošena tokom gradnje. Međutim, dok je gradio to zdanje, on je, što se tiče fizike i još nekih susednih naučnih oblasti, otkrio oko petnaestak fenomenalnih „eureka“ pronalazaka. Zašto pričam o Ajfelovoj kuli? Da bi čovek napravio jedno takvo zdanje, on mora da ima zanatsku superiornost i jedan inovativni dar. Da bi neki reditelj radio vodvilj, on tehnologiju režije i pozorišta mora da ima u malom prstu. Možda će neko smatrati da je to prepotentno sa moje strane, ali ja tvrdim da to imam, jer sam zreo reditelj. Vodvilj je za mene jedna konstrukcija, zanat i najteža pozorišna forma. Mi reditelji, često imamo običaj da kažemo da je to oblast „matematike dva“ i „matematike tri“. Najlakše je reći da je to podilaženje publici. Nije. Sve te ritmove, izmene, prolaske, ulaske, preuzimanja „štafetne palice“, zabune i prelamanja situacija morate prvo rešiti zanatski da bi kroz to propustili glumačku energiju i došli do zabave. U tom smislu, mislim da vodvilj osuđuju samo ljudi koji se ne razumeju u tehnologiju pozorišta.

Repertoarska politika mnogih naših pozorišta, u žanrovskom smislu, sve češće naginje komediji. Svesno ili je to splet okolnosti?

- U poslednje vreme, ja sve čvršće i dublje verujem da je teatar mesto u kome bi gledalac, ne uvek i ne sto odsto, ali u većini predstava trebalo da bude podvrgnut relaksaciji, utehi i razbibrigi. Naravno, podignutim na jedan umetnički nivo, kako bi bar u tih sat ili dva bio izuzet iz ovih jezivih okolnosti u kojima mi živimo već decenijama. Nikad se nisam bavio politikom, niti imao takve ambicije, ali čini mi se da je sve što se događa na celoj planeti, kod nas izoštreno još puta 20. Mi smo, ne samo kao nacija, nego i kao područje, izloženi strahovitom psihološkom, egzistencijalnom, pa i fizičkom pritisku koji je evidentan na svakom koraku. U restoranu, na ulici, u školi, na fakultetu, u saobraćaju...Jedini lek ili uteha tom strašnom pritisku kome smo podvrgnuti je humor, smeh. Humor je najjače čovekovo oružje. Čovek je, osim hijene, jedina, tako da kažem, životinja koja se smeje. To je jedan Božji dar, to je duh. Samo ime duh - duhovitost kaže da je to nešto što čoveka razdvaja i diže ga u više sfere.

Iako je označena kao komedija, „Dama iz Maksima“ ne nudi samo zabavu, već se u svojoj osnovi bavi i jednom ozbiljnom temom, a to je razotkrivanje licemerja?

- Pazite, nije Fejdo slučajno ostao zabeležen u istoriji dramske literature. On je uvek, u centar svojih „lakih“ i „zabavnih“ vodvilja, stavljao neku ozbiljnu društvenu temu. Ovde je u pitanju tema građanskog licemerja. Šta iza te oblande jednog predstavnika pariske aristrokratije, uglednog čoveka sa uglednom karijerom, zapravo stoji? Jedna gramziva želja da se zadovolje čula i telo! Dakle, „Dama iz Maksima“ je jedan, što bi rekla naša bivša braća, ogledni pokus o tome kako se krije ono što se zapravo želi. I kako to što se želi, a to su te neke nagonske, sebične, alave i putene stvari, može ugroziti svu tu etikeciju, društvenu nominaciju i eleganciju.

U tome je, zapravo, i aktuelnost ovog komada?

- Apsolutno. Mislim da je to više nego aktuelno i da će publika, uprkos tome što mi u potpunosti ostajemo u zanimljivoj i atraktivnoj epohi 19. veka, kostimski, muzički i prostorno, prepoznati da mi tu govorimo o „Grand filozofiji“, o svim surogatima koji nas prate i raznim društvenim novopostavljenim konvencijama, normama i formama ispod kojih stoji jedan klasičan malograđanski licemerni sebičluk.

Autor:

Mikojan Bezbradica