Arhiva » Vesti » Dnevnik 07.04.2008
A od političara samo obećanja
Dnevnik ponedeljak, 7. april 2008.
Ni sedamnaest godina po dolasku prvih izbeglica u Srbiju, kada srpska politika za rezultat vrlo lako može imati još jedan egzodus, problemu izbeglištva ne nazire se kraj. Miloševićeva, niti ijedna potonja demokratska vlada nije se sistematski i dugoročno bavila rešavanjem pitanja povratka, ali ni integracije, iako je najveća srpska sirotinja mahom odlučila da ostane ovde.
Nijedno istraživanje, a nevladin sektor ih ima dovoljno, nema za rezultat precizne podatke o adaptibilnosti izbeglica. Doseljenički korpus u Srbiji ni po jednom osnovu (političkom, socijalnom, ekonomskom..) nije i ne može biti kompaktan, budući da postoje značajne razlike između doseljenika iz Hrvatske i BiH, raseljenih sa Kosova, onih koji su došli prvih ratnih godina i onih što su stizali kasnije, u talasima, stihijski ili organizovano, onih koji su išli u svom aranžmanu, … Kako su se snalazili? Kako im je grah pao!
Iz razgovora sa nekadašnjim ovdašnjim poverenicima za izbeglice može se zaključiti da su najviše sreće u nesreći imali oni koji su u Vojvodinu, pogotovo Novi Sad iz Hrvatske došli početkom devedesetih. Jer, oni koji su radili u javnim preduzećima, lokalnim upravama, sudovima.. dobijali su ovde, uz manju ili veću intervenciju rođaka i prijatelja, ista radna mesta. U vreme kada je ovdašnji živalj proglašavan tehnološkim viškom i dobijao otkaze to je otvaralo vrata netrpeljivosti. Indikativan je primer medija, bolje reći televizija, u kojima su se, držeći stranu tadašnjem režimu, ugnezdila zvučna novinarska imena poreklom iz Hrvatske. Nova kadrovanja na pojedinim uticajnim medijima ukazuje na to da bi se, u slučaju masovnog pomeranja stanovništva sa Kosova, takva situacija mogla ponoviti. Sreću da dođu do zaposlenja i krova nad glavom najveći deo izbeglica, međutim, nije imao.
- Integracija izbeglica odvijala se stihijski. Nije postojao nikakav zvaničan plan ni zvanična politika koja bi rešavala ovu problematiku. Naročito su izbeglice bile prepuštene same sebi u vreme najvećeg priliva – kaže zamenik pokrajinskog sekretara za lokalnu samoupravu Katica Bengin. - “Bljeskom” i „Olujom” pokrenule su se ruralne sredine, imovina je stala u kesu, a put u Srbiju bio je ka kolektivnim centrima. Rođaci su osiromašili, radnih mesta nije bilo, pa većina hleb zarađuje na pijacama, šalterima, u buticima, trgujući devizama na crno... Isfrustrirani ratom, nemaštinom, nebrigom države i zloupotrebom u političe svrhe izbeglice vide u Srbiji glavnog krivca za sve. Umesto puta ka integraciji, asimilaciji, adaptaciji...deo izbeglog stanovništva postaje „antiprotivno“, arogantno, neretko i agresivno.
Vremenom, kada su se odnosi sa zamljom porekla normalizovali i kada su imovinu prodali, deo izbeglih lica je sebe video u privatnom preduzetništvu i to veoma pozitivno realizovao, podseća Katica Bengin uz ocenu da je u adaptabilnom smislu negativnost izražena u zapošljavanju izključivo “zemljaka”.
Neslavno prvo mesto u Evropi
Sedamnaest godina nakon prvih ratnih dešavanja, Srbija u Evropi i dalje prednjači po broju izbeglica. Često su ovi ljudi popisivani, od čega je država, bolje reći njeni pojedini komesari, itekako ušićarili. U Srbiji je 1992. godine bilo 161.554 izbeglica. U godini nakon završetka ratnih sukoba i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma registrovano ih 617.728. Za oko dvesto hiljada manje bilo ih je pet godina kasnije, a u registraciji sprovedenoj decembra 2004. i januara 2005. za 104 hiljade izbeglice iz BiH i Hrvatske potvrđen je status. Prema podacima UNHCR-a s polovine 2007. godine u Srbiji ih je 97.701. Raseljenih s Kosova je bezmalo 210.000.
U Regionalnom odboru ističu da nema integracije bez vraćanja njihove imovine u BiH, naročito Hrvatskoj, međutim to nikada nije zanimalo Vladu u Beogradu. Ni ona, ni one u Zagrebu i Sarajevu neće da ispune vlastite obaveze i provedu odredbe Aneksa 7 Dejtonskog mirovnog sporazuma, Sporazum o sukcesiji SFRJ, i Sarajevsku deklaraciju. U ovom udruženju napominju da najranjiviju grupu među izbeglicama čine stari, koji su uglavnom smešteni u kolektivne izbegličke centre. Zbog loše ishrane i smeštaja, kao i truma koje su doživeli tokom poslednjih 10 godina mnogi su oboljeli i u veoma su teškom stanju.
Prema istraživanju Novosadskog humanitarnog centra izbeglice su i danas u znatno gorem materijalnom položaju od domicilnog stanovništva. Prosečan stanovnik Srbije raspolaže sa 10 metara kvadratnih stambenog prostora više nego prosečan izbeglica ili raseljeno lice. Broj podstanara unutar izbegličke i raseljeničke populacije veći je više od četiri puta nego kod domicilne. Izbeglice i raseljeni imaju znatno manje mesečne prihode, a između 40 i 50 odsto anketiranih domaćinstava živi ispod granice siromaštva. U domicilnoj populaciji taj procenat je 8,8. Izbeglice retko dobijaju bankarske kredite za rešavanje stambenog pitanja ili početak vlastitog posla. Istraživanje je pokazalo da su izbeglice daleko nezadovoljnije vlastitim socioekonomskim položajem nego domicilno stanovništvo, što ovu grupu čini podložnijom za demagoške manipulacije.
A kakvim su se sve mahinacijama služile vlade i političari ove zemlje da bi pridobili izbeglički korpus? Verovatno je najružniji primer političke manipulacije zabeležen u Novom Sadu 1997. godine, kada su izbeglicma na ulici deljene lične karte nekih gradova iz Republike Srpske a kasnije obezbeđivani autobusi da ih vode da glasaju tamo gde nikada nisu živeli niti imali bilo kakvu imovinu. Manipulacija najvećom srpskom sirotinjom traje i danas a utemeljena je u predrasudama koje o izbegličkoj populaciji ima i demokratska elita i njeni suparnici.
S. Gluščević
Poslato 06.04.2008
Nijedno istraživanje, a nevladin sektor ih ima dovoljno, nema za rezultat precizne podatke o adaptibilnosti izbeglica. Doseljenički korpus u Srbiji ni po jednom osnovu (političkom, socijalnom, ekonomskom..) nije i ne može biti kompaktan, budući da postoje značajne razlike između doseljenika iz Hrvatske i BiH, raseljenih sa Kosova, onih koji su došli prvih ratnih godina i onih što su stizali kasnije, u talasima, stihijski ili organizovano, onih koji su išli u svom aranžmanu, … Kako su se snalazili? Kako im je grah pao!
Iz razgovora sa nekadašnjim ovdašnjim poverenicima za izbeglice može se zaključiti da su najviše sreće u nesreći imali oni koji su u Vojvodinu, pogotovo Novi Sad iz Hrvatske došli početkom devedesetih. Jer, oni koji su radili u javnim preduzećima, lokalnim upravama, sudovima.. dobijali su ovde, uz manju ili veću intervenciju rođaka i prijatelja, ista radna mesta. U vreme kada je ovdašnji živalj proglašavan tehnološkim viškom i dobijao otkaze to je otvaralo vrata netrpeljivosti. Indikativan je primer medija, bolje reći televizija, u kojima su se, držeći stranu tadašnjem režimu, ugnezdila zvučna novinarska imena poreklom iz Hrvatske. Nova kadrovanja na pojedinim uticajnim medijima ukazuje na to da bi se, u slučaju masovnog pomeranja stanovništva sa Kosova, takva situacija mogla ponoviti. Sreću da dođu do zaposlenja i krova nad glavom najveći deo izbeglica, međutim, nije imao.
- Integracija izbeglica odvijala se stihijski. Nije postojao nikakav zvaničan plan ni zvanična politika koja bi rešavala ovu problematiku. Naročito su izbeglice bile prepuštene same sebi u vreme najvećeg priliva – kaže zamenik pokrajinskog sekretara za lokalnu samoupravu Katica Bengin. - “Bljeskom” i „Olujom” pokrenule su se ruralne sredine, imovina je stala u kesu, a put u Srbiju bio je ka kolektivnim centrima. Rođaci su osiromašili, radnih mesta nije bilo, pa većina hleb zarađuje na pijacama, šalterima, u buticima, trgujući devizama na crno... Isfrustrirani ratom, nemaštinom, nebrigom države i zloupotrebom u političe svrhe izbeglice vide u Srbiji glavnog krivca za sve. Umesto puta ka integraciji, asimilaciji, adaptaciji...deo izbeglog stanovništva postaje „antiprotivno“, arogantno, neretko i agresivno.
Vremenom, kada su se odnosi sa zamljom porekla normalizovali i kada su imovinu prodali, deo izbeglih lica je sebe video u privatnom preduzetništvu i to veoma pozitivno realizovao, podseća Katica Bengin uz ocenu da je u adaptabilnom smislu negativnost izražena u zapošljavanju izključivo “zemljaka”.
Neslavno prvo mesto u Evropi
Sedamnaest godina nakon prvih ratnih dešavanja, Srbija u Evropi i dalje prednjači po broju izbeglica. Često su ovi ljudi popisivani, od čega je država, bolje reći njeni pojedini komesari, itekako ušićarili. U Srbiji je 1992. godine bilo 161.554 izbeglica. U godini nakon završetka ratnih sukoba i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma registrovano ih 617.728. Za oko dvesto hiljada manje bilo ih je pet godina kasnije, a u registraciji sprovedenoj decembra 2004. i januara 2005. za 104 hiljade izbeglice iz BiH i Hrvatske potvrđen je status. Prema podacima UNHCR-a s polovine 2007. godine u Srbiji ih je 97.701. Raseljenih s Kosova je bezmalo 210.000.
U Regionalnom odboru ističu da nema integracije bez vraćanja njihove imovine u BiH, naročito Hrvatskoj, međutim to nikada nije zanimalo Vladu u Beogradu. Ni ona, ni one u Zagrebu i Sarajevu neće da ispune vlastite obaveze i provedu odredbe Aneksa 7 Dejtonskog mirovnog sporazuma, Sporazum o sukcesiji SFRJ, i Sarajevsku deklaraciju. U ovom udruženju napominju da najranjiviju grupu među izbeglicama čine stari, koji su uglavnom smešteni u kolektivne izbegličke centre. Zbog loše ishrane i smeštaja, kao i truma koje su doživeli tokom poslednjih 10 godina mnogi su oboljeli i u veoma su teškom stanju.
Prema istraživanju Novosadskog humanitarnog centra izbeglice su i danas u znatno gorem materijalnom položaju od domicilnog stanovništva. Prosečan stanovnik Srbije raspolaže sa 10 metara kvadratnih stambenog prostora više nego prosečan izbeglica ili raseljeno lice. Broj podstanara unutar izbegličke i raseljeničke populacije veći je više od četiri puta nego kod domicilne. Izbeglice i raseljeni imaju znatno manje mesečne prihode, a između 40 i 50 odsto anketiranih domaćinstava živi ispod granice siromaštva. U domicilnoj populaciji taj procenat je 8,8. Izbeglice retko dobijaju bankarske kredite za rešavanje stambenog pitanja ili početak vlastitog posla. Istraživanje je pokazalo da su izbeglice daleko nezadovoljnije vlastitim socioekonomskim položajem nego domicilno stanovništvo, što ovu grupu čini podložnijom za demagoške manipulacije.
A kakvim su se sve mahinacijama služile vlade i političari ove zemlje da bi pridobili izbeglički korpus? Verovatno je najružniji primer političke manipulacije zabeležen u Novom Sadu 1997. godine, kada su izbeglicma na ulici deljene lične karte nekih gradova iz Republike Srpske a kasnije obezbeđivani autobusi da ih vode da glasaju tamo gde nikada nisu živeli niti imali bilo kakvu imovinu. Manipulacija najvećom srpskom sirotinjom traje i danas a utemeljena je u predrasudama koje o izbegličkoj populaciji ima i demokratska elita i njeni suparnici.
S. Gluščević
Poslato 06.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari