Arhiva » Vesti » Dnevnik 08.04.2008
Kod Švabe nema čega nema
Dnevnik utorak, 8. april 2008.
Mada se nadležni organi, institucije i agencije, te tuštma i tma glavozana na budžetskim jaslama trude već decenijama da ogade bilo kakvu smislenu akciju, čuda se zaista, zaista vam kažem, dešavaju se. Dovoljno je tek jedan, ili u senzacionalnijem slučaju, nekoliko ljudi spremnih da mali deo svog vremena i energije odvoje e da bi svom okruženju ulepšali život.
Tako je u Somboru četvrti put održano saborovanje zaljubljenika u automobile i motorbicikle kojima je ne samo “lična karta” odavno punoletna, već su odavno i penzioneri. Sve je počelo kad su se onomad zaljubljenici u “Sitroen” vozila, ispisnika starca Foče od stotinu ljeta okupili oko somborskog kultnog kafića “Dez Arts” i vlasnika mu Mikana ne bi li se družili s istomišljenicima i fanovima “Ajkula”, “Spačeka”, “Dijane”... Ova prilično živopisna grupa, nakon tri masovna druženja zavisnika od “francuza” uspela je da se “ubaci” i u opštinski budžet u stavci “manifestacije”, ali je onda sve prepušteno njima na “dispoziciju”, što će reći, u srpskom administrativnom burgijanju, snalazite se sami. I kako već biva, Mikan, Meda, Bokun i ekipa se zalaktila, pozvala drugare s kraj na kraj Srbije i okolnih zemalja, proširila “propozicije” na svaku felu oldtajmera.
Olovni oblaci iznad Sombora, dosadna, čobanska kišica, Somborci se zavukli pod “jorgan planinu”, samo ponosnim vlasnicima oldtajmera ništa ne smeta ni fali. Okuplja se pleme privrženika prastarih prevoznih sredstava pokretanih motorima s unutrašnjim sagorevanjem na Ćelavom, Trgu svetog Trojstva. Organizatorima jedini problem gde naći fosnu da se časni starci popnu preko visoke bankine na plato trga lišen i najmanje travke. Nemoj da bi nekom stradao karter, pa posle da bude belaja.
Za Somborce koji ipak nisu pravljeni od šećerne vune, pa da im par kapi nebeskog dažda smeta, najsenzacionalniji eksponat je došao iz Novog Bečeja, doterao ga Kiš Andraš. Rođaci, koja makina... kao da je neko odsekao pilotsku kabinu lovca iz Drugog svetskog rata i posadio je na tri točka, što opravdava i naziv proizvođača ljute, drečavo zelene, mašine. Meseršmit “Karo 200” proizveden 1956. zapravo se vratio u “postojbinu” jer ga je njegov otac baš u ovom gradu pre 35 godina kupio.
- Nemci su ga proizvodili u tri varijante, u zavisnosti od motora “Saks” - objašnjava Andraš. - Ovaj moj je od 200 kubika, ima i slabijih od 175 ali i jačih, od 500 koji su na sva četiri točka - ponosi se Kiš svojim ljubimcem i tvrdi da nema para za koje bi se odrekao čudnog vozila.- Tražili su mi i sinovi nekadašnjeg vlasnika da im prodam, ali ne dolazi u obzir, nema tog novca za koji bi dao mašinu sa četiri brzine za vožnju unapred i isto toliko unazad - tvrdi Andraš, pozirajući u “kokpitu” i usput priča kako mu je onomad ljubimac goreo. - Vi’š stakla mu pukla od toplote, a kupola skroz otišla, pa sam morao da je menjam. Ali nema šta nema kod Švabe od rezervnih delova - priča gospon Andraš a iz Novog Bečeja, dok znatiželjnici klimaju s odobravanjem u maniru “to kad Nemac napravi...”
Biser izložbe je bio i fenomenalno očuvani motorbicikl “Triumf” iz 1925, vlasništvo Subotičana Matije Ambruša. Pored celih pet konjskih snaga posebna atrakcija je bilo startovanje motora i zagledanje, pogledu otvorenih, ventila koji se pokreću “brzinom” crkvenog zvona. Za to vreme se pobornici moto-đedova okrepljuju u obližnjem “Dez Artsu”, uživajući u veštini multimedijalno nadarenog somborskom slikara, operskog pevača i građevinara Branka Maravića, koji kao od šale s crtačkog bloka prosto “izacuje” prigodne karikature posvećene učesnicima oldtajmerskog samita na vrhu. Tu je i čuveni Žika Ajkula, valjda najbolji restaurater čuvene “Sitroenove” limuzine, što je od mira podavalskog sela, gde se skrasio sa porodicom, prešao, biće u Tuzlu, u specijalizovanu radionicu za reparaciju “makine” koja je svojevremno spasila De Golu život.
Kad su se Somborci nagledali metalne lepote, ljubitelji starostavnih mašina su im priredili i jedan “đir” po četiri Venca, široke šumovite somborske avenije, a nakon toga, kao što i Bog zapoveda završili na ručku u Domu učenika, gde se uvek domaćinski jede i divani.
Milić Miljenović
Poslato 07.04.2008
Tako je u Somboru četvrti put održano saborovanje zaljubljenika u automobile i motorbicikle kojima je ne samo “lična karta” odavno punoletna, već su odavno i penzioneri. Sve je počelo kad su se onomad zaljubljenici u “Sitroen” vozila, ispisnika starca Foče od stotinu ljeta okupili oko somborskog kultnog kafića “Dez Arts” i vlasnika mu Mikana ne bi li se družili s istomišljenicima i fanovima “Ajkula”, “Spačeka”, “Dijane”... Ova prilično živopisna grupa, nakon tri masovna druženja zavisnika od “francuza” uspela je da se “ubaci” i u opštinski budžet u stavci “manifestacije”, ali je onda sve prepušteno njima na “dispoziciju”, što će reći, u srpskom administrativnom burgijanju, snalazite se sami. I kako već biva, Mikan, Meda, Bokun i ekipa se zalaktila, pozvala drugare s kraj na kraj Srbije i okolnih zemalja, proširila “propozicije” na svaku felu oldtajmera.
Olovni oblaci iznad Sombora, dosadna, čobanska kišica, Somborci se zavukli pod “jorgan planinu”, samo ponosnim vlasnicima oldtajmera ništa ne smeta ni fali. Okuplja se pleme privrženika prastarih prevoznih sredstava pokretanih motorima s unutrašnjim sagorevanjem na Ćelavom, Trgu svetog Trojstva. Organizatorima jedini problem gde naći fosnu da se časni starci popnu preko visoke bankine na plato trga lišen i najmanje travke. Nemoj da bi nekom stradao karter, pa posle da bude belaja.
Za Somborce koji ipak nisu pravljeni od šećerne vune, pa da im par kapi nebeskog dažda smeta, najsenzacionalniji eksponat je došao iz Novog Bečeja, doterao ga Kiš Andraš. Rođaci, koja makina... kao da je neko odsekao pilotsku kabinu lovca iz Drugog svetskog rata i posadio je na tri točka, što opravdava i naziv proizvođača ljute, drečavo zelene, mašine. Meseršmit “Karo 200” proizveden 1956. zapravo se vratio u “postojbinu” jer ga je njegov otac baš u ovom gradu pre 35 godina kupio.
- Nemci su ga proizvodili u tri varijante, u zavisnosti od motora “Saks” - objašnjava Andraš. - Ovaj moj je od 200 kubika, ima i slabijih od 175 ali i jačih, od 500 koji su na sva četiri točka - ponosi se Kiš svojim ljubimcem i tvrdi da nema para za koje bi se odrekao čudnog vozila.- Tražili su mi i sinovi nekadašnjeg vlasnika da im prodam, ali ne dolazi u obzir, nema tog novca za koji bi dao mašinu sa četiri brzine za vožnju unapred i isto toliko unazad - tvrdi Andraš, pozirajući u “kokpitu” i usput priča kako mu je onomad ljubimac goreo. - Vi’š stakla mu pukla od toplote, a kupola skroz otišla, pa sam morao da je menjam. Ali nema šta nema kod Švabe od rezervnih delova - priča gospon Andraš a iz Novog Bečeja, dok znatiželjnici klimaju s odobravanjem u maniru “to kad Nemac napravi...”
Biser izložbe je bio i fenomenalno očuvani motorbicikl “Triumf” iz 1925, vlasništvo Subotičana Matije Ambruša. Pored celih pet konjskih snaga posebna atrakcija je bilo startovanje motora i zagledanje, pogledu otvorenih, ventila koji se pokreću “brzinom” crkvenog zvona. Za to vreme se pobornici moto-đedova okrepljuju u obližnjem “Dez Artsu”, uživajući u veštini multimedijalno nadarenog somborskom slikara, operskog pevača i građevinara Branka Maravića, koji kao od šale s crtačkog bloka prosto “izacuje” prigodne karikature posvećene učesnicima oldtajmerskog samita na vrhu. Tu je i čuveni Žika Ajkula, valjda najbolji restaurater čuvene “Sitroenove” limuzine, što je od mira podavalskog sela, gde se skrasio sa porodicom, prešao, biće u Tuzlu, u specijalizovanu radionicu za reparaciju “makine” koja je svojevremno spasila De Golu život.
Kad su se Somborci nagledali metalne lepote, ljubitelji starostavnih mašina su im priredili i jedan “đir” po četiri Venca, široke šumovite somborske avenije, a nakon toga, kao što i Bog zapoveda završili na ručku u Domu učenika, gde se uvek domaćinski jede i divani.
Milić Miljenović
Poslato 07.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari