Arhiva » Vesti » Politika 08.04.2008
Olimpijski plamen ugašen u „gradu svetlosti”
U Parizu demonstranti prekinuli put olimpijske baklje uprkos jakom policijskom obezbeđenju, a prvi napadi na jedan od najvećih simbola olimpizma organizovani na tlu Srbije pre 72 godine
Politika utorak, 8. april 2008.
Slogan „Probudite strast, podelite san”, pod kojim je olimpijski plamen krenuo na put dug 137.000 kilometara iz drevne Olimpije ka konačnom odredištu Pekingu, domaćinu 29. letnjih olimpijskih igara, pokazao se i delotvornijim no što su njegovi tvorci želeli.
Uz buđenje olimpijske i sportske strasti i deobu olimpijskog sna probuđene su i mnoge grupe i organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava, koje od prvog kilometra štafetnog nošenja olimpijske baklje u postojbini olimpizma Grčkoj čine sve što je u njihovoj moći da skrenu pažnju na san o Tibetu van Kine.
Slično je bilo i na Ostrvu, ali Britanci su uspeli da sačuvaju olimpijski plamen energičnim policijskim intervencijama. Samo u Londonu, odakle je plamen ponet avionom preko Lamanša za Pariz, uhapšeno je 37 demonstranata.
Evropski put olimpijskog plamena završen je potpunim fijaskom u „gradu svetlosti” Parizu, dvostrukom domaćinu olimpijskih igara i domovini barona Pjera de Kubertena, osnivača olimpijskih igara modernog doba.
Iako je prolazak baklje Parizom, na 28 kilometara dugom putu od Ajfelove kule do stadiona „Šarleti” obezbeđivalo više od 3.000 policajaca, uz logističku podršku 40 vozila za razbijanje demonstranata, helikoptera i policijske pratnje na motorima i rolerima i u patikama, oko 13,30 časova velika grupa demonstranata uspela je da probije policijski kordon i mnoge ruke su posegnule da otmu baklju od nosioca...
U tom trenutku prekinut je i televizijski prenos, a agencije su prenele izjavu policijskog glasnogovornika da se baklja ugasila iz tehničkih razloga, da je ponovo upaljena i da je put Parizom nastavila u policijskom autobusu.
Crne zastave aktivista „Reportera bez granica” na kojima su olimpijski krugovi predstavljeni policijskim lisicama, transparenti „Spasite Tibet” i „Radite brzo – Tibet umire” bez sumnje, dočekaće olimpijski plamen i u njegovom sledećem odredištu San Francisku, a to je prilika da se podsetimo i prvih protesta vezanih za olimpijski plamen i prvog poziva na bojkot olimpijskih igara zbog kršenja ljudskih prava.
Domaćin im je bila tadašnja Jugoslavija.
Petog aprila 1936. godine „Politika” je objavila tekst „Stotinu najpoznatijih beogradskih sportista protestuju protiv duha iduće olimpijade”. Bio je to pravi podvig tadašnjih novinara i urednika „Politike”, koji su uspeli da izigraju cenzore i objave tekst (napisao ga je Vladimir Dedijer, a odobrio Ivo Lola Ribar), koji je potpisalo 100 uglednih sportista i sportskih radnika među kojima su bili i Aleksandar Tirnanić, Jovan Mikić, ing Milorad Arsenijević, dr Milutin Ivković, Đorđe Lojančić, Dragoš Stevanović, Gustav Lehner, Đorđe Vujadinović, Nikola Bošković, Vojin Božović, Angelina Gajić, Izolda Brezovšek...
„Jugoslovenski sportisti, mi smo svesni značenja i uloge Olimpijade u Nemačkoj i njene organizacije. Mi smo svesni trgovačko-ratničkog značenja sporta koji će biti zastupljen na Olimpijadi u Berlinu. Zato mi pozivamo sve sportiste iz svih delova Jugoslavije, kojima nije stalo samo do sportske slave, već i do ispravnog shvatanja sportskih ideala da odbiju svoje učestvovanje na Olimpijadi u Berlinu, zajedno sa svim sportskim forumima, organizacijama i klubovima” , stajalo je između ostalog u ovoj „rezoluciji” sačinjenoj po diktatu KPJ i „usaglašenoj” sa zahtevima Crvene sportske internacionale i Socijalističke sportske radničke internacionale, ali i globalnim pokretom za oduzimanje Igara Berlinu (ili njihovom bojkotu), nastalim pošto je Hitler 15. septembra 1935. potpisao „Nirnberško pravo” i Jevreje proglasio poluljudima.
Prvi zagovornik bojkota bio je predsednik Olimpijskog komiteta SAD Ernest Li Džanke, koji je baš zbog tog stava izgubio izbore od mnogo konzervativnijeg Everija Brendidža, koji je docnije postao i predsednik MOK. U Evropi najglasniji protivnici Igara u Berlinu bili su predsednik Irske Imon de Valera i lord Majkl Kilanin, koji je 1972 nasledio Brendidža na čelu MOK, a najkonkretnija je bila Liga za zaštitu olimpijskog pokreta koja je početkom 1936. zasedala u Parizu i pozvala sve zemlje da dođu na paralelne „Narodne olimpijske igre” u Barselonu, u republikansku Španiju.
U Njujorku je čak formiran Komitet za prenošenje olimpijskih igara iz Berlina u Barselonu, ali ubrzo se u Španiji rasplamsao građanski rat i ova ideja je napuštena.
Jedino je Irska bojkotovala „olimpijadu” 1936. godine, a među sportistima 49 zemalja bili su i jugoslovenski, istina ne i fudbaleri, jer je većina članova državne reprezentacije odbila da putuje u Berlin.
Prethodno, krajem jula 1936. kada je prvi put olimpijska baklja krenula štafetno iz Olimpije (ideju je dao nemački profesor Karl Dim, navodno odobrio ministar propagande Jozef Gebels, a prihvatili Grci) ka Berlinu, u Jugoslaviji su radila dva odbora za doček – zvanični državni i nezvanični koji se pripremao da otme baklju.
Nažalost, u novinama iz toga doba objavljivano je samo ono što se dešavalo na zvaničnim dočecima (cenzore je bilo teško dva puta nadmudriti), ali posle Drugog svetskog rata u našoj olimpijskoj istoriji našle su se vesti o mnogim pokušajima da se spreči odlazak baklje do Berlina, koje su osujetile jake žandarmerijske snage koje su obezbeđivale olimpijsku baklju i njene nosioce. Bilo kako bilo ni jedan potpisnik apela da se bojkotuju Igre u Berlinu nije određen da nosi olimpijsku baklju...
Ž. Baljkas
[objavljeno: 08/04/2008]
Uz buđenje olimpijske i sportske strasti i deobu olimpijskog sna probuđene su i mnoge grupe i organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava, koje od prvog kilometra štafetnog nošenja olimpijske baklje u postojbini olimpizma Grčkoj čine sve što je u njihovoj moći da skrenu pažnju na san o Tibetu van Kine.
Slično je bilo i na Ostrvu, ali Britanci su uspeli da sačuvaju olimpijski plamen energičnim policijskim intervencijama. Samo u Londonu, odakle je plamen ponet avionom preko Lamanša za Pariz, uhapšeno je 37 demonstranata.
Evropski put olimpijskog plamena završen je potpunim fijaskom u „gradu svetlosti” Parizu, dvostrukom domaćinu olimpijskih igara i domovini barona Pjera de Kubertena, osnivača olimpijskih igara modernog doba.
Iako je prolazak baklje Parizom, na 28 kilometara dugom putu od Ajfelove kule do stadiona „Šarleti” obezbeđivalo više od 3.000 policajaca, uz logističku podršku 40 vozila za razbijanje demonstranata, helikoptera i policijske pratnje na motorima i rolerima i u patikama, oko 13,30 časova velika grupa demonstranata uspela je da probije policijski kordon i mnoge ruke su posegnule da otmu baklju od nosioca...
U tom trenutku prekinut je i televizijski prenos, a agencije su prenele izjavu policijskog glasnogovornika da se baklja ugasila iz tehničkih razloga, da je ponovo upaljena i da je put Parizom nastavila u policijskom autobusu.
Crne zastave aktivista „Reportera bez granica” na kojima su olimpijski krugovi predstavljeni policijskim lisicama, transparenti „Spasite Tibet” i „Radite brzo – Tibet umire” bez sumnje, dočekaće olimpijski plamen i u njegovom sledećem odredištu San Francisku, a to je prilika da se podsetimo i prvih protesta vezanih za olimpijski plamen i prvog poziva na bojkot olimpijskih igara zbog kršenja ljudskih prava.
Domaćin im je bila tadašnja Jugoslavija.
Petog aprila 1936. godine „Politika” je objavila tekst „Stotinu najpoznatijih beogradskih sportista protestuju protiv duha iduće olimpijade”. Bio je to pravi podvig tadašnjih novinara i urednika „Politike”, koji su uspeli da izigraju cenzore i objave tekst (napisao ga je Vladimir Dedijer, a odobrio Ivo Lola Ribar), koji je potpisalo 100 uglednih sportista i sportskih radnika među kojima su bili i Aleksandar Tirnanić, Jovan Mikić, ing Milorad Arsenijević, dr Milutin Ivković, Đorđe Lojančić, Dragoš Stevanović, Gustav Lehner, Đorđe Vujadinović, Nikola Bošković, Vojin Božović, Angelina Gajić, Izolda Brezovšek...
„Jugoslovenski sportisti, mi smo svesni značenja i uloge Olimpijade u Nemačkoj i njene organizacije. Mi smo svesni trgovačko-ratničkog značenja sporta koji će biti zastupljen na Olimpijadi u Berlinu. Zato mi pozivamo sve sportiste iz svih delova Jugoslavije, kojima nije stalo samo do sportske slave, već i do ispravnog shvatanja sportskih ideala da odbiju svoje učestvovanje na Olimpijadi u Berlinu, zajedno sa svim sportskim forumima, organizacijama i klubovima” , stajalo je između ostalog u ovoj „rezoluciji” sačinjenoj po diktatu KPJ i „usaglašenoj” sa zahtevima Crvene sportske internacionale i Socijalističke sportske radničke internacionale, ali i globalnim pokretom za oduzimanje Igara Berlinu (ili njihovom bojkotu), nastalim pošto je Hitler 15. septembra 1935. potpisao „Nirnberško pravo” i Jevreje proglasio poluljudima.
Prvi zagovornik bojkota bio je predsednik Olimpijskog komiteta SAD Ernest Li Džanke, koji je baš zbog tog stava izgubio izbore od mnogo konzervativnijeg Everija Brendidža, koji je docnije postao i predsednik MOK. U Evropi najglasniji protivnici Igara u Berlinu bili su predsednik Irske Imon de Valera i lord Majkl Kilanin, koji je 1972 nasledio Brendidža na čelu MOK, a najkonkretnija je bila Liga za zaštitu olimpijskog pokreta koja je početkom 1936. zasedala u Parizu i pozvala sve zemlje da dođu na paralelne „Narodne olimpijske igre” u Barselonu, u republikansku Španiju.
U Njujorku je čak formiran Komitet za prenošenje olimpijskih igara iz Berlina u Barselonu, ali ubrzo se u Španiji rasplamsao građanski rat i ova ideja je napuštena.
Jedino je Irska bojkotovala „olimpijadu” 1936. godine, a među sportistima 49 zemalja bili su i jugoslovenski, istina ne i fudbaleri, jer je većina članova državne reprezentacije odbila da putuje u Berlin.
Prethodno, krajem jula 1936. kada je prvi put olimpijska baklja krenula štafetno iz Olimpije (ideju je dao nemački profesor Karl Dim, navodno odobrio ministar propagande Jozef Gebels, a prihvatili Grci) ka Berlinu, u Jugoslaviji su radila dva odbora za doček – zvanični državni i nezvanični koji se pripremao da otme baklju.
Nažalost, u novinama iz toga doba objavljivano je samo ono što se dešavalo na zvaničnim dočecima (cenzore je bilo teško dva puta nadmudriti), ali posle Drugog svetskog rata u našoj olimpijskoj istoriji našle su se vesti o mnogim pokušajima da se spreči odlazak baklje do Berlina, koje su osujetile jake žandarmerijske snage koje su obezbeđivale olimpijsku baklju i njene nosioce. Bilo kako bilo ni jedan potpisnik apela da se bojkotuju Igre u Berlinu nije određen da nosi olimpijsku baklju...
Ž. Baljkas
[objavljeno: 08/04/2008]
Preuzeto sa sajta politika.co.yu »
Komentari na drugim sajtovima
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari