Zloupotreba baklje

Možda će nekome danas odzvanjati kao isprazna floskula podsećanje na ona antička vremena kada su koplja, buzdovani i ratne sekire bacani u trnje, da bi se na olimpijadi sportisti nadmetali u snazi i veštini. Od vremena modernog olimpizma Pjera de Kubertena naovamo, olimpijske igre postale su, nažalost, pravi magnet za proteste i bojkote. Praktično samo u dva slučaja (Rim 1960. i Barselona 1992) olimpijske igre su potekle bez političkih kontroverzi.

Ono što se događalo u Londonu i Gradu svetlosti, gde su demonstranti iz redova Partije zelenih prekinuli put olimpijske baklje, ne predstavlja stoga neko naročito iznenađenje. Toga će verovatno još biti u nekoj od ukupno 20 zemalja kroz koje treba da prođe olimpijski plamen na putu od Atine do Pekinga.

Stara dihotomija je opet na delu. Na jednoj strani, Dvadeset devete olimpijske igre po redu prilika su za vladu u Pekingu da pokaže svetu domete i savremena ostvarenja kineskog političkog i privrednog sistema. Kao što su to činili i drugi domaćini olimpijskih igara pre toga. Na drugoj, olimpijski plamen, koji ima simboličnu ulogu da predstavlja olimpijski idealizam, delovao je poput pravog svetionika za sve grupe i organizacija za zaštitu ljudskih prava da na velika zvona skrenu pažnju na stanje ljudskih prava u Kini, posebno na situaciju na Tibetu.

Pojedini analitičari zaključuju kako su ovako burne demonstracije protiv olimpijske baklje dobrim delom posledica toga što su zapadne vlade ignorisale ultimatume ovih organizacija da već sada saopšte da će bojkotovati Olimpijske igre u Pekingu. Nezadovoljnici zameraju vladama da više brinu o ekonomskoj moći Kine nego o političkom (ne)legimitetu tamošnjih vlasti.

Kad je reč o kineskim dometima u u oblasti poštovanja ljudskih prava, bar u onom smislu kako se ona shvataju na Zapadu, svakako ima osnova za prigovore. Ipak, ne treba biti preterano naivan i poverovati da su organizatori protesta na Krovu sveta baš slučajno izabrali tajming - neposredno pred polazak olimpijskog plamena iz Atine. Sve to, međutim, ne menja suštinu. Ni londonske ni pariske demonstracije protiv olimpijske baklje, pa ni eventualni bojkot Olimpijade od strane nekih zemalja - svedoče ranija iskustva - neće naterati kineske vlasti da promene svoju politiku. To je puka iluzija. Ceh će platiti samo atlete širom sveta. Uostalom, kao što reče Gunila Lindberg, švedski član Međunarodnog olimpijskog komiteta, "Olimpijska baklja je vlasništvo MOK, a ne kineske vlade".