Vesti » Večernje novosti 12.04.2008
Fabrike pune “robova”
Večernje novosti subota, 12. april 2008.
Ni u rakovičkom "Rekordu" ne dobijaju platu
SVAKOG jutra ustaju i na vreme stižu do svojih radnih mesta. U kancelarijama, halama, pogonima provode najmanje po osam sati. Od ostatka zaposlenih razlikuju se samo po jednom: oni na kraju meseca nemaju šta da prebroje. Njihove koverte su i bukvalno - prazne. U Srbiji je, prema podacima Zavoda za statistiku, u januaru ove godine bilo gotovo 76.000 radnika koji su “uredno” radili, a nisu primili platu!
Ko su ovi ljudi? Odgovor na naizgled jednostavno pitanje nije lako dati. Statistika ih ima u evidenciji, ali se u daljem traganju nailazi na zid. Za njihove sudbine, izgleda, malo je koga briga... “Novosti” su lakše pronašle konkretan primer, nego generalni zaključak o kojoj je strukturi zaposlenih reč.
- Platu nisam dobio od septembra prošle godine. Od ukupno 700 radnika, nas 150 svakog dana dolazimo u firmu, bez obzira na sve - priča Branislav Kečenević, radnik rakovičkog “Rekorda”. - Kupila nas je ruska firma. Tražili su da idemo u stečaj. Naši to neće, pa smo sada pred stečajnim postupkom. Sve se nadam - biće bolje. Neko će doći i kupiti firmu. To me i održava, a izdržavaju me deca.
SliČna nada “podgreva” još hiljade radnika u Srbiji. Iako mesecima ne “svraćaju” na blagajnu - na posao dolaze redovno.
- Radnici ostaju u svojim firmama da rade pre svega zato što smatraju da nemaju šanse da nađu drugi posao - objašnjava Vera Kondić, psiholog medicine rada. - Oni imaju određena očekivanja od te firme i misle da, ukoliko je napuste, neće nikada dobiti novac koji su im “zakinuli” ili će ostati bez otpremnine. Pored toga, naši radnici nisu dobri profesionalci i imaju jednu specifičnu karakteristiku: socijalna komponenta im je izraženija od radne. Oni na poslu ostaju, jer su navikli na kolege, prijatelje, osmislili su svoj dan i stekli navike. Nemaju procenu da stvari propadaju, pa ostaju do beskraja, očekujući nemoguće. I kada postane jasno da od posla neće ništa dobiti, po inerciji odlaze tamo.
DeŠava se da radnici u pogonu sami pokreću proizvodnju, čiste krug i ostaju prekovremeno. Prema radnom mestu se odnose kao prema sopstvenoj kući, ređa primere naša sagovornica. Veruju, kaže, da im je bolje tu nego da ne budu nigde. Tako potiskuju osećaj izgubljenosti.
Kao što smo već naveli, statistika sudbinama ovakvih radnika barata u redovnim izveštajima. Institucije, poput Ministarstva za rad ili Poreske uprave, međutim, nemaju predstavu iza kojih vrata ti ljudi provode radni dan.
- Mi takvih podataka nemamo - čuli smo od Rajke Vukomanović, načelnice Sektora za rad u Ministarstvu za rad. - Niti vodimo takvu evidenciju, niti to možemo da utvrdimo. U našem sektoru za zarade prate se primanja zaposlenih koji se finansiraju iz budžeta. Mogu da kažem da tu nema ljudi koji ne primaju platu. Po Zakonu o radu, poslodavac je dužan da isplaćuje makar minimalac. Držanje radnika bez plate je kršenje zakona.
Po zakonu ili mimo njega, tek ovakvih slučajeva je desetine hiljada. Septembar prošle godine bez plate je ispratilo 95.296 radnika u Srbiji. Pet meseci pre toga bilo ih je 105.456, a u septembru 2006. recimo - 117.433. Godinu ranije bez dinara radilo je 151.088 zaposlenih Srba.
U Savezu samostalnih sindikata, međutim, imaju trag. Tvrde da je reč pre svega o preduzećima koja prodajom nisu dospela u prave ruke, pa je privatizacija poništena.
- Iz glave mogu da vam kažem nekoliko takvih preduzeća - uzvraća Dragan Zarubica, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata. - Garantujem da u rakovičkom “Rekordu” ne primaju ni dinara. Među tim ljudima su zaposleni čije su firme u stečaju, ali i oni koji rade kod privatnika. Najveći deo, ipak, čine radnici preduzeća u kojima je poništena privatizacija. Tu su najveći problemi. Došli su državni zastupnici kapitala. Prethodni vlasnici su ih zavili u “crno”, zadužili, rasprodali imovinu. Plate ne primaju. Takva je situacija u “Magnohromu”, “Silosu”... Sigurno takvih slučajeva ima i kod privatnika, samo mi u takvim firmama nemamo jake sindikate i o njima manje znamo.
Dok je statistika prebrojala gotovo 80.000 onih koji za svoj rad nisu dobili ni dinara, prijave inspekciji rada za taj prekršaj u 2007. godini podnelo je 45 zaposlenih! Poslodavac koji je odgovoran za ovakvo nepoštovanje zakona moraće da plati od 800.000 do milion dinara. Preduzetniku preti kazna od 400.000 do 500.000 dinara, a odgovorna osoba u firmi morala bi da plati od 40.000 do 50.000 dinara.
- Poseban problem predstavljaju firme koje ne rade, a nije pokrenut postupak stečaja ili likvidacije - kažu u Inspektoratu za rad. - Zaposleni faktički ne rade kod poslodavca i njihov radno-pravni status nije rešen. U ovim slučajevima ne može da se govori o radnom odnosu, jer nema osnovnog elementa - rada zaposlenog. Poslodavci ne otkazuju ugovor o radu po bilo kom osnovu i to zato što nemaju finansijskih mogućnosti da zaposlenima isplate otpremnine u skladu sa zakonom. U ovim slučajevim inspekcija nema pravne instrumente da naloži poslodavcu preduzimanje određenih mera. Možemo samo zaposlene da uputimo na sudsku nadležnost radi ostvarivanja prava iz radnog odnosa.
STEČAJ NEMA VEZE
KADA bi u hiljade ljudi bez zarade spadali radnici čije su firme u stečaju, to bi objasnilo misteriju otkud toliko “besplatnih” radnika u Srbiji. Oni, međutim, ne ulaze u ovu statistiku.
- Kada se objavi stečaj nekog preduzeća, većini zaposlenih se prekida radni odnos - objašnjava Dušan Belanović iz Agencije za privatizaciju. - Ostaje jako mali broj radnika neophodnih za funkcionisanje preduzeća, neki računovođa ili kafe-kuvarica. Većina prestaje da bude zaposlena i postaju poverioci. Oni od preduzeća u stečaju potražuju zaostale zarade i čekaju da ih naplate od stečajne mase.
PRIVATIZACIJA
SINDIKALCI nagoveštavaju da bi najveći broj zaposlenih koji ne primaju zarade mogao da se “krije” u firmama čija je privatizacija poništena. Takvih preduzeća je, prema podacima Agencije za privatizaciju, ukupno 319. U njima je zaposleno čak 40.398 radnika. Sasvim je izvesno, međutim, da nisu svi oni sa novim gazdom ostali praznih novčanika. Deo, međutim, jeste, ali niko ne zna koliki.
SVAKOG jutra ustaju i na vreme stižu do svojih radnih mesta. U kancelarijama, halama, pogonima provode najmanje po osam sati. Od ostatka zaposlenih razlikuju se samo po jednom: oni na kraju meseca nemaju šta da prebroje. Njihove koverte su i bukvalno - prazne. U Srbiji je, prema podacima Zavoda za statistiku, u januaru ove godine bilo gotovo 76.000 radnika koji su “uredno” radili, a nisu primili platu!
Ko su ovi ljudi? Odgovor na naizgled jednostavno pitanje nije lako dati. Statistika ih ima u evidenciji, ali se u daljem traganju nailazi na zid. Za njihove sudbine, izgleda, malo je koga briga... “Novosti” su lakše pronašle konkretan primer, nego generalni zaključak o kojoj je strukturi zaposlenih reč.
- Platu nisam dobio od septembra prošle godine. Od ukupno 700 radnika, nas 150 svakog dana dolazimo u firmu, bez obzira na sve - priča Branislav Kečenević, radnik rakovičkog “Rekorda”. - Kupila nas je ruska firma. Tražili su da idemo u stečaj. Naši to neće, pa smo sada pred stečajnim postupkom. Sve se nadam - biće bolje. Neko će doći i kupiti firmu. To me i održava, a izdržavaju me deca.
SliČna nada “podgreva” još hiljade radnika u Srbiji. Iako mesecima ne “svraćaju” na blagajnu - na posao dolaze redovno.
- Radnici ostaju u svojim firmama da rade pre svega zato što smatraju da nemaju šanse da nađu drugi posao - objašnjava Vera Kondić, psiholog medicine rada. - Oni imaju određena očekivanja od te firme i misle da, ukoliko je napuste, neće nikada dobiti novac koji su im “zakinuli” ili će ostati bez otpremnine. Pored toga, naši radnici nisu dobri profesionalci i imaju jednu specifičnu karakteristiku: socijalna komponenta im je izraženija od radne. Oni na poslu ostaju, jer su navikli na kolege, prijatelje, osmislili su svoj dan i stekli navike. Nemaju procenu da stvari propadaju, pa ostaju do beskraja, očekujući nemoguće. I kada postane jasno da od posla neće ništa dobiti, po inerciji odlaze tamo.
DeŠava se da radnici u pogonu sami pokreću proizvodnju, čiste krug i ostaju prekovremeno. Prema radnom mestu se odnose kao prema sopstvenoj kući, ređa primere naša sagovornica. Veruju, kaže, da im je bolje tu nego da ne budu nigde. Tako potiskuju osećaj izgubljenosti.
Kao što smo već naveli, statistika sudbinama ovakvih radnika barata u redovnim izveštajima. Institucije, poput Ministarstva za rad ili Poreske uprave, međutim, nemaju predstavu iza kojih vrata ti ljudi provode radni dan.
- Mi takvih podataka nemamo - čuli smo od Rajke Vukomanović, načelnice Sektora za rad u Ministarstvu za rad. - Niti vodimo takvu evidenciju, niti to možemo da utvrdimo. U našem sektoru za zarade prate se primanja zaposlenih koji se finansiraju iz budžeta. Mogu da kažem da tu nema ljudi koji ne primaju platu. Po Zakonu o radu, poslodavac je dužan da isplaćuje makar minimalac. Držanje radnika bez plate je kršenje zakona.
Po zakonu ili mimo njega, tek ovakvih slučajeva je desetine hiljada. Septembar prošle godine bez plate je ispratilo 95.296 radnika u Srbiji. Pet meseci pre toga bilo ih je 105.456, a u septembru 2006. recimo - 117.433. Godinu ranije bez dinara radilo je 151.088 zaposlenih Srba.
U Savezu samostalnih sindikata, međutim, imaju trag. Tvrde da je reč pre svega o preduzećima koja prodajom nisu dospela u prave ruke, pa je privatizacija poništena.
- Iz glave mogu da vam kažem nekoliko takvih preduzeća - uzvraća Dragan Zarubica, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata. - Garantujem da u rakovičkom “Rekordu” ne primaju ni dinara. Među tim ljudima su zaposleni čije su firme u stečaju, ali i oni koji rade kod privatnika. Najveći deo, ipak, čine radnici preduzeća u kojima je poništena privatizacija. Tu su najveći problemi. Došli su državni zastupnici kapitala. Prethodni vlasnici su ih zavili u “crno”, zadužili, rasprodali imovinu. Plate ne primaju. Takva je situacija u “Magnohromu”, “Silosu”... Sigurno takvih slučajeva ima i kod privatnika, samo mi u takvim firmama nemamo jake sindikate i o njima manje znamo.
Dok je statistika prebrojala gotovo 80.000 onih koji za svoj rad nisu dobili ni dinara, prijave inspekciji rada za taj prekršaj u 2007. godini podnelo je 45 zaposlenih! Poslodavac koji je odgovoran za ovakvo nepoštovanje zakona moraće da plati od 800.000 do milion dinara. Preduzetniku preti kazna od 400.000 do 500.000 dinara, a odgovorna osoba u firmi morala bi da plati od 40.000 do 50.000 dinara.
- Poseban problem predstavljaju firme koje ne rade, a nije pokrenut postupak stečaja ili likvidacije - kažu u Inspektoratu za rad. - Zaposleni faktički ne rade kod poslodavca i njihov radno-pravni status nije rešen. U ovim slučajevima ne može da se govori o radnom odnosu, jer nema osnovnog elementa - rada zaposlenog. Poslodavci ne otkazuju ugovor o radu po bilo kom osnovu i to zato što nemaju finansijskih mogućnosti da zaposlenima isplate otpremnine u skladu sa zakonom. U ovim slučajevim inspekcija nema pravne instrumente da naloži poslodavcu preduzimanje određenih mera. Možemo samo zaposlene da uputimo na sudsku nadležnost radi ostvarivanja prava iz radnog odnosa.
STEČAJ NEMA VEZE
KADA bi u hiljade ljudi bez zarade spadali radnici čije su firme u stečaju, to bi objasnilo misteriju otkud toliko “besplatnih” radnika u Srbiji. Oni, međutim, ne ulaze u ovu statistiku.
- Kada se objavi stečaj nekog preduzeća, većini zaposlenih se prekida radni odnos - objašnjava Dušan Belanović iz Agencije za privatizaciju. - Ostaje jako mali broj radnika neophodnih za funkcionisanje preduzeća, neki računovođa ili kafe-kuvarica. Većina prestaje da bude zaposlena i postaju poverioci. Oni od preduzeća u stečaju potražuju zaostale zarade i čekaju da ih naplate od stečajne mase.
PRIVATIZACIJA
SINDIKALCI nagoveštavaju da bi najveći broj zaposlenih koji ne primaju zarade mogao da se “krije” u firmama čija je privatizacija poništena. Takvih preduzeća je, prema podacima Agencije za privatizaciju, ukupno 319. U njima je zaposleno čak 40.398 radnika. Sasvim je izvesno, međutim, da nisu svi oni sa novim gazdom ostali praznih novčanika. Deo, međutim, jeste, ali niko ne zna koliki.
Preuzeto sa sajta novosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari