Miladin Ševarlić: Ministri prolaze, a poljoprivreda propada

Poljoprivreda Srbije u poslednjih dvadeset godina još nije uspela da se vrati na grane na kojima je bila pre dve decenije. Stočarska proizvodnja pala je na 33 odsto ukupne vrednosti poljoprivrede, a to je upravo alarm da nešto hitno mora da se preduzme, jer sve što je ispod 40 odsto, znači da nam je poljoprivreda potpuno nerazvijena, kaže u intervjuu za Biznis Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu i predsednik Društva agrarnih ekonomista.

On naglašava da se od 2000. pa do danas promenilo čak pet ministara poljoprivrede, ali da još ne postoji valjana strategija razvoja poljoprivrede. Osim jednog bledog pokušaja 2005. godine i najave sadašnjeg ministra da će uskoro promovisati novu strategiju, još nema nikakvog dokumenta na osnovu kojeg bi mogli da se usvajaju adekvatni zakoni.

Koji je to glavni cilj koji poljoprivreda Srbije treba da postigne u narednom periodu, pre nego što uđemo u EU?

- Srpski agrar treba najpre da dostigne obim proizvodnje koji je imao između 1986. i 1990. godine, kada su u toj oblasti postizani najbolji rezultati. To moramo da ostvarimo u pretpristupnom periodu, kako bismo imali što bolje pregovaračke pozicije za određivanje nacionalnih kvota. Neophodno je da postavimo cilj, da budemo konkurentni sa poljoprivredom barem Italije i Francuske, ako ne i Nemačke, Danske i Holandije.

Kako ćemo to da uradimo?

- Pre svega znanjem, jer je to najeftinija investicija. Uloga poljoprivredne savetodavne službe je prilično zanemarena, dok je, istovremeno, preko tri hiljade poljoprivrednih inženjera nezaposleno. Posebno su anatemisane zemljoradničke zadruge kao relikt bivšeg sistema, a to je drugi noseći stub razvoja poljoprivrede u zemlji sa ovakvom agrarnom strukturom. Neophodna je i prava strategija razvoja poljoprivrede, na osnovu koje bi se kreirali i adekvatni zakoni.

Da li je realno očekivati da se to zaista i desi, da ćemo dostići „glavni cilj"?

- Da, ako budemo uvažili tuđa iskustva, pažljivo pratili klimatske promene i pravovremeno reagovali na njih, i više uvažavali svoju nauku i struku.

Zašto nam je krenulo po zlu?

- Pripadnike moje generacije tretirali su kao nepodobne „kadrove iz propalog režima", izuzimajući „članove novih partija na vlasti". A mlađe kolege ili još nisu imale dovoljno znanja ili lične kuraži da se suprotstave naučno i stručno invalidnim agrarno-političkim rešenjima. Istovremeno, nažalost, deo pripadnika naše agrarne struke je idolopoklonički aminovao nakaradna rešenja zarad lične promocije i materijalnih privilegija. Svako ko je pročitao Rajsov amanet pod naslovom „Čujte Srbi" zna da odgovornost za stanje države i naroda ne snose ni seljaci ni radnici, već „pokvareni političari" i „kvaziintelektualci". A u vremenu tranzicije najgora je kombinacija kad „kvaziintelektualci" steknu privilegije „pokvarenih političara".

Koje su greške, pravljene u prethodnom periodu, dovele do ove situacije?

- Osnovna greška je to što nismo samo malo bolje pogledali u tuđa dvorišta, primenili njihova pozitivna iskustva i izbegli greške koji su drugi pre nas pravili. Na primer, slovenačko iskustvo u reformi agrarnog sektora privrede je za nas više nego dragoceno, s obzirom na to da smo živeli u istoj državi sa istim privrednim sistemom, a imamo i sličnu agrarnu strukturu.

Kako se to odigravalo kod nas?

- Uglavnom nakaradno. Ukazivao sam na to da je privatizacija zemljišta bila protivustavna. Naime, izvršena je još dok je postojala društvena svojina koja je eliminisana iz ustava tek prošle godine. Drugi nonsens je to što smo donošenjem novog Ustava eliminisali društvenu svojinu ali se, zbog političkog pritiska, i dalje praktično onemogućava pretvaranje društvene imovine stvorene radom zadrugara u zadružnu svojinu. Zato sam, kao najpravičnije rešenje, više puta javno predlagao da se donese Lex specialis kojim bi se društvena imovina u zadrugama prevela u zadružnu svojinu.

Dok je poljoprivreda Srbije propadala, šta je radila stručna javnost?

- Stalno smo predlagali mere nadležnima koji su hteli da nas čuju ili da čitaju naše radove. A bilo je i pojedinih ministara koji su našu poljoprivrednu nauku i struku javno omalovažali. Tek smo sa ministrom Milosavljevićem postigli dogovor da Društvo agrarnih ekonomista svakog septembra organizuje skupove na kojima će se analizirati efekti primenjenih mera i predlagati nove za narednu godinu.

Ali niko vas nije slušao?

- Nije. Mislim da je to zbog toga što su svi nastojali da po svaku cenu samo što više pune državnu kasu u procesu aukcijske i, posebno, tenderske privatizacije, a delimično i zbog toga što nisu uvažavali osnovna znanja o agroekonomskim aspektima razvoja poljoprivrede. Osim pokušaja bivše ministarke Ivane Dulić-Marković da napravi strategiju poljoprivrede, ništa se od 2000. nije planiralo. A i ta strategija donela je više štete nego koristi.

Zašto?

- To je u najvećem delu prepisani master plan poljoprivrede Srbije koji je naručila Evropska agencija za rekonstrukciju, i o kome pre Dulićeve, ni Veselinov, a ni Jevtić nisu hteli da razgovaraju. Da bi opravdala sredstava uložena u izradu master plana, Dulić-Marković ga je ponudila kao „svoju strategiju". U toj strategiji na listi 25 izvozno najkonkurentnijih proizvoda iz Srbije bila je čak i „dlaka kitove kosti".

Ali taj dokument nije usvojila skupština i on nije postao obavezujući.

- Na osnovu njega su doneseni zakoni kojima su pojedini antiekonomski stavovi te strategije postali obavezujući. Najeklatantniji primer je Zakon o poljoprivrednom zemljištu, čija su pojedina rešenja potpuno apsurdna i nacionalno štetna. Strahujem da ćemo se, nažalost, uzeti u pamet tek kad padne krv međusobno suprotstavljenih radnika ili paora na državnim parcelama koje se izdaju u zakup. Posle primene takvog zakona, imamo domino efekat sa negativnim posledicama u celoj agroprivredi, koje se iz dana u dan multiplikuju.

Kakve su vaše prognoze? Čini se da niste posebno optimistični.

- Citiraću Nikolu Pašića „Spasa nam nema! Propasti nećemo!" i dodati da su poljoprivrednici vrlo žilavi i preživeli su mnoge loše i manje loše mere agrarnih politika. Agrarni sektor je to delimično i dokazao posle kolapsa u 2000, jer ipak već treću godinu uzastopno ostvarujemo suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih proizvoda.