Prika moj, al’ volem golubove lepezanere!

Gledimo okolo salaša, lenija od tvrdog materijala i kad okiša može se kolima doći dovde.

- Sve je to sredio Rino, kupio je onaj salaš priko duži, pokrio ga trskom i k’o iz filma je. Kaže moj komšija Rino:“Posle svih poslova volem da divanim sa kozama.“ Znaš prika, zapatio je desetak koza, neka fina rasa i biće kozjeg mleka, ima i jarića, a kozje mleko ti je medicina i doktori ga preporučuju za one slabijeg zdravlja. A, Splića Samardžija je tako uredio Salaš 137 da uživam kad ga gledim ovako ispred konga sa šamlice. Oće ti mladi ljudi da stvaraju i treba im dati da rade. Što se tiče poljoprivrede i države to ti je, prika moj, muka živa. Samo daj pa daj, a kad oni treba da plate robu to je muka jedna.

Al’ ima lepšeg divana, jelda! Kad je bio u modi „Beli bircuz“, Pera ga je drž’o i nije išlo pa zatvorio tako da sada rakiju domaću popijem il’ sam, il’ sa komšijama tu u kujnici, a kad oću neko lepo vino, trknem do Samardžije pa na iskap. Vratim se na moj salaš i nastavim da radim. Nikad da sve postignem, radi se na salašu od svanuća pa do mraka, a za sutra uvek nešto preostane. Krave traže svoje, ovce i živina isto, a imam valjda prava i na uživanciju – i gledim onda u moje lepezanere.

Strina Vere kreči voćke, bele se stabla na prolećnom suncu. Sve je u red, višnje, jabuke petrovače, oraji i kruške, a naravno bagreni su poređani ko vojska na straži, u vrstu i čuvaju salaš Gagijev od vetra i olujine kad naiđe.

- Nema od krečenja ništa da voćke nismo prskali i da ih ne štitimo i ne đubrimo, a između voćaka je posejano povrće, samo što nije pristiglo – mladi luk, zelena salata, paradajz rasađujemo, a posejan je i pasulj. Moj Gagi i ovi mlađi volu kad im skuvam boraniju, onako posnu i samo malko preliju je ovčijim kiselim mlekom, divani nam strina Vera i ide u sobu da donese venčanu sliku svoje unuke Vesne i zeta Bojana. Kaže da su ko naslikani: lepi su ne samo što su naši. Vesna je u varoši sada, a Bojan na poslu u firmi, ostan’te još malo i eto njih.

Posao naš nas tera da idemo dalje, drugom prilikom na salašu će biti sve tri generacije, a i vreme je da Gagi krene da namiruje stoku. Ne bi ovaj salaš Brzakovih bio k’o iz modle kad bi se divanilo po celi dan.

- E, boj se Boga, još je divanio moj pokojni baba, koji ne bi poverov’o sada kad bi mu kaz’o da za litru mleka ne mož’ kupiti flašu piva. E, to je, prika moj, paorska muka svakidanja.

Jovan Tanurdžić

Foto: N. Stojanović

Poslato 12.04.2008