Znanjem i perom protiv zaborava

Priznajem, da sam opširnije trebao o mnogome čemu govoriti, ali i pri najboljoj svojoj volji nesam mogao za sad onamo dospeti, gde bi prevrćući i tražeći više što iznašao. No budem li sretan, da uzmognem opširniji opis i pojedinosti doneti, truda neću žaliti i drugo punije ću izdanje udesiti”. Ovako u predgovoru svoje prve knjige “Karlovci sa njihovom okolinom” objašnjava razloge zbog kojih se latio pera i na papir stavio mnoštvo dragocenih podataka o Karlovcima 1882. godine gimnazijski katiheta, a potonji protojerej i paroh Gornje srmskokarlovačke crkve Vasilije Konstantinović, prvi pisac karlovačke istorije. Revnosni prota pišući ovu i ostale knjige, a oslanjajući se pri tom bezmalo samo na sopstvena zapažanja i saznanja, nije mogao ni slutiti u kolikoj će meri sve što je od štiva ostavio iza sebe biti nepresušni izvor podataka kasnijim istraživačima i autorima mnogobrojnih dela.

Iako tvorac značajnog kulturnog blaga u kom se iskazao kao vrlo vešt putopisac, pedantni hroničar, analitičar i nadasve brižan pastir svome pravoslavnom narodu, o čijim zaslužnim predstavnicima je napisao čitave nizove redaka punih uvažavanja i poštovanja, o njemu se, osim da je bio pripadnik porodice koja i danas postoji u Karlovcima, ne zna mnogo. Čak ni to kako je izgledao. O njemu je, sva je prilika, jedino pisao protosinđel hadži dr Stefan Čakić u knjizi “Otrgnuti od zaborava”, u sklopu prikaza biografija sveštenika koji su sahranjeni u Karlovcima od 1900. do 1988. godine. Prema Čakićevom pisanju, Vasilije Konstantinović je rođen 2. februara 1840. godine u Karlovcima od oca Konstantina i majke Julijane. Potiče iz jedne od najstarijih i najuglednijih karlovačkih trgovačkih porodica. Školovao se u rodnom mestu završivši Karlovačku gimanziju i Bogosloviju. Izuzev što je kao učitelj Srpske zemunske osnovne škole dve godine živeo u Zemunu, ceo život je proveo u Karlovcima. Stanovao je u sadašnjoj Ulici patrijarha Rajačića 6 , u kojoj i danas žive potomci njegovog rođenog brata Nikole, takođe sveštenika, sa službom u Čortanovcima. Tu kuću su Konstantinovići kupili, a inače je sazidana 1778. godine.

Vasilije Konstantinović je kao prvi stalni katiheta sa redovnom platom predavao veronauku u Karlovačkoj gimanziji od 1871. do 1884. godine. Pre njega su tu dužnost besplatno obavljali klirici i mesno sveštenstvo. Šest godina posle toga predavao je u Bogosloviji, a potom je izabran za paroha Gornje crkve.

Prota Stefan Čakić piše da se Konstantinović i kao paroh bavio pedagoškim radom. Obilazeći parohiju “propovedao je higijenu i nastojao da seljak provodi racionalniji život. U slobodnim časovima piše o starim Karlovčanima i skida veo zaborava sa mnogih. NJegova knjiga “Karlovci” puna je dragocenih podataka o istorijskim, prosvetnim i ekonomskim prilikama u Karlovcima”.

Knez Miloš darivao Gornju crkvu

Prema pisanju Vasilija Konstantinovića, priložnici Gornje crkve bili su i knez Miloš i kneginja LJubica. Čuvši dok je neko vreme živeo u Beču od svog savetnika Jakova Živanovića da u karlovačkoj crkvi postoji đakonski stihar koji je jako star i više nije za upotrebu, knez je dao da se “načini lep skupocen stihar zlatom opervažen, koji je krojem sa svim vizantijski i vrlo širok. Kad je bio gotov pošalje ga svojoj kneginji LJubici , koja se tada u Novom Sadu bavila, da ona donese i preda gornjoj crkvi, gde je dotični paroh i starešine te općine lepo dočekaju i na ovom lepom daru toplo joj blagodare.”

Prota Konstantinović je bio oženjen Katarinom Runjanin rodom iz Kuzmina, bliskom rođakom Josifa Runjanina, autora muzike za hrvatsku himnu i koračnice “Rado Srbin ide u vojnike”, koji se inače školovao u Karlovcima. Vasilije i Katarina su imali dvoje dece, sina Kostu i kćerku Stojanu, ali su oni kao mali umrli. Na dva mesta u svojim knjigama Vasilije spominje i opisuje svoju suprugu, ali pri tom ne govori o njoj u prvom licu.

Takođe je navodi kao priložnika Gornje crkve, kojoj je ostavila 600 kruna za spomene i parastose svake godine u Todorovu subotu. Darovala je i šest celivajućih ikona, prostirač od najlepšeg sprskog platna za Hristov grob i jedno crno svešteničko “odjejanije”. Katarina Konstantinović nije darivala samo Gornju crkvu, postoje podaci da je 1869. godine postavila ikonu svetog Jovana Krstitelja na česmu, takozvanu Mijinu vodicu između Sviloša i Ležimira. Umrla je u četrdesetsedmoj godini života. Te godine kada mu je preminula supruga, 1892. Vasilije je izdao svoje drugo delo “Sto godina u prošlosti-Karlovačka gimnazija od 1791-1891 i grobovi njenih dobrotvora”.

Nije sigurno, ali veruje se da je napisao sedam knjiga, barem ih toliko poseduju njegovi indirektni potomci. NJegov prvenac o Karlovcima i njihovoj okolini sadrži obilje zanimljivosti o ovom mestu pred kraj 19. veka. Prilježni karlovački hroničar nije štedeo truda i zabeležio je čak i kako su se kretale cene osnovnih životnih namirnica na izmaku 1881. i početkom naredne godine, te dao precizan prikaz kretanja nadnica u to doba. Kritički se osvrtao na razne pojave u Karlovcima i tražio uzroke mnogim od njih. Tako je kao jedan od razloga “opadanja ovog mesta” naveo to što u Karlovcima ima mnogo udovica koje posle smrti muževa ne zasnivaju ponovo porodice, a i znatan broj neženja. Za tu, kako kaže ubitačnu naviku, veli da nije “svojina srpskog naroda, no je preostala u nas od Grka i Cincara, kojih negda dosta beše među našim narodom, pa se kao potraguša provlači još dosta koje čega od tih tuđinaca i kroz naše življenje”.

Izuzetan prikaz prilika u Karlovcima između 1885. i 1895. kada je filoksera uništila sve vinograde i koja je bila uzrok ekonomskom propadanju dao je u delu “Deset godina u parohiji” . “Ova je bolest”, piše Vasilije,”celoj Fruškoj gori zadala jaki udar i život je u svima tu ležećim mestima postao dosta težak. Najgore pak osećaju žitelji i građani karlovački. Dok su ostala mesta u okolini imala i drugi po neki izvor za svoje uživanje i održanje, ovo se mesto jedino vinogradarstvom bavilo te usled ovog uzroka i svet se jako zbunio i uplašio, jer ga je pojav ove bolesti sa svim oborio“.

Koliki trud je uložio u svoj spisateljski rad najbolje se može zaključiti iz dela koje predstavlja putopis “ Trideset dana na ubavu putu” u kom je predstavio 37 mesta Srema dajući podroban opis svakog od njih sa nizom zanimljivosti. Dobivši zadatak od pretpostavljenih da obiđe karlovačku protopopiju i sagleda stanje u crkvama i školama, te napiše izveštaj, prota Vasilije je 12. maja 1896. godine pošao na put, nakon kojeg je nastala ova izuzetna knjiga. Obavljajući zadati posao, nije propustio da zabeleži ponešto, što nije spadalo u zadatak koji je dobio.

Sličan pristup imao je i pri stvaranju knjige “Blago Srema” o najpoznatijim izvorima, česmama i bunarima u Sremu. O tome kako je dolazio do podataka o sveštenicima i gimnazijskim i crkvenim priložnicima kaže : ”Nisam žalio truda, nego sam i po koju staricu opteretio pitanjima držeći da će mi mnoga znati na pitanja odgovoriti. Kod mnogih sam naišao šta je čula od čule , pa ako je to išlo u prilog samoj ličnosti a osnovano je na istini, skupio sam i zabeležio”.

Ovaj prilježni karlovački hroničar i veliki zaljubljenik u Karlovce preminuo je 1911. godine , samo godinu dana po izlasku iz štampe njegove poslednje knjige “Spomenak minulog doba II”. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Čeratskom groblju. Zahvaljujući ljubaznosti potomaka, čitaoci “Dnevnika” imaju priliku da vide jedinu protinu fotografiju i pisaći sto na kom je verovatno ispisivao stranice o karlovačkoj prošlosti.

Zorica Milosavljević

Poslato 12.04.2008