Gazda je dužan da dobro zamesi

Nedaleko od Apatina, u selu Svilojevu, koje broji nešto više od 1.300 meštana, danas postoji samo jedna pekara.

Nekada, istina samo povremeno, radile su uz nju i po dve, ali nisu dugo opstajale. Ova poslednja odvajkada je vlasništvo porodice Mesaroš. Do pre godinu dana radnju je vodio majstor Imre sa ženom Anom, a onda ga je zamenio stariji sin Robert i njegova supruga. Aktuelni gazda zna da su hleb pekli i njegov deda, i pradeda, i kako kaže porodično predanje, pekara je stara koliko i selo, a ono je pre nekoliko godina proslavilo prvi vek postojanja, od prvog ašova koji su paori zakopali za temelje kuća usred atara.

– Prvo sam u pekari svome ocu pomagao još kao dečačić, a nakon toga bio sam šergt i pre koju godinu, s punih 40 i nešto godina radnog staža, odlučio da odem u penziju. Volim taj moj zanat, mada nije nimalo lak. Ceo život se radilo noću, bez godišnjeg odmora – priča Imre, a njegova supruga, očigledno zadužena za kućni budžet, dodaje da ni zarada nije baš prelivala.

Ipak, zadovoljni su jer im je pekara omogućila da kako-tako prežive, odškoluju dva sina, ali, kako kaže, nikad nisu ni pomislili – a još manje poželeli – da im deca budu pekari. No, „život komedijant“ odlučio je drugačije.

– Posle srednje škole, zaposlio sam se u Rečnom brodarstvu u Apatinu, a zatom odlučio da završim i Višu prehrambeno-tehnološku. Stekao sam diplomu, relativno dugo čekao i tražio posao u struci, ali uzalud. Radio sam i kao zidar i svašta još, a na kraju odlučio da preuzmem očevu firmu – priča Robert.

I nije preuzeo samo pekaru nego i kompletnu metodologiju. Iz tako male i stare pekare svakoga jutra, zavisno od dana u nedelji, izlazi i do 150 vekni, "kilaša" i "dvokilaša", kako ih narod i dalje kolokvijalno zove, mada su na vagi nešto lakši. Pre nego što zamirišu i zdravo porumene mora svaku Robert posebno da ručno oblikuje, jer mu je jedina pomoć "mikser" za mešanje testa. A već ranom zorom rafovi radnje, koja je u okviru porodične kuće, puni su vrućeg hleba. Meštani ih začas razgrabe, a Robertova supruga već u devet ujutru zaključava vrata. Tako je to u selu.

Osim po čitav vek neprekinutoj tradiciji i domaćem hlebu bez aditiva, koji se može jesti i posle nekoliko dana, pekara je poznatija po perecama, i to ne bilo kakvim, nego onim pravim, svilojevačkim. I kad im nije usput, svrate do Mesaroševih motorizovani Novosađani, Beograđani, Subotičani... Svako od meštana ko putuje u veliki grad mora prijateljima obavezno poneti perece, jer u suprotnom – bolje mu je da se ne pojavljuje na vratima. Bila bi to uvreda, koja se teško prašta. Ne zna se ko ima „tapiju“ na recept, ali Mesaroši kažu da su ih oduvek tako pravili, a nisu čuli da ih neko „kopira“. A što je najvažnije: perece prave samo zimi, i to petkom.

– Popodne zamesim testo, a onda se svi ukućani moraju angažovati na savijanju pereca. Slažu se na posebne drvene daske i na hladnom ih držimo sve do ujutro. Zbog toga ih ne možemo praviti kad je toplo. Ujutro se zakuva voda u kazanu i u tako ključalu spuštamo perece, potom slažemo u tepsije i stavimo u zagrejanu peć. Kad su napola ispečene, vade se, posipaju solju a zatim ih vraćamo u pećnicu dok ne porumene – objašnjava Robert.

Jeste oko njih mnogo posla, ali mladi gazda ne želi da odustane, jer upravo pereci su nešto po čemu ih mnogi pominju i izvan atara. Nešto se mora raditi i zbog zadovoljstva drugih!

– Biti pekar nikad nije bilo, a najmanje je sada, unosan posao. Oduvek je cena litra mleka bila identična s cenom vekne hleba. No, trenutno je mleko dva puta skuplje. Pre godinu dana kilogram brašna koštao je 16, a vekna 28 dinara. Danas je brašno 35 a vekna hleba 38 dinara. Osim toga, u selu ne možemo praviti kolače i druga peciva kao u gradu, jer se to kod nas manje kupuje. A i da ih pravimo, ne bismo mogli sami, već bismo morali još nekoga da zaposlimo, što trenutno sebi ne možemo da priuštimo – vajka se Robert, ali optimistično naglašava da će, ipak, ostati pekar.

Jelisaveta Prelčec

Poslato 15.04.2008