Literatura stvara nadu koju politika briše

Jedan od najpoznatijih italijanskih pisaca političke satire, Stefano Beni (Bolonja, 1947) bio je gost Drugog međunarodnog festivala proze Prozefest u Novom Sadu. Beni se, pored pisanja romana, drama i poezije, bavi i novinarstvom i režijom. Nakon što je 1983. debitovao naučnofantastičnim romanom "Zemlja", pridružio se plejadi najčitanijih italijanskih pisaca. Napisao je više od 20 knjiga u različitim žanrovima sa kojima se vešto poigrava. Uprkos mračnim, fantastičnim i prenaglašenim likovima njegove su priče bliže realističkom izrazu. Dela su mu prevedena na nekoliko svetskih jezika, a kod nas je objavljena knjiga "Kafić ispod mora" (Prosveta, 1996), "Priče iz kafića" (Plato, 2007), a neposredno pred nastup Stefana Benija u novosadskom kafeu "Atrijum", u okviru Prozefesta u sredu uveče, iz štampe je izašao njegov roman "Baol - jedna mirna režimska noć" (izdavačka koprodukcija Kiše i Prometeja).

Knjiga u eri interneta

- Knjiga je kroz istoriju bila u opasnosti od drugih medija najmanje deset puta, i svaki put je uspela da opstane. U Italiji neprijatelj knjige nije internet već televizija. Knjige su prilično zastupljene na internetu i mladi razmenjuju informacije o literaturi. Ako oni i provode sate i sate za internetom, tamo im se pruža zaista mnogo informacija o knjigama. Za razliku od interneta, na italijanskoj televiziji se skoro nikada ne priča o knjigama. Naša televizija ima strah od knjige. Ne znam šta će ubiti knjigu, ali sam gotovo siguran da to neće biti internet.

U čemu se sastoji jedna "mirna režimska noć"?

- To je knjiga koja je napisana pre nego što je Berluskoni došao na vlast, ali koja zamišlja svet upravo onakvim kakva je postala Berluskonijeva Italija. Kada je knjiga objavljena svi su se pitali: Kakva je ovo ludost? a sada me pitaju: Kako si mogao znati?

Da li Vaša satira ukazuje na društvene i političke pojave, ili je stvar otpora prema njima?

- Ne smatram da sam satiričar. Pisac sam koji koristi ironiju da kaže ono što mu se sviđa ili mu se ne sviđa. Satiru sam koristio možda u onom smislu u kojem se satira inače koristi kada sam pisao kolumne za novine. Dakle, ako neko ima ironičan pogled na realnost, koristi ironiju koja ne prihvata težak jezik moći, ne znači i da je satiričar. Kada moćnici kažu: Stvari će ići ovako, ironija kaže: Ne, mogle bi ići i ovako. U mnogo slučajeva, na taj način, ironija vidi stvari unapred, predviđa stvari.

Ako vreme ne zahteva tvoju najbolju stranu, izmisli neko drugo vreme - citirali ste Baolina u prologu Vašeg romana, koji je upravo objavljen kod nas. Da li je ovo naše vreme zahtevalo Vašu najbolju stranu?

- Istorija književnosti se upravo i sastoji od autora koji su išli protiv svog vremena i koji nisu bili zadovoljni svojim vremenom. Mislim da to nije nikakav heroizam, ali momenat kada stvari idu loše, to je vreme kada se zaista treba truditi, najviše što se može. Tada treba menjati stvari. U tome je razlika između politike i literature. Politika je tu jer treba da nam izbriše nadu, a literatura treba da nam je stvara.

Iz Vašeg ugla, kakva je današnja situacija u italijanskoj književnosti?

- Književnost je uvek bila otvorena. Još sam pre trideset godina upoznao i ruske i srpske pisce. Granice su bile otvorene i ranije, a sada one gotovo i ne postoje. Italijanski pisci se, takođe, dosta prevode u svetu. Ovo je trenutak kada je italijanska književnost zaista dobra književnost.

Koji su Vama pisci iz Italije značajni?

- Ako imate jedno sat vremena, reći ću vam. Od Dantea pa do danas... Sada kada radim u pozorištu, čitam književnike iz 20. veka jer je to bio vek kada je u Italiji bilo izuzetnih pripovedača. Uzmimo samo Bucatija i Itala Kalvina ali i mnoge druge. Kako je sada prošlo izvesno vreme od tada, vidi se sa više jasnoće da je to bio zaista sjajan period. I sada u mojoj zemlji ima dobrih pisaca, ali mislim da je potrebno da prođe određeno vreme kako bi se nešto okvalifikovalo kao izuzetna vrednost.