Vesti o ustanku u Hercegovini stigle iz Beča

Uspeh u odmeravanju snaga s Bizmarkom doneo je Dizraeliju novu popularnost. Britansko javno mnjenje, uznemireno usponom Nemačke, bilo je umorno od Gledstonove miroljubivosti. U aktivnoj spoljnoj politici i nacionalističkoj retorici bio je izvor Palmerstonove moći i popularnosti, i Dizraeli je to znao. "Verujem da još od Pama nismo bili ovako energični, a u roku od godinu dana bićemo još energičniji", obećavao je ledi Bredford, koja mu je, zajedno sa svojom sestrom, ledi Česterfild, u svakodnevnoj prepisci postepeno zamenjivala pokojnu sestru i pokojnu ženu.

Trijumf nad Bizmarkom nije samo obnovio britanski prestiž i sačuvao ravnotežu snaga. Zajednička rusko-britanska intervencija protiv Nemačke nanela je ozbiljan udarac Trojecarskom savezu. Razbijanje saveza tri carevine ostaće jedna od glavnih Dizraelijevih spoljnopolitičkih ambicija.

Odnosi između Britanije i Rusije popravili su se još u maju 1874. zahvaljujući ženidbi Viktorijinog drugog sina, vojvode od Edinburga, kćerkom cara Aleksandra II. Prilikom svadbenih svečanosti u Vindzoru i Londonu Dizraeli je čak sprečio diplomatski incident, kada je uspeo da ubedi svojeglavu kraljicu da odustane od ranije utvrđenih planova i da ne napusti London pre carevog odlaska.

Kao pragmatičan političar, Dizraeli nije doživljavao Rusiju kao večitog, sudbinskog protivnika Britanije. Saradnja iz aprila i maja 1875. dodatno je doprinela popuštanju napetosti između dveju zemalja.

Na početku svog mandata, uoči samog početka krize na Balkanu, Dizraeli je pronalazio zajednički jezik s ruskim državnicima. I kada ustanak u Hercegovini bude počeo, Dizraeli će se po prestoničkim salonima i klubovima često i rado viđati s grofom Šuvalovom, koga je od milja zvao "Šu"; neretko će biti gost i u Šuvalovljevoj rezidenciji.

Prve vesti o ustanku u Hercegovini stigle su u londonski Forin ofis iz Beča već 10. jula 1875, sutradan po prvim ozbiljnijim okršajima između Srba i Turaka na visovima oko Nevesinja. Konzul Tejlor iz Dubrovnika je javljao o sukobima, o tajnoj pomoći koju pobunjenicima pruža Crna Gora, ali i o zastavama Austrougarske, koje su se pojavile na položajima ustanika. Tokom jula su iz Sarajeva, Carigrada, Beograda i Beča stizale potvrde da pokret u Hercegovini postaje sve masovniji i ozbiljniji.

Dizraeli je, u svojoj prepisci, ustanak u Hercegovini pomenuo tek 20. avgusta 1875. godine. I tada je tvrdio da zbivanja nisu imala onaj značaj koji su im pridavale londonske novine. Kako je pisao ledi Bredford, čim je, pre jednog ugodnog ribljeg obroka, primio prve vesti o hercegovačkoj pobuni, prvo što je uradio bilo je da, zajedno s Derbijem, telegrafiše ambasadoru u Beču, s nalogom da se ispitaju "prave želje" austrougarskog ministra spoljnih poslova, grofa Đule Andrašija. Odgovor iz Beča bio je umirujući i Dizraeli je zaključio da će, ako Austrougarska zaista bude neutralna, kako je Andraši obećavao, pobuna brzo biti ugušena. Primetio je da je i sultan Abdulaziz, u razgovoru o ustanku sa britanskim ambasadorom u Carigradu Henrijem Eliotom, izneo slično mišljenje o presudnom značaju stava Austrougarske.

U evropskim diplomatskim salonima već se uveliko govorilo o ambicijama Habzburške monarhije u Bosni i Hercegovini. Sumnje Londona pobuđivale su aktivnosti guvernera Dalmacije barona Rodića, kao i poseta Franca Jozefa toj pokrajini, u aprilu 1875. godine. Car, koji u privatnim razgovorima nije krio svoje namere u Bosni i Hercegovini; tada se susreo s katolicima iz zapadne Hercegovine, i oni su se, ohrabreni njegovim zaštitničkim stavom, podigli na oružje već u junu 1875. Tokom puta po Dalmaciji Franc Jozef se sreo i sa crnogorskim knjazom Nikolom Petrovićem, za koga se znalo da ima znatan uticaj na pravoslavne Hercegovce. Tek kada su se i oni pokrenuli, 9. jula, započeo je pravi ustanak. Danas u istoriografiji ima mišljenja da je između crnogorskog knjaza i habzburškog cara došlo do određenog sporazuma, kao i da je knjaz Nikola u tome mogao da ima i rusku podršku. Zna se da je u Beču tada već bila donesena odluka da, ako dođe do sukoba između Turske i Crne Gore, habzburške trupe umarširaju u Bosnu i Hercegovinu. Crnogorski knjaz je, neposredno po odlasku Franca Jozefa iz Dalmacije, u maju 1875, od ministara Trojecarskog saveza, Andrašija, Gorčakova i Bizmarka, zatražio podršku za teritorijalno proširenje.

Sve to moglo je da opravda Dizraelijevo nepoverenje prema namerama Trojecarskog saveza u Osmanskom carstvu. U svakom slučaju, njegove prve sumnje bile su usmerene prema Beču. I lord Derbi je, u prvom zapisu o ustanku u svom dnevniku, tvrdio da "ako ustanici nemaju podršku Austrije ili Rusije, ili i jednih i drugih, neće biti ozbiljne opasnosti". Derbi se 30. avgusta još slagao s Eliotovim mišljenjem da je za izbijanje ustanka odgovorna Austrougarska. Dizraeli i Derbi će, početkom marta 1876, iz Budimpešte u Dubrovnik uputiti konzula Edmunda Monsona, sa zadatkom da motri na držanje Austrougarske i, posredno, Crne Gore i Rusije.

Nastavlja se