Vojni poraz radi diplomatske pobede

U Africi, Francuska je bila supersila, a intervencija nekoliko hiljada kubanskih vojnika, ili južnoafričkih, ili plaćenika, bila je dovoljna da u nekom afričkom ratu bitno utiče na situaciju. Čak i čisto privatna humanitarna pomoć, doturena jednoj strani a ne drugoj, mogla je da ima krupne vojne posledice, na primer, da stvori pat-poziciju u kojoj još mnogo više Afrikanaca izgine zato što se rat ne završi. Od 1960, pomoć u hrani i lekovima, upućivana da ublaži stradanje civila u Africi nastalo zbog nekog rata, u principu je imala taj obratni efekat, naime, dalje odugovlačenje tog rata zbog kog je i došlo do gladi i bolesti. Jer, pomoć nije ni stizala do gladnih civila, nego su je uzimali vojnici za sebe, ili je ipak doturana civilima ali je to ostavilo odrešene ruke lokalnoj vladi da sada sve svoje resurse prebaci ne u korist naroda, nego na pojačavanje ratnog napora. Međutim, u toku desetak godina, situacija se izmenila, pa je cena za kupovinu prijateljstva ovog ili onog afričkog ili bliskoistočnog režima (ili za ostvarenje uticaja na neprijateljski nastrojene režime) bitno povećana: ti delovi sveta su se jako natovarili oružjem, tako da su dospeli među najnaoružanije teritorije na planeti. Našlo se tamo čak nekoliko država koje su, svaka ponaosob, imale više vojnika, tenkova, i ratnih aviona nego Zapadna Nemačka. Naime, države bogate naftom lako su kupovale i najmodernije oružje, a SAD i SSSR su svojim siromašnim ali važnim saveznicima davali takvo oružje za džabe. Snabdevanje oružjem bilo je najočigledniji dobar način da se pomogne prijateljima, ali ne jedini. Država koja je imala saveznika s pravom veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija mogla je računati da će taj saveznik odlagati donošenje neke rezolucije, ostvarujući time dobro tempiran, presudni uticaj na uspostavljanje prekida vatre pod autoritetom UN; a to je značilo moć da se presudi kad će se, kako i gde završiti neki konvencionalni rat, čijom pobedom. Godine 1967. supersila-saveznica je na taj način odlagala prekid vatre sve do trenutka kad je Izrael postigao svoj strateški uspeh; na isti način je 1971. obezbeđena pobeda Indije. Ali, 1973. Amerika je odbila da opstruira donošenje rezolucije o prekidu vatre, pa zbog toga Izrael nije stigao da razbije jednu egipatsku armiju koja mu je, na terenu, bila izložena na milost i nemilost.

Rat i diplomatija su se od tada savili jedno oko drugog na neobičan način. Tokom konflikta u Koreji i Indokini, pregovori o mogućem prekidu vatre trajali su godinama, a krvave bitke istovremeno su se nastavljale bez posustajanja. U nekim slučajevima, mogao si da iznuriš protivnika i privedeš ga njegovom porazu, udarajući ga naizmenice na frontu i na diplomatskom terenu. Tokom Korejskog rata, pregovori o prekidu vatre vođeni su javno u mestu Panmundžong, i, jednog dana Amerikanci kažu da je jedno brdo pod njihovom kontrolom, a kineski pregovarači izjave da to nije tako, da njihove snage drže to brdo; i, odmah nakon toga, kineska pešadija na terenu pođe na juriš i zaista osvoji to brdo, samo da ne bi ispalo da su američki pregovarači bili u pravu. Čitavi ratovi su započinjani i vođeni samo da bi se ostvario neki određen, uzan diplomatski cilj. Na primer, 1973. egipatski predsednik Anvar el Sadat želeo je da okonča ratno stanje sa Izraelom, i da vrati pod svoju kontrolu teritorije koje je Egipat izgubio u ratu 1967, ali ovo nije mogao da ostvari pregovorima, jer je svet imao tako slabo mišljenje o egipatskim vojnim sposobnostima da niko nije hteo ozbiljno da pregovara sa Sadatom. Zato je on poveo rat. Cilj je bio ne pobediti Izrael, nego pokazati da je Egipat vojno ojačao i da se ta činjenica više ne može ignorisati; i onda, sa tako poboljšane pregovaračke pozicije, krenuti ka diplomatskom rešenju. Upravo to je i uspelo. Egipat je dobio batine na frontu, egipatska armija je u borbama razbijena, ali, iz vojnog poraza rodila se diplomatska pobeda Egipta, i teritorija mu je vraćena. Ovde je, kao i u mnogim ograničenim ratovima posle 1945, odnos između pobede na bojištu i uspeha na diplomatskom mirovno-pregovaračkom stolu bio kompleksan. Sila je upućivana u bitku da bi se za diplomatskim stolom ostvario neki precizno definisani, ograničeni cilj. Čak ni najbriljantnija vojna pobeda nije mogla doneti željeni uspeh, ako diplomatski ambijent nije bio povoljan; ali, ako politički vetrovi dobro duvaju u nečija jedra, onda je željeni strateški uspeh postizan čak i osrednjim i ne mnogo uspešnim muljanjem po frontu.

Nastavlja se