Arhiva » Vesti » Dnevnik 18.04.2008
O MIRISU I OŽILJCIMA NA LICU GRADA 1
Dnevnik petak, 18. april 2008.
Piše: LJubinko Pušić
Pisati o gradovima danas kao da nije neka velika ideja. Jednom prilikom DŽejn DŽekobs se upitala o tome kako pisati o gradovima kada i žene u frizerskim salonima, listajući šarene časopise, o njima više znaju od onih koji sebe smatraju profesionalcima. I pored toga, sve je više tekstova koji se bave gradovima. Prefiks “urbano” danas istovremeno obeležava nešto što je neizbežno, ali i nešto što je “in”. Neizbežno je utoliko što se sve veći broj tema koje ”proizvodi” grad u svakodnevnom životu nalazi svud oko nas. Gotovo da više nema nijedne pojave gde se kao krivac ili kao hvaljenik ne nalazi grad, premda se čini da je onih prvih uvek više. Drugo, sve je manje onih koji se zanimaju za negradske teme. Prvo proizlazi iz drugog. Grad danas više nije samo fascinacija već stvarnost od koje se ne može pobeći.
Priznajem, pripadam onoj grupi ljudi kojima je grad utočište. Ili možda još gore – koji je zavisnik od grada. Čini mi se da je to u ovom trenutku važnije od činjenice da se profesionalno bavim gradom, ukoliko tako nešto uopšte postoji. Jer, danas se gradom svi bave. Najviše je onih što sebe smatraju analitičarima urbane stvarnosti i onih koji grad najviše vole za platu u vremenu svog političkog mandata, pri tome zaboravljajući da su najveći profesionalnci upravo oni koji predstavljaju njegove žitelje. A oni prvi o njima najmanje znaju.
Onome ko se uputi u čitanje ove knjige dužan sam bar tri objašnjenja. Sve što sam do sada napisao i objavio bile su knjige koje su nastajale kao rezultat dugotrajnog istraživačkog rada, namenjene ciljanom, uglavnom takozvanom stručnom čitalaštvu ili posebno studentima. U ovom slučaju, međutim, pred sobom nisam dovoljno jasno video moguće čitaoce. Tekstovi su nastajali u dugom periodu i beležio sam i komentarisao one urbanofeme koje su me na bilo koji način uzbuđivale.
Svi tekstovi nastali su konkretnim povodom koji je ispisivala urbana svakodnevica. Bilo je onih urbanih scena, prilika, čak trenutaka ili prosto gradova, koji su plenili ili nervirali i tako su nastajali povodi. To, međutim, ni na koji način nisu “dnevnički zapisi”. Nisam mogao pobeći ni od toga da se najveći deo povoda nalazi u gradu u kojem uglavnom provodim život, koji volim i čije lagano propadanje pratim s neizmernom tugom i osećanjem nemoći. Svakako, reč je o Novom Sadu. U takvim okolnostima trudio sam se da izbegavam pominjanje imena ljudi koji su, ne uvek i svojom voljom, bili u središtu nekih njegovih vremena, trenutaka ili, prosto, događaja...
Postoje u životu neka mesta na koja se uvek može zakasniti. Čak i kada smo svesni tog zakašnjenja, ne osećamo se kao da smo nešto značajno propustili. Bilo bi sasvim razumno da takva mesta u isto vreme smatramo nevažnim. S druge strane, postoje mesta naših aktuelnosti, ona gde nas nešto tera da im se posvećujemo; dakle, ona koja smo u svojoj imaginaciji označili kao neobilazna. I u jednom i u drugom slučaju značaj mesta je određen isključivo našim, duboko ličnim osećanjima. Celokupna predstava o njima gradi se na subjektivnom stavu prema stvarnosti, prema osećanju i mogućnostima da budemo životan deo tih mesta, da ih osmislimo. Postoje, međutim, neka mesta na kojima smo uvek i nesvesni toga da smo njihov sastavni, čak organski deo.
Na ta mesta niti žurimo, niti možemo da zakasnimo, a ponajmanje da ih smatramo proizvoljnostima. To je topos. Mesto našeg bivstvovanja, naše živo, mesto, ono na kojem smo neizostavno i u svakom trenutku. Naše prostorno određenje, van svake sumnje. Mesto na kojem u određenom trenutku želimo da budemo i koje je deo našeg svesnog opredeljenja. To je, možda, 42. ulica u NJujorku, Ilica, Krivi Vir i Vrginmost, kakva zaboravina ili, što da ne, blok 43 na Novom Beogradu. Dakle, to može biti šećerlema megagrada, prostori obojeni nostalgijom, oni koji nas stavljaju u situaciju neuzvraćenih simpatija, neostvarena maštanja ili prostori od kojih ne možemo da pobegnemo i koji nas svakog jutra dočekuju poput udarca u lice...
SUTRA: Kuća bez imena kao selo bez crkve
O autoru
LJubinko Pušić redovni je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde predaje sociologiju grada i sociologiju okruženja. Doktorirao je na Univerzitetu u Beogradu 1985. Objavio je niz knjiga, među kojima “Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka”, “Grad: znaci vremena”, “Čitanje grada između duha i materije”, “Preduzetnici i grad”... Član je Akademije arhitekture Srbije.
Poslato 17.04.2008
Pisati o gradovima danas kao da nije neka velika ideja. Jednom prilikom DŽejn DŽekobs se upitala o tome kako pisati o gradovima kada i žene u frizerskim salonima, listajući šarene časopise, o njima više znaju od onih koji sebe smatraju profesionalcima. I pored toga, sve je više tekstova koji se bave gradovima. Prefiks “urbano” danas istovremeno obeležava nešto što je neizbežno, ali i nešto što je “in”. Neizbežno je utoliko što se sve veći broj tema koje ”proizvodi” grad u svakodnevnom životu nalazi svud oko nas. Gotovo da više nema nijedne pojave gde se kao krivac ili kao hvaljenik ne nalazi grad, premda se čini da je onih prvih uvek više. Drugo, sve je manje onih koji se zanimaju za negradske teme. Prvo proizlazi iz drugog. Grad danas više nije samo fascinacija već stvarnost od koje se ne može pobeći.
Priznajem, pripadam onoj grupi ljudi kojima je grad utočište. Ili možda još gore – koji je zavisnik od grada. Čini mi se da je to u ovom trenutku važnije od činjenice da se profesionalno bavim gradom, ukoliko tako nešto uopšte postoji. Jer, danas se gradom svi bave. Najviše je onih što sebe smatraju analitičarima urbane stvarnosti i onih koji grad najviše vole za platu u vremenu svog političkog mandata, pri tome zaboravljajući da su najveći profesionalnci upravo oni koji predstavljaju njegove žitelje. A oni prvi o njima najmanje znaju.
Onome ko se uputi u čitanje ove knjige dužan sam bar tri objašnjenja. Sve što sam do sada napisao i objavio bile su knjige koje su nastajale kao rezultat dugotrajnog istraživačkog rada, namenjene ciljanom, uglavnom takozvanom stručnom čitalaštvu ili posebno studentima. U ovom slučaju, međutim, pred sobom nisam dovoljno jasno video moguće čitaoce. Tekstovi su nastajali u dugom periodu i beležio sam i komentarisao one urbanofeme koje su me na bilo koji način uzbuđivale.
Svi tekstovi nastali su konkretnim povodom koji je ispisivala urbana svakodnevica. Bilo je onih urbanih scena, prilika, čak trenutaka ili prosto gradova, koji su plenili ili nervirali i tako su nastajali povodi. To, međutim, ni na koji način nisu “dnevnički zapisi”. Nisam mogao pobeći ni od toga da se najveći deo povoda nalazi u gradu u kojem uglavnom provodim život, koji volim i čije lagano propadanje pratim s neizmernom tugom i osećanjem nemoći. Svakako, reč je o Novom Sadu. U takvim okolnostima trudio sam se da izbegavam pominjanje imena ljudi koji su, ne uvek i svojom voljom, bili u središtu nekih njegovih vremena, trenutaka ili, prosto, događaja...
Postoje u životu neka mesta na koja se uvek može zakasniti. Čak i kada smo svesni tog zakašnjenja, ne osećamo se kao da smo nešto značajno propustili. Bilo bi sasvim razumno da takva mesta u isto vreme smatramo nevažnim. S druge strane, postoje mesta naših aktuelnosti, ona gde nas nešto tera da im se posvećujemo; dakle, ona koja smo u svojoj imaginaciji označili kao neobilazna. I u jednom i u drugom slučaju značaj mesta je određen isključivo našim, duboko ličnim osećanjima. Celokupna predstava o njima gradi se na subjektivnom stavu prema stvarnosti, prema osećanju i mogućnostima da budemo životan deo tih mesta, da ih osmislimo. Postoje, međutim, neka mesta na kojima smo uvek i nesvesni toga da smo njihov sastavni, čak organski deo.
Na ta mesta niti žurimo, niti možemo da zakasnimo, a ponajmanje da ih smatramo proizvoljnostima. To je topos. Mesto našeg bivstvovanja, naše živo, mesto, ono na kojem smo neizostavno i u svakom trenutku. Naše prostorno određenje, van svake sumnje. Mesto na kojem u određenom trenutku želimo da budemo i koje je deo našeg svesnog opredeljenja. To je, možda, 42. ulica u NJujorku, Ilica, Krivi Vir i Vrginmost, kakva zaboravina ili, što da ne, blok 43 na Novom Beogradu. Dakle, to može biti šećerlema megagrada, prostori obojeni nostalgijom, oni koji nas stavljaju u situaciju neuzvraćenih simpatija, neostvarena maštanja ili prostori od kojih ne možemo da pobegnemo i koji nas svakog jutra dočekuju poput udarca u lice...
SUTRA: Kuća bez imena kao selo bez crkve
O autoru
LJubinko Pušić redovni je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde predaje sociologiju grada i sociologiju okruženja. Doktorirao je na Univerzitetu u Beogradu 1985. Objavio je niz knjiga, među kojima “Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka”, “Grad: znaci vremena”, “Čitanje grada između duha i materije”, “Preduzetnici i grad”... Član je Akademije arhitekture Srbije.
Poslato 17.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari