Zašto ćuti Srbija zbog uranijuma

Prema istraživanjima sve većeg broja naučnika, koji imaju hrabrosti da se oglase i u javnosti, osiromašeni uranijum jeste kancerogen i predstavlja veliku opasnost i za buduće generacije na teritorijama koje su bombardovane municijom sa OU. Takva municija korišćena je na ratištima - u BiH, na Kosovu, Libanu, Iraku, Avganistanu, a pozivi da se nešto preduzme sve su glasniji. Apeli u svetu stižu od lekara, naučnika, aktivista za ljudska prava, advokata... Svi oni traže da se upotreba osiromašenog uranijuma zabrani međunarodnim zakonom. Zašto Srbija ćuti?

Svedočenje dr Kita Baverstoka o tome da je Svetska zdravstvena organizacija zataškala opasnost od upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom, pod političkim pritiskom i to prevashodno SAD, nije novost. Još 3. novembra 2006. godine istraživanje Bi-Bi-Sija pokazalo je da američka i britanska vojska i dalje koriste municiju sa osiromašenim uranijumom, uprkos upozorenju naučnika da ona izlaže civilno stanovništvo povećanim rizicima od obolevanja od raka. Bivši stručni saradnik UN rekao je Bi-Bi-Siju da su istraživanja utvrdila da su dokazi o tome da je takva municija kancerogena - izbrisani iz velikog izveštaja Svetske zdravstvene organizacije.

Američka vojska ispalila je, inače, 320 tona municije sa osiromašenim uranijumom tokom prvog Zalivskog rata, i čak, kako se procenjuje, 2.000 tona u invaziji na Irak. Upotreba takve municije je sporna, a tvrdi se da povećava opasnost obolevanja od raka i rađanja dece sa urođenim manama. Upravo zbog takvih tvrdnji, SZO je obavila istraživanje o postkonfliktnim rizicima, rezultati su objavljeni 2001. godine, ali su neki ključni nalazi izostavljeni, tvrdio je i tada dr Kit Baverstok, bivši savetnik za radijaciju SZO i saradnik na pomenutom izveštaju.

Osiromašeni uranijum jeste kancerogen, upozoravao je dr Baverstok i objasnio da što dublje prašina, koja se udiše, uđe u pluća, to je njeno uklanjanje teže. Čestice, koje se razlažu su opasne, delom zato što su radioaktivne, a delom zbog hemijske toksičnosti u plućima. Kada kasnije te materije uđu u krvotok, ugroženi su kičmena moždina, limfni sistem i bubrezi. Nadležni komitet SZO odbacio je ove nalaze, smatrajući da nema dovoljno dokaza da osiromašeni uranijum utiče na zdravlje ljudi.

U daljem istraživanju Bi-Bi-Si kaže se da je u laboratoriji za izotope britanskog Geološkog instituta u toku opsežno istraživanje o izloženosti britanskih vojnika dejstvu osiromašenog uranijuma. A, profesor Rendal Pariš sa Geološkog instituta u Londonu ukazuje da su signali iz Iraka zabrinjavajući i alarmantni.

Profesor Pariš završio je 2006. godine istraživanje čiji nalazi ukazuju da udahnute čestice osiromašenog uranijuma u velikim koncentracijama ostaju u telu decenijama. On je zato i upozorio:

„Ako želimo da pouzdano utvrdimo da li osiromašeni uranijum ugrožava civile, moramo da obavimo istraživanja na mestima na kojima je takva municija korišćena. Taj problem se može rešiti ako ima volje i sredstava. Ukoliko se ne obave dodatna istraživanja, problem osiromašenog uranijuma opterećivaće vlade u narednih mnogo godina“.   

Autor:

Branka Lazić