Vesti » Dnevnik 19.04.2008
Intervju: POPOV: Najvažniji - nezavisnost i odgovornost
Dnevnik subota, 19. april 2008.
Na upravo završenom 2. međunarodnom festivalu proze - Prozafestu održanom u Novom Sadu među učesnicima je bio i Alek Popov jedan od najčitanijih i najprevođenijih savremenih bugarskih pisaca. Autor je sedam zbirki priča, a njegov prvi roman „Misija: London“ iz 2001. godine (kod nas objavljen u izdanju „Geopoetike“) je zasnovan na piščevim impresijama o Velikoj Britaniji gde je boravio kao kulturni ataše bugarske ambasade. Do sada je objavio i knjige „Saputnik radikalnog mislioca“ (2005) „Mitologija tranzicije“ (2006), „Potpuni tečaj za napredne“ i roman „Crna kutija“(to je knjiga o Americi i životu emigranata) koji će se na leto pojaviti i kod nas u izdanju „Geopoetike“.
Popov je rođen u Sofiji 1966. godine. Diplomirao je klasičnu filologiju i magistrirao bugarski jezik i književnost na Sofijskom univerzitetu.
Ako bismo želeli da nekoga u jednoj rečenici zainteresujemo za roman „Misija: London“, to bi nam vrlo lako pošlo za rukom. Jer to je roman o kriminalu, politici, moći, novcu, prostituciji, nostalgiji, poltronstvu i ambicijama, ali pre svega- roman o Evropi...“Misija: London“ je na prvom mestu kritika balkanskog mentaliteta i navika, uspešno sprovedena naročitim smislom za humor i kombinovanjem sa elementima kriminalističkog žanra, napisala je u svom prikazu Nataša Polovina.
Nastupajući na Prozafestu Popov je čitao odlomke iz svog poslednjeg romana „Crna kutija“ ili kako će se kod nas zvati „Nisko leteći psi“(roman o Americi). U razgovoru sa čitaocima na pitanje da li veruje u povezanost balkanskih naroda Popov je odgovorio da ih svakako povezuje zajednički smisao za humor. To je veoma važno za uzajamno razumevanje.
- Kada pažljivo pogledate književnosti balkanskih naroda vidite da imaju puno toga zajedničkog. Međutim, izgleda da svi više čitaju istoriju što je izvor mnogih današnjih nevolja. A bilo bi bolje da se čita književnost - rekao je Popov. - Čitanje nas čini nezavisnim, to je važna umetnost, i za mlade čitaoce je važno da sami čitaju i stiču utiske o pročitanom, a ne da čitaju šta o knjigama drugi misle i ponavljaju tuđe misli. Knjiga u odnosu na internet (kao moćno novo u budućnosti još uticajnije sredstvo komuniciranja)kao i ostale kanale komunikacije je najnezavisniji medij. Knjiga je staromodni, ali i avangardni i najinteraktivniji medij...
U interakcijama i preplitanjima Zapada i Istoka i vašem pogledu na taj odnos, da li se nešto promenilo od vremena kada ste napisali roman „Misija: London“?
- Ako pošteno ocenjujemo, ne mnogo. „Misija: London“ je još uvek relevantna i zato će se naći i na filmu i to ove godine u mađarsko -makedonsko - bugarskoj, a videćemo možda i britanskoj koprodukciji. Dakle, ovaj roman je još, na ovaj ili onaj način vrlo aktuelan. Polaziše „Misije: London“ jeste moje realno iskustvo, a „Nisko leteći psi“ ne slučajno su takođe bazirani na ličnom iskustvu, ali više odražavaju moje emocionalno iskustvo. Na sve to me pokreće želja da pričam neke priče.
Pisali ste u raznim žanrovima i u vašoj prozi je prisutna i fantastika?
-Oduvek sam voleo, ne naučnu fantastiku, već fantastiku koja je uticala na moje pisanje. Zato u skoro svim mojim pričama ima fantastike čak i u „Nisko letećim psima“. I u „Misiji London“ srećemo fantastiku jer ima mnogo izmišljenih priča i apsurda, a apsurd je ono što čini i fantastiku.
Kakvu recepciju „Misije: Lomdon“ očekujete u Britaniji, kakva je ona u Evropi na zapadu i istoku?
- Roman je preveden na egleski, ali još nije izadat. U kontinentalnoj Evropi recepcija je istovetna. LJudima se uglavnom dopada tema. U istočnoj Evropi je čitaocima iz razumljivih razloga roman bliži. Ipak u Nemačkoj je knjiga imala veoma topao prijem i pojavilo se mnogo interesantnih prikaza. Oni su veoma dobro uhvatili značenje knjige, čak i tačnije nego u Bugarskoj. Na znam šta će se desiti u Velikoj Britaniji ali mislim da tamo neće biti srećni jer nisu navikli da o njima i nekim njihovim svetim simbolima neko drugi zbija šale, recimo o kraljici, princezi Dajani. Jako sam srećan da sam to uradio jer ne volim njihov kolonijalistički pogled na svet i njihov nadmeni stav koji imaju prema Balkanu . U stvari tamo je imidž Balkana u velikoj meri određen medijima i masovnom literaturom.
Književna bliskost
Od Popova saznajemo da je u Srbiji bio mnogo puta a dovodili su ga prevodi njegovih priča i romana.Na Prozefestu mu se jako dopao izbor pisaca visokog nivoa od kojih neke poznaje od ranije, a neke je sada upoznao. Kako nam je rekao, atmosfera na festivalu je bila jako prijatna i osećala se bliskost između učesnika i publike. Vrlo su mu se dopali i književni susreti u gimnazijam. On sam je nastupio i u Karlovačkoj gimnaziji gde je susreo, kako kaže, veoma pametne i obrazovane đake.
Ipak, nesporno je da su mladi istočnoevropski i balkanski pisci zanimljivi Zapadnoj Evropi. Zašto?
- Mislim da je to zbog njihove svežine. Istočna Evropa, donosi u takozvanu staru Evropu... ali to je stvarno kliše. Istočna, Zapadna, stara Evropa, nova Evropa...Ustvari Istočna Evropa je mnogo starija od Zapadne Evrope i zapravo ni ne želim da razmišljam u tim pojednostavljenim terminima, to je geografija. A još jedan od razloga zbog kojeg su istočnoevropski pisci zanimljivi Zapadu je što su pre svega sačuvali smisao za humor. To je jako važno. NJihove priče koje pričaju nisu introvertne. Takođe, sačuvali su umetnost pričanja priča. Tu je i istovremeni osećaj za realnost i fantastično, i veoma snažan osećaj apsurda, talenat da se apsurd dobro uhvati. To su verovatno elementi koji i čine dobru literaturu u današnjoj Istočnoj Evropi. Bojim se da je na Zapadu humor uveliko izgubljen. Tako je kada stvari posmatramo uopšteno. Naravno, i tamo ima izvanrednih pisaca posebno u Nemačkoj , recimo, Danijel Kelman koji je prihvaćen širom sveta.
Šta vam je doneo književni uspeh kod kuće i van granica vaše zemlje?
- Izuzetno važnu stvar - nezavisnost. Ona vam donosi puno toga, veoma je važna jer vam omogućava da pišete kada hoćete, ali donosi i veliku odgovornost posebno prema čitaocima. Ponekad to može biti veoma opterećujuće ali istovremeno je i dobar osećaj. Spram pisanja osećati odgovornost i biti nezavisan, dve su najvažnije stvari za pisca.
Vladimir Crnjanski
Poslato 18.04.2008
Popov je rođen u Sofiji 1966. godine. Diplomirao je klasičnu filologiju i magistrirao bugarski jezik i književnost na Sofijskom univerzitetu.
Ako bismo želeli da nekoga u jednoj rečenici zainteresujemo za roman „Misija: London“, to bi nam vrlo lako pošlo za rukom. Jer to je roman o kriminalu, politici, moći, novcu, prostituciji, nostalgiji, poltronstvu i ambicijama, ali pre svega- roman o Evropi...“Misija: London“ je na prvom mestu kritika balkanskog mentaliteta i navika, uspešno sprovedena naročitim smislom za humor i kombinovanjem sa elementima kriminalističkog žanra, napisala je u svom prikazu Nataša Polovina.
Nastupajući na Prozafestu Popov je čitao odlomke iz svog poslednjeg romana „Crna kutija“ ili kako će se kod nas zvati „Nisko leteći psi“(roman o Americi). U razgovoru sa čitaocima na pitanje da li veruje u povezanost balkanskih naroda Popov je odgovorio da ih svakako povezuje zajednički smisao za humor. To je veoma važno za uzajamno razumevanje.
- Kada pažljivo pogledate književnosti balkanskih naroda vidite da imaju puno toga zajedničkog. Međutim, izgleda da svi više čitaju istoriju što je izvor mnogih današnjih nevolja. A bilo bi bolje da se čita književnost - rekao je Popov. - Čitanje nas čini nezavisnim, to je važna umetnost, i za mlade čitaoce je važno da sami čitaju i stiču utiske o pročitanom, a ne da čitaju šta o knjigama drugi misle i ponavljaju tuđe misli. Knjiga u odnosu na internet (kao moćno novo u budućnosti još uticajnije sredstvo komuniciranja)kao i ostale kanale komunikacije je najnezavisniji medij. Knjiga je staromodni, ali i avangardni i najinteraktivniji medij...
U interakcijama i preplitanjima Zapada i Istoka i vašem pogledu na taj odnos, da li se nešto promenilo od vremena kada ste napisali roman „Misija: London“?
- Ako pošteno ocenjujemo, ne mnogo. „Misija: London“ je još uvek relevantna i zato će se naći i na filmu i to ove godine u mađarsko -makedonsko - bugarskoj, a videćemo možda i britanskoj koprodukciji. Dakle, ovaj roman je još, na ovaj ili onaj način vrlo aktuelan. Polaziše „Misije: London“ jeste moje realno iskustvo, a „Nisko leteći psi“ ne slučajno su takođe bazirani na ličnom iskustvu, ali više odražavaju moje emocionalno iskustvo. Na sve to me pokreće želja da pričam neke priče.
Pisali ste u raznim žanrovima i u vašoj prozi je prisutna i fantastika?
-Oduvek sam voleo, ne naučnu fantastiku, već fantastiku koja je uticala na moje pisanje. Zato u skoro svim mojim pričama ima fantastike čak i u „Nisko letećim psima“. I u „Misiji London“ srećemo fantastiku jer ima mnogo izmišljenih priča i apsurda, a apsurd je ono što čini i fantastiku.
Kakvu recepciju „Misije: Lomdon“ očekujete u Britaniji, kakva je ona u Evropi na zapadu i istoku?
- Roman je preveden na egleski, ali još nije izadat. U kontinentalnoj Evropi recepcija je istovetna. LJudima se uglavnom dopada tema. U istočnoj Evropi je čitaocima iz razumljivih razloga roman bliži. Ipak u Nemačkoj je knjiga imala veoma topao prijem i pojavilo se mnogo interesantnih prikaza. Oni su veoma dobro uhvatili značenje knjige, čak i tačnije nego u Bugarskoj. Na znam šta će se desiti u Velikoj Britaniji ali mislim da tamo neće biti srećni jer nisu navikli da o njima i nekim njihovim svetim simbolima neko drugi zbija šale, recimo o kraljici, princezi Dajani. Jako sam srećan da sam to uradio jer ne volim njihov kolonijalistički pogled na svet i njihov nadmeni stav koji imaju prema Balkanu . U stvari tamo je imidž Balkana u velikoj meri određen medijima i masovnom literaturom.
Književna bliskost
Od Popova saznajemo da je u Srbiji bio mnogo puta a dovodili su ga prevodi njegovih priča i romana.Na Prozefestu mu se jako dopao izbor pisaca visokog nivoa od kojih neke poznaje od ranije, a neke je sada upoznao. Kako nam je rekao, atmosfera na festivalu je bila jako prijatna i osećala se bliskost između učesnika i publike. Vrlo su mu se dopali i književni susreti u gimnazijam. On sam je nastupio i u Karlovačkoj gimnaziji gde je susreo, kako kaže, veoma pametne i obrazovane đake.
Ipak, nesporno je da su mladi istočnoevropski i balkanski pisci zanimljivi Zapadnoj Evropi. Zašto?
- Mislim da je to zbog njihove svežine. Istočna Evropa, donosi u takozvanu staru Evropu... ali to je stvarno kliše. Istočna, Zapadna, stara Evropa, nova Evropa...Ustvari Istočna Evropa je mnogo starija od Zapadne Evrope i zapravo ni ne želim da razmišljam u tim pojednostavljenim terminima, to je geografija. A još jedan od razloga zbog kojeg su istočnoevropski pisci zanimljivi Zapadu je što su pre svega sačuvali smisao za humor. To je jako važno. NJihove priče koje pričaju nisu introvertne. Takođe, sačuvali su umetnost pričanja priča. Tu je i istovremeni osećaj za realnost i fantastično, i veoma snažan osećaj apsurda, talenat da se apsurd dobro uhvati. To su verovatno elementi koji i čine dobru literaturu u današnjoj Istočnoj Evropi. Bojim se da je na Zapadu humor uveliko izgubljen. Tako je kada stvari posmatramo uopšteno. Naravno, i tamo ima izvanrednih pisaca posebno u Nemačkoj , recimo, Danijel Kelman koji je prihvaćen širom sveta.
Šta vam je doneo književni uspeh kod kuće i van granica vaše zemlje?
- Izuzetno važnu stvar - nezavisnost. Ona vam donosi puno toga, veoma je važna jer vam omogućava da pišete kada hoćete, ali donosi i veliku odgovornost posebno prema čitaocima. Ponekad to može biti veoma opterećujuće ali istovremeno je i dobar osećaj. Spram pisanja osećati odgovornost i biti nezavisan, dve su najvažnije stvari za pisca.
Vladimir Crnjanski
Poslato 18.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari