Prvi ljubavni sastanci u porti crkve

Rada Đuričin Moja prva ljubav je bio jedan Milan iz obdaništa. Pa kad ga vidim il’ budem malo s njim u dvorištu u igri, sreći nigde kraja. Malko sam se kao kinđurila i doterivala za njega. Kasnije sam susrete sa svojim simpatijama uvek nekako imala u porti katoličke crkve. Jer, moj otac je bio prota u pravoslavnoj crkvi pa mi je tamo nekako bilo najsigurnije, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“, Rada Đuričin, glumica koja u ovoj godini obeležava pola veka od prvog profesionalno pojavljivanja na sceni.

Slučajni početak

Glumom sam počela da se bavim slučajno, ako slučajnost postoji. Naime studirala sam književnost. I bavila se pomalo vašim poslom, novinarstvom. Smatrala sam, iako mi to nije posebno prijalo, da ću biti profesor u školi. Jednog dana otišla sam, za „Vidike“, da radim intervju sa Pavlom Minčićem koji je u to vreme snimao film „Most“. Tokom razgovora, u nekom trenutku, on skrenu sa teme i reče mi „ti si za glumicu“. Bilo je šaljivo, ali se ispostavilo kao inicijalna kapisla. Počeh da razmišljam o tome i što sam više razmišljala, sve me je više privlačilo. Odlučih da se otisnem u glumačke vode, ali je to bila moja tajna sve do pred prijemni za koji me je, naravno, spremao Pavle Minčić.

Nevenka Urbanova

Bila sam ushićena, a možda i malko uplašena kada sam krenula kod Nevenke Urbanove, naše velike pozorišne dive koja je pristala da me čuje pre prijemnog. Sećam se, imala sam na sebi haljinu koju sam kao svešteničko dete dobila iz paketa koji je stigao iz Amerike. I tako, brišući znojave dlanove o tu polovnu haljinu strepela sam šta će mi velika glumica reći. „Imaćete najviše uspeha u Čehovljevim komadima“, rekla mi je.

Bila sam u klasi profesora Josipa Kulundžića sa Ružicom Sokić, Radmilom Andrić, Batom Živojinovićem, Nikolom Simićem... Eto, a sve je počelo od Pajine šale, ili to možda samo tako sada izgleda.

Najdraža uloga

Snimila sam desetak filmova. Za debitantsku ulogu u filmu „Žena u crnom“ dobila sam nagradu na Pulskom festivalu, prestižno priznanje u ondašnjoj Jugoslaviji, pa još za mladu glumice! Bilo je i nekih televizijskih koje su mi prirasle za srce. Mada, svaka uloga ima svoj značaj i mesto. Svaka vam nešto doda. Sve su predstave i moje uloge u njima - moja čeda. Ali ona koju sam lično najviše volela je Aleksandra Kolontaj u drami „Aleksandra Kolontaj“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To je junakinja koja je skrojena po autentičnoj ličnosti, prvoj ženi koja je bila u vladi SSSR sa Lenjinom, pa bila u kontaktu sa Staljinom, pa se emotivno vezala za mladog revolucionara... Zašto sam je lično najviše volela? Uvek su me zanimale takozvane muško-ženske teme, odnosno pitanje (polne) diskriminacije, različiti pogledi na svet iz muškog i ženskog ugla, njihovi nesporazumi, sukobi, (ne)razumevanja... A Aleksandra Kolontaj maestralno daje svojevrsnu vivisekciju tih pitanja i tema.

Uloga majke i bake

Moj sin Radan već odavno nije dete, osim što vam je dete uvek dete. Filmski je snimatelj. Profesija ga je odvela i u Los Anđeles gde je sreo i svoju suprugu Draganu, jednu lepu Čačanku. Zahvaljujući njima postala sam baka mojoj obožavanoj, preslatkoj Nataliji.

No, i sada i kada je Radan bio mali trudila sam se da osetim šta mu treba i da mu to pružim. Drugim rečima, nastojala sam da preispitam da li je ono što ja mislim da treba zaista pravo. Čovek treba da ume da sačuva druge od sebe, koliko se može, a posebno rođeno dete.

Imala sam sreću da u tom divnom zadatku, imam pomoć. Pre svega od svog supruga (Dragoslava Popović, prim. n.) koji je nuklearni fizičar, što će reći u sasvim drugačijem filmu od mog, ali smo uvek imali svoj temeljni zajednički imenitelj i niti koje nas čvrsto spajaju. Ljubav se podrazumeva. Pa, da je drugačije bilo, zar bismo opstali tolike godine. A što se Radana tiče, posebno dok je bio mali, u pomoć su priskakale i bake.

Detinjstvo

Rođena sam u Vršcu, gradu u koji su moji roditelji došli iz Rumunije. Bili smo jako vezani. Moja sećanja na detinjstvo su zaista divna. Čak i neka naša sporečkavanja koja su me u datom trenutku možda i tištala, bila su bura u čaši vode. Volela sam da se igram sa svojom sestrom Nadom. Izađemo u dvorište il’ u obližnju ulicu, pustimo mašti na volju, pa stignemo do na kraj sveta.

Otac je imao veliki uticaj na mene

Iako sam rođena u svešteničkoj porodici i od malih nogu bila upućena na crkvu, nikada me niko nije religijom pritiskao ili opterećivao. Otac je imao veliki uticaj na mene. Što je propovedao kao sveštenik živeo je kao čovek. Narod ga je poštovao i voleo jer je zaista imao veliku ljubav za svoje parohijane i sve ljude ne obazirući se da li su katolici, pravoslavci ili neke druge vere. Decenijama je svake nedelje posećivao bolesnike u vršačkoj bolnici bez obzira da li su njegovi parohijani ili ne, bez obzira da li ih je ikada ranije video i da li će ih ponovo videti. Čitavog života učio je sestru i mene kako se treba truditi da razumeš bližnje, da im praštaš i voliš ih.

Kada sam počela da se bavim glumom neretko mi je govorio da ne treba učestvovati u onome što deli ljude, nego u onome što ih spaja. Velika mi je radost kada mi, prilikom gostovanja po raznim delovima sveta, posle predstave priđu naši ljudi koji tamo žive i ponosno pokazuju ikonicu ili Sveto Pismo sa potpisom popa Marinka. A to se, verujte, često dešava.

Danas jedna ulica u Vršcu, bivša Skopska, nosi njegovo ime. Apel za Pop Marinkovu ulicu pokrenuli su sami Vrščani preko svojih medija.

Trio za „011“

Glumački posao je uzbudljiv, može doneti niz iznenađenja, uzbuđenja, anegdota. Miša Janketić i ja smo „011“ Mome Kapora igrali deceniju i po na ne znam ni ja koliko sve mesta. Od Kaporovih tekstova pravila sam i svojevrsne minjone za novogodišnje programe i slične prilike. Jednom prilikom nas troje smo gostovali u televizijskoj emisiji kada je duhoviti Momo Kapor, onako kako samo on to ume, izjavio kako nas troje i po kućama možemo da igramo. Verovali ili ne, posle emisije i danima kasnije javljali se razni ljudi i zvali nas da zaigramo u njihovim kućama. Al’ ipak na tim scenama nismo zaigrali.

Jubileji

Trenutno aktuelno u mojoj profesiji? Iskreno i precizno govoreći - jubileji. Hmm, kako to zvuči kad su aktuelni jubileji. Dakle, 60 godina Jugoslovenskog dramskog pozorišta za koje sam vezana ne samo karijerom, nego i svim svojim bićem i 50 godina mog profesionalnog bavljenja glumom. Pre pet decenija, u maju, debitovala sam ulogom Ane Frank u istoimenoj predstavi na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Bili su tada u publici moji roditelji. Bila sam tako uzbuđena! I dobila sam blagoslov od svog tate koji je bio poznati vršački prota Marinko.

Iz početka

Ne bih menjala svoj život unazad čak ni kad bih mogla. Verujem da bih donosila iste odluke, povlačila iste ili slične poteze.

Menjala bih, kada bi to bilo moguće, neke od spoljnih okolnosti koje su nužno uticale ne samo na moj život, već na sve ljude. Njih bih menjala ili, nazovimo to, olakšala.