Vesti » Dnevnik 20.04.2008
Američka, ali i svetska trauma
Dnevnik nedelja, 20. april 2008.
Biskup iz engleskog Vinčestera zatekao se slučajno u nedelju posle pada berze u protestanskoj crkvi na Brodveju. Rekao je: „Nije mi žao što se to desilo, jer je time težak udarac dobio kockarski duh, koji želi nešto da stekne bez da se pomuči, velike profite na tuđoj ruševini”
Američki krah berze u oktobru 1929. bio je najpoznatiji slom finansija u istoriji. Zato se uvek priziva kada se pojavi nervoza na tržištu finansija. A od osamdesetih godina privrednopolitička preporuka je da se analize i slutnje baziraju na greškama iz 1929. godine. Kao i naša današnja finansijska kriza koja je počela na tržištu hipotekarnih kredita u Sjedinjenim Državama, i ona iz 1929. je baš američki fenomen. Doduše, uskoro su joj pripisane teške posledice: prema raširenom viđenju tadašnji slom je vodio u veliku depresiju, koja je, opet, doprinela radikalizaciji nemačke i japanske politike, i posledično, Drugom svetskom ratu.
Ipak, nema lako shvatljivih uzroka krize iz 1929. Objašnjenja ne navode ekonomske činjenice nego presudnu ulogu psihologije: na primer, neobičan porast kursa akcija mesecima ranije i široko rasprostranjeno uverenje da je taj visoki let nekako morao biti okončan. Druge velike industrijske zemlje doživele su u to vreme takođe uporedive finansijske katastrofe – i u svakom pojedinačnom slučaju može se jasno ukazati na razloge panike. Jedino ne u Americi.
U aprilu 1927. Japan je bio pogođen bankarskom panikom. Propadanje banaka nastalo je kao rezultat političkog spora o zemljotresu – pozajmicama za region Kanto koji je 1923. uzdrmao zemljotres i koji je dobio poseban režim. Privatne banke su mogle tada da polože vrednosne papire kod centralne banke kao u neku vrstu zalagaonice. Ipak, početkom 1927. obnovljena je rasprava u kojoj meri vredi pomagati privatne banke i investitore novcem od poreza.
Nemačka je propašću Danat banke 13. jula 1931. klekla na kolena. Nemačka bankarska kriza zadesila se u sticaju s političkom – zbog proglašavanja austrijsko-nemačke carinske unije – i s teškoćama jednog velikog tekstilnog proizvođača. Velika Britanija je 21. septembra 1931. odustala od standarda zlatne podloge. Iz toga je proistekla panika od političke krize oko kresanja budžeta i štrajka u Kraljevskoj mornarici koji se do tada nikada nije desio.
Naprosto, uzrok američke panike niko nije do sada ubedljivo definisao. U četvrtak, 24. oktobra, Dau DŽons, indeks srednje vrednosti kretanja akcija u industriji je sa početnih 305,85 poena pao na 272,32. Do zaključenja berze porastao je na 299,47. U petak – koji se često neosnovano krsti “crnim petkom” – on je mirovao, ali je u ponedeljak ponovo pao za 12,82 odsto, a u utorak za još 11,73.
Britanski ekonomista DŽon Majnard Kejnz je slom Volstrita podigao na nivo optužbe protiv američkog kapitalizma. On vidi problem u sistemu vrednovanja na berzi po kome kurs akcija nema nužnu i direktnu vezu prema dugoročnoj produktivnosti preduzeća. Na američkim berzama dolazi do posebno velikog kolebanja kursa zato što tako puno ljudi špekuliše. Kejnzova analiza je bila najuticajniji politički napis sve do sredine 20. veka. Ona je upućivala na aktivno delovanje vlade, na fiskalnu politiku, da bi se stabilizovala opšta očekivanja. Na taj način se uspostavlja okvir za vrednovanje ekonomske aktivnosti, temelj funkcionalne tržišne privrede. Šezdesetih godina zasnovali su savetnici američkog predsednika Lindona DŽonsona kombinaciju smanjenja poreza i naraslih socijalnih davanja, a ujedno su morali da izbegnu ponavljanje katastrofe iz 1929. Do sredine sedamdesetih, posle faze zastoja i prvog šoka sa cenama nafte, svet je obnovio učenje koje je Kejnz izvukao iz velike depresije: država mora da stimuliše tražnju.
Godine 1987. u Sjedinjenim Državama se ponovila prividno ista berzanska panika iz 1929. Ponovo je lekcija iz istorije sprečila slom. Ipak, ovoga puta bila je sasvim drugačija: ekonomisti koji pripadaju monetarističnoj školi preporučili su masovne injekcije likvidnosti. Vlada ne treba da bude aktivna, nego centralna banka treba da pusti novac u promet. Inače, berzanski krah može da dovede do opšte depresije konjunkture, što bi destabilizovalo finansijske ustanove i davanje kredita. Ekonomisti Milton Fridman i Ana Švarc koncentrisali su se pre svega na pitanje na koji način stabilan okvir politike novca može da izgradi osnovu na kojoj privrednici mogu da formulišu svoja očekivanja.
U poslednje vreme mera rizika na berzi povezuje se sa globalizacijom tržišta. 1998. i još jednom 2008. finansijer DŽordž Soros je ustvrdio: “To nije normalna kriza, nego kraj jednog doba”. Predsednik Upravnog odbora švajcarske banke UBS Marsel Ospel je posle otpisivanja više od 10 milijardi evra komentarisao da je reč o “verovatno najtežoj fazi finansijske privrede od pada berze 1929”.
Ospelova izjava je tipična za raspoloženje na tržištu u teškim vremenima, ali ujedno sasvim pogrešna. Veći deo sveta, posebno evropske zemlje, uživali su dvadesetih još uvek primetnu finansijsku stabilnost. Odista težak udarac došao je tek 1931. I isto tako je moguće, ali se često odbacuje, da se 1929. (ili 1987) mogu doživeti, a da se ne zapadne u 1931.
Između 1929. i 1932. pao je godišnji bruto proizvod u SAD za više od trećine, sa 103 milijarde na 58 milijardi dolara. Koji udeo u tome ima krah berze? Dau DŽons indeks dostigao je svoju najnižu tačku od 40,56 poena tek u julu 1932. Tako dugotrajan pad doveo je investitore do velikih gubitaka, koji se opet neposredno odrazili na potrošnju. Investitori su tokom sloma izgubili više od 20 milijardi dolara.
Zanimljivo je da događaji iz oktobra 1929. nisu doveli do dramatične panike na drugim berzama u Evropi i Aziji. Tamo se vest sa Volstrita prihvatala kao još jedan element za većinom sumorne privredne izglede. Za svet s velikom mobilnošću kapitala, iznenađuje koliko su berze bile nepovezane. Tržišta su reagovala na oktobar 1929. kao na čisto američki fenomen – izrastao na specifičnostima američke psihe.
Američka depresija se prenela i na druge zemlje, budući da je tamošnja tražnja za uvoznom robom opala, i zato što su Amerikanci izvozili manje kapitala. I to ne preko berzi. Posledice nisu bile samo psihičke, nego i fizičke prirode. 1929. je porasla stopa samoubistava, a udeo infarkta je bio još upečatljiviji. U prvim danima posle kraha, učestale su novinske vesti o investitorima koje su njihovi berzanski makleri zaticali mrtve u kancelarijama. Nedavno je Dejvid Stikler sa Univerziteta Kembridž došao do podatka da je aktuelna finansijska kriza povećala za 6,4 procenara srčane udare sa smrtnim ishodom u bogatim zemljama, dok je ta stopa još veća u zemljama u razvoju.
Slom iz 1929. doveo je i do dramatičnog vraćanja mišljenja unazad, do staromodnog moralizma. NJujork tajms je dobar izvor za to, jer je naširoko prenosio reakcije na berzanska zbivanja. Tako se biskup iz engleskog Vinčestera zatekao slučajno u nedelju posle pada berze u protestanskoj crkvi na Brodveju. Rekao je: “Nije mi žao što se to desilo, jer time je težak udarac dobio kockarski duh, koji želi nešto da stekne bez da se pomuči, velike profite na tuđoj ruševini”.
Sličan impuls da se na nenajavljenu finansijsku paniku reaguje pojmovima iz religije i učenja o uskrsnuću, danas se ponovo vraća. Početkom 2008. Klaus Švab, osnivač i glavni oglašivač za Svetski ekonomski forum u Davosu, izjavio je uoči tog okupljanja: “Mi moramo da platimo za grehe iz prošlosti”. Ekonomista Paul Krugman voli da diskutuje o kreditnoj krizi kao “krizi verovanja”. David Rubinštajn, saosnivač fainansijske grupe Karlajl, obnarodovao je prisutnima u Minhenu, koji dan pre nego što se njegov najveći fond urušio, da sa 2008. počinje nova “era pokajanja”. U oktobru 1929. mnogi su na njujorškoj berzi očekivali da ih spase DŽi Pi Morgan, kao što je to njegova banka učinila 1907. godine. Danas gledamo kako Morgan spasava sasvim propalu investicionu banku Ber Sterns. Slično ondašnjoj krizi, zajedničko s današnjom je to što stručnjaci i političari ne čine ništa ili, štaviše, odmažu. 1929. je predsednik Hervert Huver rekao da je “fundamentalna privreda u zemlji zdrava”. U martu 2008. predsednik Buš će u Ekonomskom klubu NJujorka:”Dolazim vam kao samopouzdan čovek. Siguran sam da će na dugi rok naša privreda dalje rasti, jer temelji su solidni”. Potom je posle vikenda i Dana svetog Patrika izustio utešne reči za finansije: “Jedno je sigurno – nalazimo se u finansijski teškoj fazi. Ali i nešto drugo je isto tako sigurno: preduzeli smo snažne i odlučne korake”.
Ipak, nelagodnost je duboko ukorenjena u američkoj psihi. U periodičnom padu inače postojanog verovanja u “uvek više, uvek dalje”, rastući dobitak i kurs akcija, bolju budućnost. U takvim momentima gleda se silazna putanja američkih umetnika na trapezu i osvrće na prošlost. A tamo se pomaljaju duboki, preteći koreni.
Harold Džejms, istoričar ekonomije iz Prinstona
(Cajt)
Priredio: R. K.
Poslato 19.04.2008
Američki krah berze u oktobru 1929. bio je najpoznatiji slom finansija u istoriji. Zato se uvek priziva kada se pojavi nervoza na tržištu finansija. A od osamdesetih godina privrednopolitička preporuka je da se analize i slutnje baziraju na greškama iz 1929. godine. Kao i naša današnja finansijska kriza koja je počela na tržištu hipotekarnih kredita u Sjedinjenim Državama, i ona iz 1929. je baš američki fenomen. Doduše, uskoro su joj pripisane teške posledice: prema raširenom viđenju tadašnji slom je vodio u veliku depresiju, koja je, opet, doprinela radikalizaciji nemačke i japanske politike, i posledično, Drugom svetskom ratu.
Ipak, nema lako shvatljivih uzroka krize iz 1929. Objašnjenja ne navode ekonomske činjenice nego presudnu ulogu psihologije: na primer, neobičan porast kursa akcija mesecima ranije i široko rasprostranjeno uverenje da je taj visoki let nekako morao biti okončan. Druge velike industrijske zemlje doživele su u to vreme takođe uporedive finansijske katastrofe – i u svakom pojedinačnom slučaju može se jasno ukazati na razloge panike. Jedino ne u Americi.
U aprilu 1927. Japan je bio pogođen bankarskom panikom. Propadanje banaka nastalo je kao rezultat političkog spora o zemljotresu – pozajmicama za region Kanto koji je 1923. uzdrmao zemljotres i koji je dobio poseban režim. Privatne banke su mogle tada da polože vrednosne papire kod centralne banke kao u neku vrstu zalagaonice. Ipak, početkom 1927. obnovljena je rasprava u kojoj meri vredi pomagati privatne banke i investitore novcem od poreza.
Nemačka je propašću Danat banke 13. jula 1931. klekla na kolena. Nemačka bankarska kriza zadesila se u sticaju s političkom – zbog proglašavanja austrijsko-nemačke carinske unije – i s teškoćama jednog velikog tekstilnog proizvođača. Velika Britanija je 21. septembra 1931. odustala od standarda zlatne podloge. Iz toga je proistekla panika od političke krize oko kresanja budžeta i štrajka u Kraljevskoj mornarici koji se do tada nikada nije desio.
Naprosto, uzrok američke panike niko nije do sada ubedljivo definisao. U četvrtak, 24. oktobra, Dau DŽons, indeks srednje vrednosti kretanja akcija u industriji je sa početnih 305,85 poena pao na 272,32. Do zaključenja berze porastao je na 299,47. U petak – koji se često neosnovano krsti “crnim petkom” – on je mirovao, ali je u ponedeljak ponovo pao za 12,82 odsto, a u utorak za još 11,73.
Britanski ekonomista DŽon Majnard Kejnz je slom Volstrita podigao na nivo optužbe protiv američkog kapitalizma. On vidi problem u sistemu vrednovanja na berzi po kome kurs akcija nema nužnu i direktnu vezu prema dugoročnoj produktivnosti preduzeća. Na američkim berzama dolazi do posebno velikog kolebanja kursa zato što tako puno ljudi špekuliše. Kejnzova analiza je bila najuticajniji politički napis sve do sredine 20. veka. Ona je upućivala na aktivno delovanje vlade, na fiskalnu politiku, da bi se stabilizovala opšta očekivanja. Na taj način se uspostavlja okvir za vrednovanje ekonomske aktivnosti, temelj funkcionalne tržišne privrede. Šezdesetih godina zasnovali su savetnici američkog predsednika Lindona DŽonsona kombinaciju smanjenja poreza i naraslih socijalnih davanja, a ujedno su morali da izbegnu ponavljanje katastrofe iz 1929. Do sredine sedamdesetih, posle faze zastoja i prvog šoka sa cenama nafte, svet je obnovio učenje koje je Kejnz izvukao iz velike depresije: država mora da stimuliše tražnju.
Godine 1987. u Sjedinjenim Državama se ponovila prividno ista berzanska panika iz 1929. Ponovo je lekcija iz istorije sprečila slom. Ipak, ovoga puta bila je sasvim drugačija: ekonomisti koji pripadaju monetarističnoj školi preporučili su masovne injekcije likvidnosti. Vlada ne treba da bude aktivna, nego centralna banka treba da pusti novac u promet. Inače, berzanski krah može da dovede do opšte depresije konjunkture, što bi destabilizovalo finansijske ustanove i davanje kredita. Ekonomisti Milton Fridman i Ana Švarc koncentrisali su se pre svega na pitanje na koji način stabilan okvir politike novca može da izgradi osnovu na kojoj privrednici mogu da formulišu svoja očekivanja.
U poslednje vreme mera rizika na berzi povezuje se sa globalizacijom tržišta. 1998. i još jednom 2008. finansijer DŽordž Soros je ustvrdio: “To nije normalna kriza, nego kraj jednog doba”. Predsednik Upravnog odbora švajcarske banke UBS Marsel Ospel je posle otpisivanja više od 10 milijardi evra komentarisao da je reč o “verovatno najtežoj fazi finansijske privrede od pada berze 1929”.
Ospelova izjava je tipična za raspoloženje na tržištu u teškim vremenima, ali ujedno sasvim pogrešna. Veći deo sveta, posebno evropske zemlje, uživali su dvadesetih još uvek primetnu finansijsku stabilnost. Odista težak udarac došao je tek 1931. I isto tako je moguće, ali se često odbacuje, da se 1929. (ili 1987) mogu doživeti, a da se ne zapadne u 1931.
Između 1929. i 1932. pao je godišnji bruto proizvod u SAD za više od trećine, sa 103 milijarde na 58 milijardi dolara. Koji udeo u tome ima krah berze? Dau DŽons indeks dostigao je svoju najnižu tačku od 40,56 poena tek u julu 1932. Tako dugotrajan pad doveo je investitore do velikih gubitaka, koji se opet neposredno odrazili na potrošnju. Investitori su tokom sloma izgubili više od 20 milijardi dolara.
Zanimljivo je da događaji iz oktobra 1929. nisu doveli do dramatične panike na drugim berzama u Evropi i Aziji. Tamo se vest sa Volstrita prihvatala kao još jedan element za većinom sumorne privredne izglede. Za svet s velikom mobilnošću kapitala, iznenađuje koliko su berze bile nepovezane. Tržišta su reagovala na oktobar 1929. kao na čisto američki fenomen – izrastao na specifičnostima američke psihe.
Američka depresija se prenela i na druge zemlje, budući da je tamošnja tražnja za uvoznom robom opala, i zato što su Amerikanci izvozili manje kapitala. I to ne preko berzi. Posledice nisu bile samo psihičke, nego i fizičke prirode. 1929. je porasla stopa samoubistava, a udeo infarkta je bio još upečatljiviji. U prvim danima posle kraha, učestale su novinske vesti o investitorima koje su njihovi berzanski makleri zaticali mrtve u kancelarijama. Nedavno je Dejvid Stikler sa Univerziteta Kembridž došao do podatka da je aktuelna finansijska kriza povećala za 6,4 procenara srčane udare sa smrtnim ishodom u bogatim zemljama, dok je ta stopa još veća u zemljama u razvoju.
Slom iz 1929. doveo je i do dramatičnog vraćanja mišljenja unazad, do staromodnog moralizma. NJujork tajms je dobar izvor za to, jer je naširoko prenosio reakcije na berzanska zbivanja. Tako se biskup iz engleskog Vinčestera zatekao slučajno u nedelju posle pada berze u protestanskoj crkvi na Brodveju. Rekao je: “Nije mi žao što se to desilo, jer time je težak udarac dobio kockarski duh, koji želi nešto da stekne bez da se pomuči, velike profite na tuđoj ruševini”.
Sličan impuls da se na nenajavljenu finansijsku paniku reaguje pojmovima iz religije i učenja o uskrsnuću, danas se ponovo vraća. Početkom 2008. Klaus Švab, osnivač i glavni oglašivač za Svetski ekonomski forum u Davosu, izjavio je uoči tog okupljanja: “Mi moramo da platimo za grehe iz prošlosti”. Ekonomista Paul Krugman voli da diskutuje o kreditnoj krizi kao “krizi verovanja”. David Rubinštajn, saosnivač fainansijske grupe Karlajl, obnarodovao je prisutnima u Minhenu, koji dan pre nego što se njegov najveći fond urušio, da sa 2008. počinje nova “era pokajanja”. U oktobru 1929. mnogi su na njujorškoj berzi očekivali da ih spase DŽi Pi Morgan, kao što je to njegova banka učinila 1907. godine. Danas gledamo kako Morgan spasava sasvim propalu investicionu banku Ber Sterns. Slično ondašnjoj krizi, zajedničko s današnjom je to što stručnjaci i političari ne čine ništa ili, štaviše, odmažu. 1929. je predsednik Hervert Huver rekao da je “fundamentalna privreda u zemlji zdrava”. U martu 2008. predsednik Buš će u Ekonomskom klubu NJujorka:”Dolazim vam kao samopouzdan čovek. Siguran sam da će na dugi rok naša privreda dalje rasti, jer temelji su solidni”. Potom je posle vikenda i Dana svetog Patrika izustio utešne reči za finansije: “Jedno je sigurno – nalazimo se u finansijski teškoj fazi. Ali i nešto drugo je isto tako sigurno: preduzeli smo snažne i odlučne korake”.
Ipak, nelagodnost je duboko ukorenjena u američkoj psihi. U periodičnom padu inače postojanog verovanja u “uvek više, uvek dalje”, rastući dobitak i kurs akcija, bolju budućnost. U takvim momentima gleda se silazna putanja američkih umetnika na trapezu i osvrće na prošlost. A tamo se pomaljaju duboki, preteći koreni.
Harold Džejms, istoričar ekonomije iz Prinstona
(Cajt)
Priredio: R. K.
Poslato 19.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari