Gospodar bine

Koncertna guranja u redovima i čekanje da se kapije otvore uvek nose različitu aromu. Tako je bilo i preksinioć, kada je u beogradskoj Hali sportova gostovao kanadski pesmopisac, pevač i glumac Pol Enka (67). Etnički Libanac, koji je na sceni od sedamnaeste godine, privukao je velik broj poštovalaca, pretežno sredovečne generacije, no solidan broj mladih parova prijatno nas je iznenadio.

Pišemo o redovima zato što je koncert kasnio skoro jedan čas, za koje vreme smo se uverili u slab buntovnički kapacitet Enkine publike, koja je strpljivo i bez povika čekala da se kapije otvore. Kasnije smo čuli različite verzije istine zašto je nastup kasnio, od dojave o bombi, preko zadimljene hale, do rušenja leve strane bine, što je tokom svirke i sam Enka potvrdio. Osim tog propusta, domaćin “Long Play” dobro je organizovao dugo očekivan nastup.

Lep dan olakšao je novobeogradsko koncertno iskustvo, verna publika nije se obeshrabrila relativno blagom medijskom koncertnom kampanjom. Prestonička šetnja otkrila nam je mnogostruko više postera i bilborda Obraza, Egzita, političkih stranaka koje se ujedaju tokom kampanje i činjenice da je “Đilas tajkun” - grafit čijeg autora nije mrzelo da kilometrima troši sprej. Ispred hale vozilo ketering službe, to definitivno nije vaš svakodnevni koncert, unutra viski, vino, ne fali ni leda...

Dok su gledaoci sa jeftinijim ulaznicima disciplinovano pronašli mesta na tribinama, VIP parter punio se sporije. U trenutku, na scenu je izašla polovina pratećeg benda i spontano počela džem-iprovizaciju legendarne pesme “Cantaloupe Island”, maštovito popunivši bolnu predkoncertnu tišinu. Nakod desetak minuta, gase se svetla, počinje šou, čujemo Enkin zvonak glas, ali ga nigde ne vidimo. Stari lisac potrudio se da izađe na binu kroz publiku, gde se i zadržao prve dve pesme. Prvi put izvodi legendarnu “Diana”, docnije i na fajrontu, za koju je izvesni gospodin u onom dosadnom redu rekao da ga je nagnala da se bavi muzikom, pošto ju je čuo prvi put kao dečak na selu, kada je od kukuruza i konzerve napravio prvi instrument.

Ozloglašena hala tada lagano počinje da kezi zube. Osim što ne postoji mesec u godini kada je unutra temperatura podnošljiva, jer ventilacija ne postoji, slaba akustika uspešno je odbijala tonove srednjih ka niskim frekvencijama. Odličan 16-člani bend zvuči idealno u višim registrima, pre svih duvači, gitara i klavir, ali se na delu tribina gde su bili novinari ponovila boljka od koje neizlečivo pati i hala 1 beogradskog Sajma: mumlajući bas, pretihe perkusije, polučujan bubanj. Da stvar bude najgora, dok su virtuozi solirali čuli smo ih odlično, ali kada bend udari tuš - basovi gube definiciju.

Enka je definitivno gospodar bine, šmeker koji da je iole vruć, ostavljao bi plameni trag iza stopa. Besprekorna komunikacija s publikom je Enkin simbol decenijama, tako ni Beograd nije izuzetak. Publiku je ganuo prisnim izlivima emocija prema porodici, prijateljima poput Elvisa, Kvinsi DŽonsa, Bitlsa, Toma DŽonsa, te Semi Dejvis DŽuniora, s kojim je preko video bima otpevao duet. Pogađate, tributa nije pošteđen ni Frenk Sinatra, na radost publike koja je spremno dočekala “Nenj York, Nenj York” i “My NJay”. Pitanje koje se najčešće postavljalo bilo je “koje će obrade Enka otpevati u Beogradu” i tvrdimo da obožavaoci nisu oštećeni. “Smels Like Teen Spirit” od Nirvane, “Jump” Van Halena, “She’s a Lady” Toma DŽonsa, “Tears in Heaven” Erika Kleptona... sve u nepodnošljivo zavodljivoj oblandi svinga i vanvremenske produkcije.

Šetajući kroz “Proud Marry” i “Tnjist and Shout” tek na kraju smo osetili umetnikov gubitak energije i daha, međutim to Enku ne da zbuniti. Savršeno svestan mogućnosti, rutinski je priveo koncert kraju, mada su zakerala po izlasku negodovala jer “svaku pesmu za stih skratio”. Koncert dug 96 minuta nije imao bis, jer se umetnik postarao da taj šlag na tortu ugradi u svaki segment vrlo dobrog nastupa. Bilo je u najmanju ruku dirljivo gledati generacije koje su uz njega odrasle, kako se njišu u zanosu, skoro kao “Kolibri”...

Igor Mihaljević

Poslato 19.04.2008