Vesti » Dnevnik 20.04.2008
Lakše kupujemo nego što stvaramo
Dnevnik nedelja, 20. april 2008.
Stručnjak i zanesenjak, član Međunarodne mreže „Svetska klasa produktivnosti“ (NJCP) Milan Nonković, još ranije je rekao da je 1995. godine produktivnost domaćih preduzeća dostizala tek 19 odsto proseka Evropske unije (EU). Podatak je ostao u novinarskom uhu i koristio se godinama, što je primoralo ovog eksperta da ukaže na nešto svežije pokazatelje.
U međuvremenu je došlo do dodatnog pada proizvodnog učinka, tako da srpska produktivnost ne dostiže ni deset procenata evropskog proseka. Na tako niskom nivou produktivnosti, zaključio je Nonković, nekonkurentna privreda izlaz traži u podizanju cena, ali su efekti kratkoročni, pošto uvozna roba ubrzo postaje opet kurentnija i začarana spirala poskupljenja i novih cenovnih kalkulacija se nastavlja.
Zašto Srbija nema odlike inovativnog društva i zašto je njena privreda oslonjena na tuđa tehnološka rešenja? Ima li naša zemlja snage da postane učesnik globalizacije, a ne njena žrtva?
Razmišljajući o ovom problemu, Milan Nonković je došao do zaključka da naši političari i eksperti ni jednog trenutka nisu prišli problemu sa razumevanjem, niti su počeli da rade na nacionalnoj strategiji privrednog razvoja, kao odgovoru na globalizaciju. Po njegovom mišljenju, odgovorni ljudi, od lokalnog nivoa pa sve do resornih ministarstava, bivših i sadašnjih vlada su realni pesimisti. Razloge nalazi u stanju našeg društva u poslednjih 15 godina (ratovi, sankcije, odlazak mlađeg i obrazovanijeg dela populacije...). Stanje koje je do polovine osamdesetih godina prošlog veka bilo podnošljivo, a nepodnošljivo od početka devedesetih, uzrokovano je nedopustivo lošom organizacijom rada i poslovanjem sa svim pratećim negativnim posledicama. Svojevremeno je Zoran Đinđić rekao da „naš menadžment poznaje teoriju, ali ne i praksu“!
Dok se Srbija suočavala za haotičnim raspadom velike zajedničke države i vodila bitku sa svojim zabludama, svet se menjao. Dok se kod nas održavao princip da je lakše kupiti nego mukotrpno stvarati, drugi su gradili nukleuse sopstvenog znanja i buduće nadmoćne produktivnosti. Tokom devedesetih godina prošlog veka, Kina je angažovala 3.500 stranih eksperata, koji su, prenoseći svoje znanje, stvarali nove stručnjake i gradili osnovu kineskog ekonomskog buma.
Jedna ranija sveobuhvatna analiza metoda rada u fabrici „Volvo“ pokazala je da je moguće povećati proizvodni kapacitet za 60 procenata, bez obzira na to što su radni procesi u toj fabrici automobila čak 90 odsto bili automatizovani. Potpredsednik „Japanske menadžerske konsultantske grupe“ Šigejasu Sakamoto, jednom prilikom je rekao: „Vi Evropljani isuviše se lako odlučujete da kupite produktivnost, pri čemu zaboravljate kako se ona stiče“!
Jedan od vodećih srpskih ekonomista Dušan Vujović, objašnjavajući suštinu globalizacije, napisao je da nacionalne države gube klasične oblike moći, jer državne granice ne smeju biti brana kapitalu. Globalizacija traži život na granici, a ne unutar granica. Granica mora da postane prozirna kao švajcarski sir i zato nacionalne države treba da izgube svoj „protekcionistički refleks“, odnosno da se oslobode stalne težnje da štite svoja preduzeća. Citirajući Gidensa, Vujović je zaključio da je, zaslugom modernih komunikacija, došlo do „ukidanja prostora vremenom“.
Direktorka Centra za strateška ekonomska istraživanja Vojvodine (Vojvodina CESS) Valentina Ivanić našla je još bolju formulaciju - „svet je ravan“! Analizirajući večitu nedoumicu: zašto su neka društva bogata i da li se kopiranjem njihovog organizovanja mogu postići slične stope ekonomskog rasta, ona je došla do zaključka da su bogate one zemlje gde poslovanje manje košta, gde postoje efikasne ustanove i gde se nacionalni resursi troše u produktivne svrhe, a ne na održavanje i poštovanje formalnih pravila igre.
Nastavljajući analizu, Valentina Ivanić je došla do zaključka da su strategije zasnovane i primenjene na principu „odozgo nadole“ potpuno neprimerene okruženju, koje se dinamično i brzo menja. Ukoliko želite da upravljate, dodaje direktorka „Vojvodina CESS“-a, sve je važnije da naučite da slušate umesto da naređujete, sve je važniji dijalog umesto monologa i saradnja umesto takmičenja, važnija je logika u kojoj svi dobijamo, umesto logike koja stvara osećaj da kada drugi dobija, ja sigurno gubim.
Na kraju svoje analize, Valentina Ivanić je došla do suštinskog zaključka - za razliku od zemlje i kapitala, znanje, ključni resurs vremena u kome živimo, zvučaće neverovatno, jedina je vrednost koja se deljenjem uvećava. Kad bi se stvari mogle pojednostaviti, onda bi se moglo reći da je današnja Srbija gladna znanja, novca i mira. U globalizovanoj ekonomiji, kakva je današnja, to su osnovni preduslovi podizanja produktivnosti i nalaženja aktivnog mesta u neverovatnim svetskim kretanjima.
Vladimir Harak
Poslato 19.04.2008
U međuvremenu je došlo do dodatnog pada proizvodnog učinka, tako da srpska produktivnost ne dostiže ni deset procenata evropskog proseka. Na tako niskom nivou produktivnosti, zaključio je Nonković, nekonkurentna privreda izlaz traži u podizanju cena, ali su efekti kratkoročni, pošto uvozna roba ubrzo postaje opet kurentnija i začarana spirala poskupljenja i novih cenovnih kalkulacija se nastavlja.
Zašto Srbija nema odlike inovativnog društva i zašto je njena privreda oslonjena na tuđa tehnološka rešenja? Ima li naša zemlja snage da postane učesnik globalizacije, a ne njena žrtva?
Razmišljajući o ovom problemu, Milan Nonković je došao do zaključka da naši političari i eksperti ni jednog trenutka nisu prišli problemu sa razumevanjem, niti su počeli da rade na nacionalnoj strategiji privrednog razvoja, kao odgovoru na globalizaciju. Po njegovom mišljenju, odgovorni ljudi, od lokalnog nivoa pa sve do resornih ministarstava, bivših i sadašnjih vlada su realni pesimisti. Razloge nalazi u stanju našeg društva u poslednjih 15 godina (ratovi, sankcije, odlazak mlađeg i obrazovanijeg dela populacije...). Stanje koje je do polovine osamdesetih godina prošlog veka bilo podnošljivo, a nepodnošljivo od početka devedesetih, uzrokovano je nedopustivo lošom organizacijom rada i poslovanjem sa svim pratećim negativnim posledicama. Svojevremeno je Zoran Đinđić rekao da „naš menadžment poznaje teoriju, ali ne i praksu“!
Dok se Srbija suočavala za haotičnim raspadom velike zajedničke države i vodila bitku sa svojim zabludama, svet se menjao. Dok se kod nas održavao princip da je lakše kupiti nego mukotrpno stvarati, drugi su gradili nukleuse sopstvenog znanja i buduće nadmoćne produktivnosti. Tokom devedesetih godina prošlog veka, Kina je angažovala 3.500 stranih eksperata, koji su, prenoseći svoje znanje, stvarali nove stručnjake i gradili osnovu kineskog ekonomskog buma.
Jedna ranija sveobuhvatna analiza metoda rada u fabrici „Volvo“ pokazala je da je moguće povećati proizvodni kapacitet za 60 procenata, bez obzira na to što su radni procesi u toj fabrici automobila čak 90 odsto bili automatizovani. Potpredsednik „Japanske menadžerske konsultantske grupe“ Šigejasu Sakamoto, jednom prilikom je rekao: „Vi Evropljani isuviše se lako odlučujete da kupite produktivnost, pri čemu zaboravljate kako se ona stiče“!
Jedan od vodećih srpskih ekonomista Dušan Vujović, objašnjavajući suštinu globalizacije, napisao je da nacionalne države gube klasične oblike moći, jer državne granice ne smeju biti brana kapitalu. Globalizacija traži život na granici, a ne unutar granica. Granica mora da postane prozirna kao švajcarski sir i zato nacionalne države treba da izgube svoj „protekcionistički refleks“, odnosno da se oslobode stalne težnje da štite svoja preduzeća. Citirajući Gidensa, Vujović je zaključio da je, zaslugom modernih komunikacija, došlo do „ukidanja prostora vremenom“.
Direktorka Centra za strateška ekonomska istraživanja Vojvodine (Vojvodina CESS) Valentina Ivanić našla je još bolju formulaciju - „svet je ravan“! Analizirajući večitu nedoumicu: zašto su neka društva bogata i da li se kopiranjem njihovog organizovanja mogu postići slične stope ekonomskog rasta, ona je došla do zaključka da su bogate one zemlje gde poslovanje manje košta, gde postoje efikasne ustanove i gde se nacionalni resursi troše u produktivne svrhe, a ne na održavanje i poštovanje formalnih pravila igre.
Nastavljajući analizu, Valentina Ivanić je došla do zaključka da su strategije zasnovane i primenjene na principu „odozgo nadole“ potpuno neprimerene okruženju, koje se dinamično i brzo menja. Ukoliko želite da upravljate, dodaje direktorka „Vojvodina CESS“-a, sve je važnije da naučite da slušate umesto da naređujete, sve je važniji dijalog umesto monologa i saradnja umesto takmičenja, važnija je logika u kojoj svi dobijamo, umesto logike koja stvara osećaj da kada drugi dobija, ja sigurno gubim.
Na kraju svoje analize, Valentina Ivanić je došla do suštinskog zaključka - za razliku od zemlje i kapitala, znanje, ključni resurs vremena u kome živimo, zvučaće neverovatno, jedina je vrednost koja se deljenjem uvećava. Kad bi se stvari mogle pojednostaviti, onda bi se moglo reći da je današnja Srbija gladna znanja, novca i mira. U globalizovanoj ekonomiji, kakva je današnja, to su osnovni preduslovi podizanja produktivnosti i nalaženja aktivnog mesta u neverovatnim svetskim kretanjima.
Vladimir Harak
Poslato 19.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari