O MIRISU I OŽILJCIMA NA LICU GRADA 3

Naš i evropski grad

Piše: LJubinko Pušić

Onog trenutka kada je počelo urušavanje drušva, grad je prestajao da emituje znake privlačnosti ili, kako bi se to danas popularno reklo, održivosti

Kraj prošlog i početak ovog veka doneo je u Srbiju reč za koju se do tada baš nije marilo: Evropa. Kada je postalo jasno da je nacionalnoj samozaljubljenosti, s jedne strane, i ksenofobiji, s druge, došao kraj, te da se u međuvremenu dogodila politička, ekonomska i kulturna prekompozicija najvećeg dela geografskog prostora kojem pripadamo, ta reč je bila dalje od nas nego ikada. Propadanje jednog društva ima meru ne samo u odnosu na parametre kojima se opisuje konkretno društvo već u odnosu na ono što se “dešava spolja”. Zagledanost u sopstvenu prošlost, lamentiranje nad sadašnjicom (koju kao da “niko ne razume”) i zaziranje od budućnosti dovoljni su indikatori za sociopatološku dijagnozu. Svedoci smo da propadanje društva može biti naglo, u širokom frontu i suštinsko, a generacije će se uveravati u to koliko je oporavak dugotrajan, neizvestan i u svakom pogledu bolan.

Jednom prilikom, pišući o ekonomskom bogatstvu nacija, čuveni američki sociolog DŽejn DŽekobs ustvrdila je da one nacije u kojima gradovi stagniraju, same propadaju. Time, naizgled, kao da nije rekla ništa novo: dovoljno je makar površno poznavati istoriju gradova pa znati da je najjasniji pokazatelj propadanja društava bila njihova urbana komponenta. To je bilo tako čak i kada većina stanovništva na određenom prostoru nije imala gradske adrese. Bez obzira na ruralnu Mesopotamiju ili Asiriju, mi ove države/civilizacije pamtimo kroz gradove. Šta reći za Atinu, Spartu ili, pak, Rim, Konstatinopolj, Barselonu? Onog trenutka kada je počelo urušavanje drušva, grad je prestajao da emituje znake privlačnosti ili, kako bi se to danas popularno reklo, održivosti. Pucanje njegove ekonomske i institucionalne ovojnice značilo je da virus propadanja počinje da se rasprostire celim društvom.

Nakon industrijske revolucije postalo je jasnije nego ikada ranije da gradovi “samci” više ne mogu da opstanu. Gotovo petmilenijumska istorija gradova na taj način je dobila novu vrednost u potrebi da se oni međusobno povezuju. To, takođe, može da se učini kao opšte mesto, ali ono razvojem komunikacija dobija svoj novi kvalitet. Proces globalizaciije već tada počinje da biva neka vrsta etalona prema kojem će se ravnati budući i rast i razvoj. Neko vispren mogao bi da kaže da je poslednja decenija 20. veka donela i jednu interesantnu sintagmu koja je označila ponovni prosperitet pojedinih gradova: to su takozvani svetski gradovi. Oni su, međutim, postali to upravo zbog korišćenja mogućnosti da u povezivanju s ostalim gradovima prisvoje i izgrade one funkcije koje su im omogućavale izuzetnost u ekonomskom snaženju. Po ko zna koji put potvrdilo se da mera uspešnosti pojedinih društava biva merena brojem i ekonomskom snagom onih gradova koji su postali vlasnici adjektiva svetskosti.

Urbani razvoj Evrope, bar u poslednjem veku prošlog milenijuma, pokazao je da se samo stvaranjem mreže gradova na relativno skučenom geografskom prostoru može obezbediti njihov prosperitet. Nije to, kako bi se pogrešno moglo zaključiti, udrživanje radi dominacije nad ostalim prostorima, već shvatanje da na taj način jačaju društva koja pripadaju tim gradovima. Upravo tako, dok su nekada gradovi pripadali pojedinim državama, sada dolazimo do interesantnog obrta da su gradovi ti koji grade prosperitetna društva. U staroj urbanoj mreži, kakvu poznajemo u Evropi, gde se smenjuju urbana zgusnutost ali i urbane različitosti, bilo je i ima mesta za sve gradove.

SUTRA: Bečki valcer na Trgu

Poslato 19.04.2008