Puna usta autoputeva

Obećava se kompletiranje Koridora 10, što znači izgradnja punog profila autoputa na deonicama Horgoš - Novi Sad, Niš - Dimitrovgrad i Leskovac - Preševo, most preko Dunava kod Beške, ali i obilaznica oko Beograda, Novog Sada, Subotice, novi drumsko-železnički most preko Dunava na mestu porušenog Žeželjevog i brojne druge saobraćajnice.

Svi ovi projekti obećani su već nebrojeno puta, međutim, Srbija je još uvek zemlja loših puteva i nesigurnih mostova. Broj crnih tačaka povećao se sa 40 na 262, broj saobraćajnih nesreća je u porastu, jedina smo zemlja u okruženju koja nema novi moderniji zakon o bezbednosti u saobraćaju i koja još uvek primenjuje dvojne tarife za naplatu putarine za domaća i strana vozila, tako da neukusno zvuče krupna obećanja onih za čijeg mandata je relativno malo urađeno na području saobraćajnica. Samo za izgradnju autoputa do bugarske i makedonske granice treba oko milijardu evra, a u okviru Helenik plana obezbeđeno je tek 100 miliona evra.

Nadu u izgradnju autoputeva možda su i mogla podgrevati obećanja političara, dok pre neki dan novi direktor Javnog preduzeća “Putevi Srbije” Zoran Drobnjak nije obelodanio stvarno finansijsko stanje i dugove prema izvođačima, koji su se proteklih godina skrivali od javnosti i prikazivali manjim nego što jesu. Dugovi za izvedene a neplaćene radove u proteklih sedam godina dosegli su čak 30 milijardi dinara! To znači da je ugroženo i krpljenje golih rupa na putevima, jer ukoliko se putarima ne vrate pare, oni neće raditi ni na redovnom održavanju.

Da bi se koliko-toliko obezbedila bezbednost na putevima i putari privoleli na održavanje, u “Putevima” su smislili da kod poslovnih banaka dignu kredit na pet-šest godina i izvođačima vrate dug. Da bi mogli da vraćaju ovaj kredit, od države očekuju da ih oslobodi vraćanja ranije podignutih starnih kredita u iznosu od oko tri milijarde dinara godišnje i u istom iznosu plaćanja PDV-a. Postavlja se pitanje ko će vraćati ranije preuzete kredite i, pod pretpostavkom da se sledećih nekoliko godina budu namirivali iz republičkog budžeta, odnosno sredstava NIP-a, šta će ostati za nove projekte o kojima političari danas govore. S druge starne, ako se i PDV preusmeri za vraćanje spomenutog duga, šta će uopšte ostati za održavanje puteva, koje bi se ubuduće moglo svesti na košenje trave uz kolovoz i orezivanje drveća i grmlja koje zaklanja putokaze.

Padu prihoda od putarine preti i koncesija Horgoš - Požega, koja će pojesti glavninu naplaćene sume s ranije izgrađenih deonica Horgoš - Novi Sad - Beograd. Izdvajanje iz maloprodajne cene goriva najmanje je od svih zemalja u okruženju, tako da se putevima ne piše dobro i ostaje prilično nejasno na koje pare misle političari kada olako obaćaju moderne saobraćajnice.

Da bi putevi bili kvalitetni i bezbedni, u njih mora puno da se ulaže. Prema strategiji Vlade Srbije koja je usvojena u decembru prošle godine, od 2008. do 2015. u putnu mrežu Srbije trebalo bi da se uloži 6,2 milijarde evra. Kada se to podeli na osam godina, znači da je potrebno godišnje oko 65 milijardi dinara, što dovoljno govori u kakvom stanju su nam putevi. “Putevi” za sada računaju samo na oko 27 milijardi dinara vlastitog prihoda i to 17 milijardi od putarine, milijardu od taksi i devet od akciza na derivate nafte. Iz NIP-a je izdvojeno sedam milijardi i deo iz kredita, ukupno oko 40 milijardi, što je daleko manje od potreba. Zoran Drobnjak kaže da završni sloj asfalta mora da se menja na svakih šest godina, a kod nas ima deonica gde asfalt nije zamenjen i više od dve decenije!

Prvi čovek “Puteva” kaže da milijarda dinara za saobraćajnice nije nikakav novac. Samo za sanaciju 80 najopasnijih mesta na saobraćajnicama potrebno je oko 20 miliona evra, plus 66 za popravku najugroženijih 100 mostova – a mi maštamo o novim autoputevima. Izgradnju deonice od Niša do Dimitrovgrada niko nije hteo da uzme u koncesiju zbog nedovoljnog saobraćaja, koji ni za 30 godina ne bi mogao da vrati uložene pare. U Vladi su zato rešili da izgradnju finansiramo sami, međutim, nije rečeno kojim novcima. Ako je put nerentabilan, postavlja se pitanje koja će banka odobriti kredit za njegovu izgradnju, a vlastitih sredstava nemamo. Ako Dojče banka koja je potencijalni fiannsijer izgradnje autoputa Horgoš - Požega traži dodatne ustupke od naše države da bi ušla u projekat, iako se Srbija u startu odrekla putarine na deonicama autoputa koje je sama gradila i na kojima je zabeležen velik saobraćaj, da bi tim mirazom privukla koncesionara, jasno je da nema investitora koji bi se zaleteo.

Bez pomoći banaka ne može se završiti ni koridor prema Makedoniji i Grčkoj, ni izgraditi novi drumsko-železnički most preko Dunava u Novom Sadu na mestu pre devet godina porušene Žeželjeve lastavice, koji se, takođe, nalazi na saobraćajnom Koridoru 10. Kreditna zaduženost je, na žalost, prevelika, što je potvrdio i državni sekretar u Ministarstvu finansija Miodrag Jocić. Projekti se, istina, rade – i za novog Žeželja, Koridor, Banatsku magistralu i saobraćajnicu preko Fruške gore... Međutim, Zoran Drobnjak kaže, džabe, jer para nema. Zato su sva obećanja političara, koja se čuju ovih dana samo skup lepih želja.

Ranka Dautović

Tucanik gospodar asfalta

Ukupna dužina putne mreže Srbije je 40.845 kilometara, od čega na magistralne puteve otpada 5.525, regionalne 11.540 i lokalne 23.780 kilometara. Čak dve petine deonica ima tucaničke i zemljane kolovoze! Samo 500 kilometara su autoputevi i 150 kilometara poluautoputevi, koji su pod naplatom putarine. Nedavno je pukla bruka da bi se putarina mogla naplaćivati i na Ibarskoj magistrali, što je demantovano. Brojne su pritužbe zašto se putarina plaća i na deonici Horgoš - Novi Sad, gde nedostaje cela autoputna traka.

Poslato 19.04.2008