Toliko je lepo bilo da ti se ne ide kući

Kretali smo rano ujutru taljigama. Iz Austrije su Švabe dolazile i vagone plemenke otkupljivale. Skladištili su je na više mesta, ali je u Almaškoj ulici bilo jedno veliko stovarište. Mnogo sveta je gajilo plemenku i nosilo se koliko je ko imao. Kod Julke Rašanke, Đorđu Generalu je ona bila familija, bio je jedan visok Švaba i on je otkupljivao grožđe. Sve je to brzo išlo. Potovari se u špediter i pravac stara stanica u Novom Sadu. Odma’ su davali pare, ali su zahtevali dobru robu. Imali su gajbe na dnu kojih je bio flispapir i žene su grožđe iz naših korpi vadile i slagale u njih, ako koje nije dobro, odma’ ga vrate. I svet je bio zadovoljan. Kad prodaš, dođeš do podne kući. I najsiromašniji su imali kol’ko-tol’ko. I posle Drugog svetskog rata bilo je puno vinograda u Karlovcima - seća se zlatnih vremena svog paorskog života čika Luka Rajković iz Sremskih Karlovaca, koji kao i većina Karlovčana ima špicname, pa ga mnogi znaju i kao Luku Cenderića.

Iako na pragu devedesete godine života, ne odaje utisak da je bezmalo čitav vek prevalio. Tih, staložen, jednostavan. I što je zanimljivo, i dalje bavi zemljoradnjom. Pre pet godina povadio je vinograd i prešao na ratarske kulture. Lakši je posao. Ima žita i nešto kukuruza. Doduše, ne radi sve sam, unajmi čoveka, kako kaže, da tera traktor. I kao da se pravda, kaže da tako mora, jer su mala primanja. On i njegova supruga Branka žive od zemljoradničke penzije koja “iz dva puta” iznosi 6.000 dinara! A još interesantnije je da odlično pamti.

- Rođen sam 1919, godine, a lako pamtim od ’30. godine - veli čika Luka. - Šteta što nije niko posle rata pisao o Karlovcima. Bilo je tada dosta sveta koji je rođen 1890. i ranije, a taj je znao šta je bilo i u vreme Austrije.

I tako, mic po mic, čika Luka ide u prošlost, u neke drugačije Karlovce. Dovoljno je samo spomenuti neki karakterističan pojam za Karlovce i priča se sama odvija poput klupčeta. Na primer, Stražilovo…

- Drugog dana Duhova na Stražilovu je bila slava. Umelo je to da bude veliko slavlje. Po dva dana je znalo da traje. Mnogo sveta je išlo na Stražilovo tada i to uglavnom peške. Jako mnogo mladeži je bilo. Dolazili su ljudi i iz Novog Sada i Beograda vozom koji ih je uveče kupio. Bilo ih je iz Neradina, Grgetega, Bukovca, Srema, dolazili su Sasani, Čortanovčani… Pevalo se, veselilo, okretali jagnjići. Tamburaši iz Neradina bi obično svirali, a bilo je i gajdaša. Razapete šatre, licidera, svega. Toliko je lepo bilo da ti se ne ide kući. No, uvek je bilo mirno, bez svađa i ispada. Mnogo su bili lepi ti običaji, a narod drugačiji, nekako pitom. Nije bio nezadovoljan. I tako se slavilo do 1948 - 49. godine, a onda se samo do sebe ugasilo, niko to nije bio zabranio.

Možda neki neće verovati, ali u Karlovcima su nekad postojali rudnici uglja. O tome piše i karlovački istoričar Žarko Dimić u svojoj knjizi “Toponimija Sremskih Karlovaca”, a potvrđuje nam i čika Luka.

- Ugalj je vađen ispod Dudare. Učitelj nas je vodio da vidimo kako se to radi. Učitelj mi se zvao Paja Piščević. Šprajcovali su drvetom. I neko vreme posle Drugog svetskog rata se tu kopao ugalj. Rudnik je bio državni. A i na Cigljani se mnogo vadilo. Ciglanu su šta više zvali Ugljara. Baroni Rajačići bili su akcionari Cigljane, oni su je čak i napravili zajedno sa nekim Troharom, iz sadašnje Ulice mitropolita Stratimirovića. Taj Trohar je negde u Italiji bio završio ekonomski fakultet. Baron je bio dobar čovek. Deca su znala da odu kod njega na Uskrs i Božić da mu čestitaju, a on im je davao para. Ja to nisam činio. Nisam čak ni ulazio u dvorac dok je on bio živ. Taj ugalj iz Cigljane korišten je za parno grejanje u njihovom “Ilionu”. I kamen je vađen u Karlovcima, naročito kad je pruga proradila. Volovi su vukli kola natovarena kamenom do pruge. Mi smo iz Majdana vukli kamen za branu kod Marića, potok je bio dubok, tri brane su pravljene, ali su porušene. Kamen je uziman iz Majdana i za Sokolski dom.

Imali su Karlovci i pristanište, koga se čika luka ne seća. Zna samo da ga je voda srušila, jer je bilo dosta istureno. Bilo je i potočara na potoku. Imali su i vetrenjaču na Banstolu, više Remetice. Pripadala je Marku Burni i služila za mlevenje žita.

- Sve se to izmenjalo i prava je šteta što neko to sve nije zabeležio. A imao je i šta da pribeleži - veli čika Luka.

Zorica Milosavljević

Hotel kad mu vreme nije

Po Lukinom sećanju, hotel na Stražilovu, koga danas nažalost nema, sazidan je pre 1930. godine. Otprilike 1926. ili 1927. godine, nekako u vreme kada je Lukin otac bio odbornik u tadašnjoj lokalnoj samoupravi, opština je dala Vasi Beliću plac.

- Kada je on napravio hotel vladala je velika kriza - objašnjava čika Luka. - On je sklopio sa opštinom ugovor na 50 godina, ali je pogrešio, trebalo je na duže. Prvobitno nije imao podrum, njega je dogradio Jevrejin kome je kafana data u zakup pošto se Vasa ubio. Hotel je bio uz sam breg, a ovaj ga je “otsekao” i dogradio terasu, kad ga je 1936-37. godine preuzeo. Taj Jevrejin je stanovao tu gde su Agbabini. Jedna ćerka mu je živela sa Đokom Memom. Hotel je u ratu bombardovan, čini mi se u septembru 1942. godine. Nemci su ga iz aviona gađali, jer su se tu krili partizani. Bio je jako oštećen, a Jevrejin je stradao u ratu.

Poslato 19.04.2008