Vesti » Press 20.04.2008
DARIVAO PREDSEDNIKA KONGA
I ONI SU BILI MALI... Boško Jakovljević Svi su na njega bili ponosni kada je predao cveće visokom gostu tadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita
Press nedelja, 20. april 2008.
Tinejdžerski dani... Boško iz doba kada je rekao zbogom učenju
Popularni voditelj i maneken Boško Jakovljević rođen je u beogradskom porodilištu u Višegradskoj ulici pre skoro 39 godina. Prvi deo detinjstva proveo je na Crvenom krstu, da bi se u desetoj godini preselio na Dorćol.
- Mogu da kažem da sam imao sreću da proživim normalno detinjstvo, sa svim karakteristikama dečačkog odrastanja - kaže Boško, ali dodaje da bi od njegovih dogodovština mogao da se napravi scenario za neku dečju seriju:
- Mogao bih da kažem se prvi deo mog detinjstva može podvesti i oslikati kroz priču „Družina Pere Kvržice" i vrlo sam ponosan na sve nestašluke iz tog perioda. A bilo ih je mnogo na Krstu. Dorćol je već doneo neke druge sadržaje.
Ono što pamti kao svoj najveći uspeh bila je vožnja biciklom do Ade u prvom razredu osnovne škole. Međutim, roditelji mu nisu zato dodelili „počasni pehar", već batine i kaznu zbog „hrabrog poduhvata" sina sedmogodišnjaka.
Iako nije želeo da nam otkrije zašto, ističe da mu ni dan polaska u školu nije ostao u lepom sećanju. Ali, zato mnogi školski dani jesu:
- Za neverovati je, čak i mojim prijateljima, da sam bio „vukovac" do drugog razreda srednje škole. U stvari, bio sam odličan učenik dok sam učio, a kad sam prestao, sve je otišlo dođavola - iskren je Boško.
Ono što nikada neće zaboraviti jeste veliki pionirski zadatak koji mu je bio dodeljen: kada je prilikom posete predsednika Konga Jugoslaviji, predao cveće visokom gostu iz te afričke zemlje. Svi su na njega bili ponosni, naročito ukućani, a možda i sam predsednik Tito.
Kao klinac voleo je sport, posebno vožnju bicikla, a uz to trenirao je i odbojku i igrao fudbal. Njemu i njegovom društvu iz kraja bilo je posebno zanimljivo da prave diverzije ljudima koji su živeli i radili u obližnjem internatu.
Godinama je bio jedinac i najveća želja mu je bila da dobije brata ili sestru. Ona mu se i ostvarila u osmoj godini. Ali, nije sve baš bilo bezbrižno i bajkovito kako je zamišljao:
- Uz ostvarenje tog sna došle su i obaveze. Preuzeo sam brigu o mlađoj sestri, s obzirom na to da su nam roditelji bili mladi i da su dobar deo vremena tokom dana provodili na poslu. Sve to je verovatno prouzrokovalo da smo sestra i ja danas dobri prijatelji i velika podrška jedno drugom - ponosan je Boško.
Tek kada je odrastao, Boško je shvatio je da je roditeljsko ponašanje i strogo vaspitanje dovelo do toga da su i on i sestra postali veoma snalažljivi i samostalni. Imali su njihovu punu podršku da razviju svoje talente i slede naklonosti, tako da se danas oboje bave, uglavnom uspešno, poslovima koje su sami izabrali i koje su odmalena želeli da rade.
M. MAJSTOROVIĆ
Popularni voditelj i maneken Boško Jakovljević rođen je u beogradskom porodilištu u Višegradskoj ulici pre skoro 39 godina. Prvi deo detinjstva proveo je na Crvenom krstu, da bi se u desetoj godini preselio na Dorćol.
- Mogu da kažem da sam imao sreću da proživim normalno detinjstvo, sa svim karakteristikama dečačkog odrastanja - kaže Boško, ali dodaje da bi od njegovih dogodovština mogao da se napravi scenario za neku dečju seriju:
- Mogao bih da kažem se prvi deo mog detinjstva može podvesti i oslikati kroz priču „Družina Pere Kvržice" i vrlo sam ponosan na sve nestašluke iz tog perioda. A bilo ih je mnogo na Krstu. Dorćol je već doneo neke druge sadržaje.
Ono što pamti kao svoj najveći uspeh bila je vožnja biciklom do Ade u prvom razredu osnovne škole. Međutim, roditelji mu nisu zato dodelili „počasni pehar", već batine i kaznu zbog „hrabrog poduhvata" sina sedmogodišnjaka.
Iako nije želeo da nam otkrije zašto, ističe da mu ni dan polaska u školu nije ostao u lepom sećanju. Ali, zato mnogi školski dani jesu:
- Za neverovati je, čak i mojim prijateljima, da sam bio „vukovac" do drugog razreda srednje škole. U stvari, bio sam odličan učenik dok sam učio, a kad sam prestao, sve je otišlo dođavola - iskren je Boško.
Ono što nikada neće zaboraviti jeste veliki pionirski zadatak koji mu je bio dodeljen: kada je prilikom posete predsednika Konga Jugoslaviji, predao cveće visokom gostu iz te afričke zemlje. Svi su na njega bili ponosni, naročito ukućani, a možda i sam predsednik Tito.
Kao klinac voleo je sport, posebno vožnju bicikla, a uz to trenirao je i odbojku i igrao fudbal. Njemu i njegovom društvu iz kraja bilo je posebno zanimljivo da prave diverzije ljudima koji su živeli i radili u obližnjem internatu.
Godinama je bio jedinac i najveća želja mu je bila da dobije brata ili sestru. Ona mu se i ostvarila u osmoj godini. Ali, nije sve baš bilo bezbrižno i bajkovito kako je zamišljao:
- Uz ostvarenje tog sna došle su i obaveze. Preuzeo sam brigu o mlađoj sestri, s obzirom na to da su nam roditelji bili mladi i da su dobar deo vremena tokom dana provodili na poslu. Sve to je verovatno prouzrokovalo da smo sestra i ja danas dobri prijatelji i velika podrška jedno drugom - ponosan je Boško.
Tek kada je odrastao, Boško je shvatio je da je roditeljsko ponašanje i strogo vaspitanje dovelo do toga da su i on i sestra postali veoma snalažljivi i samostalni. Imali su njihovu punu podršku da razviju svoje talente i slede naklonosti, tako da se danas oboje bave, uglavnom uspešno, poslovima koje su sami izabrali i koje su odmalena želeli da rade.
M. MAJSTOROVIĆ
Preuzeto sa sajta pressonline.rs »
Komentari na drugim sajtovima
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari